thumb|250px|На овој слици Леди Годива из 1891. године Жила Жозефа Лефевра, аутентична историјска личност је у потпуности уроњена у легенду, представљена у анахроном окружењу високог средњег века.
Легенда је жанр фолклора који се састоји од приче која садржи људске радње које су и приповједачи и слушаоци схватили, или за које су вјеровали, да су се догодиле у људској историји. Приче у овом жанру могу показати људске вриједности и посједовати одређене особине које причи дају вјеродостојност. Легенда, за своје активне и пасивне учеснике, не укључује догађаје који су изван зоне „могућности”, али може укључивати чуда. Легенде се временом могу трансформисати како би постале свјежије, виталније и реалније. Многе легенде дјелују у домену неизвјесности, учесници никад у њих не вјерују у потпуности, али се у њих никада одлучно не сумња. Легенде се понекад разликују од митова по томе што се тичу људи као главних ликова, а не богова, а понекад и по томе што имају неку врсту историјске основе, док митови углавном немају.
Браћа Грим су легенду дефинисали као „народно предање историјски утемељено”. Савремену дефиницију легенде предложио је Тимоти Р. Тангерлини 1990. године:
Етимологија и порекло thumb|left|250px|Холгар Дански, легендарни лик
Легенда је позајмљена реч из старофранцуског која је ушла у употребу око 1340. Старофранцуска именица legende потиче од средњовековне латинске речи легенда.Oxford English Dictionary, s.v. „legend” У раној употреби на енглеском језику, ова реч је означавала наратив догађаја. Реч legendary је првобитно била именица (уведена током 1510-их) која значи збирку или корпус легенди. Ова реч се променила у legendry, а legendary је постало придевски облик.
До 1613. године, протестанти који говоре енглески почели су да користе ту реч када су желели да имплицирају да је догађај (посебно прича о било ком свецу који није признат у Делима и споменицима Џона Фокса) фиктиван. Тако је легенда добила своје модерне конотације „недокументовано” и „лажно”, које је разликују од значења хронике., examines the „Renaissance verdict” on the Legenda, and its wider influence in skeptical approaches to Catholic hagiography in general.
Године 1866, Јакоб Грим је описао бајку као „поетску, историјску легенду”.Das Märchen ist poetischer, die Sage, historischer, quoted at the commencement of Tangherlini's survey of legend scholarship (Tangherlini 1990:371) Рани научници као што су Карл Верхан,. Фридрих Ранке. Vergleichende Sagenforschung , noted by Tangherlini и Вил Ерих Пеукерт. следили су Гримов пример фокусирајући се искључиво на књижевни наратив, приступ који је посебно обогаћен након 1960-их,This was stimulated in part, Tangherlini suggests, by the 1962 congress of the International Society for Folk Narrative Research. бавећи се питањима перформанса и антрополошким и психолошким увидима који се пружају у разматрању друштвеног контекста легенди. Питања категоризације легенди, у нади да ће се саставити серијал категорија заснованих на садржају у смислу Арне-Томпсоновог индекса народних прича, изазвала су потрагу за широм новом синтезом.
У раном покушају да дефинишу нека основна питања која су оперативна у испитивању народних прича, Фридрих Ранке је 1925. године5 (October). A condensed survey with extensive bibliography.
Урбана легенда thumb|left|250px|Прича о Белој дами која прогони Јунион гробље је варијанта легенде о аутостоперу који нестаје. thumb|250px|Верује се да Бахај на Пула на Филипинима опседају сви они које је јапанска војска убила и силовала на том имању током Другог светског рата.
Урбане легенде су модерни жанр фолклора који је укорењен у локалној популарној култури, и обично се састоји од измишљених прича које се често приказују као истините, са језивим или хумористичним елементима. Ове легенде се могу користити у забавне сврхе, као и за полуозбиљна објашњења за наизглед мистериозне догађаје, као што су нестанци и чудни предмети.
Термин „урбана легенда”, како га користе фолклористи, појављује се у штампи најмање од 1968. године.Oxford English Dictionary, 2d ed. 1989, entry for "urban legend, " citing R. M. Dorson in T. P. Coffin, Our Living Traditions, xiv. 166 (1968). See also . Јан Харолд Бранванд, професор енглеског језика на Универзитету Јута, представио је овај термин широј јавности у низу популарних књига објављених почевши од 1981. Бранванд је користио своју збирку легенди, The Vanishing Hitchhiker: American Urban Legends & Their Meanings (1981) да нагласи две ствари: прво, да се легенде и фолклор не јављају искључиво у такозваним примитивним или традиционалним друштвима, и друго, да се проучавањем таквих прича може много научити о урбаној и модерној култури.
Види још Мит Митологија
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе USC folklore legends archive International Society for Contemporary Legend Research
Категорија:Фолклор Категорија:Књижевни жанрови Категорија:Наратологија Категорија:Традиционалне приче