Љубица Марић (Крагујевац, 18. март 1909 — Београд, 17. септембар 2003) била је прва српска композиторкаЈубиларна година Љубице Марић („Политика“, 13. март 2009) и академик Српске академије наука и уметности.
Биографија
Љубица Марић је рођена у Крагујевцу 18. марта 1909. године од оца Павла (1863 — 1913) и мајке Катарине (1875 — 1964) рођене Ђорђевић, пореклом од Чолак-Антића. У Крагујевцу је тада њен отац Павле Марић службовао као зубар.Година Љубице Марић („Политика“, 14. март 2009) Од 1911. године живела је у Београду, отац јој је погинуо у Другом балканском рату 1913. године.Резервни пешадијски мајор Павле Марић (Балкански рат, број 27, страна 420) Виолину је почела да учи од своје једанаесте године, а убрзо потом је почела да се бави композицијом. У Ваљеву је похађала ниже разреде гимназије и први јавни наступ је имала у свечаној сали гимназије свирајући виолину.Милорад Радојчић: Др Селимир Ђорђевић (1866 — 1915), стр. 38, у „Гласнику“, број 40, Историјски архив Ваљево, 2006. године. Композицију је учила код Јосипа Славенског и Милоја Милојевића. Музичку школу је завршила 1929. године у Београду, дипломирала је два одсека, виолину и композицију, и постала прва особа која је дипломирала композицију у Србији. Школа у коју је ишла сада се зове Музичка школа Мокрањац. Њен дипломски рад био је „Соната фантазија“ за соло виолину.
Студије музике је наставила у Прагу 1929. године, на Мајсторској школи Прашког конзерваторијума, где је композицију учила у класи Јозефа Сука, виолину код Маржака, а дириговање код Долежила и Николаја Малка. На Мајсторској школи за композицију у Прагу дипломирала је 1932. године. Завршила је и студије дириговања у класи Николаја Малка и тако постала једна од првих жена диригената у Европи и прва жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија. За време студија у Прагу она и њена мајка Катарина су живеле у изнајмљеним собама и становима, а издржавале се захваљујући мајчином раду по кућама имућних прашких породица. Убрзо после тога напустила је Праг и уписала студије клавира на Државном конзерваторијуму у Берлину, у класи Емила Селинга.
Због потписивања манифеста свог пријатеља Војислава Вучковића, комунисте и поборника музике за „народне масе“, којим је оштро осуђена уметничка политика Шерхеновог фестивала на коме су обоје учествовали, Љубица Марић је 1933. изгубила Шерхенову подршку. Потом се вратила у Београд, где се бавила дириговањем. Затим се 1935. преселила у Загреб, где јој је претресан стан због преписке са Вучковићем, а била је и хапшена због неопрезне резмене антидржавних списа. Она никада нија била део комунистичких удружења или партија али се кретала у таквом друштву.
Следеће, 1936. године, преселила се поново у Праг на специјалистичке студије код Алојза Хабе на Одељењу за микротоналну музику Државног конзерваторијума. Алојз Хаба јој је понудио место асистента на Одељењу за четвртстепену музику Државног конзерваторијума у Прагу. Ту се бавила дириговањем. После тога се поново вратила у Загреб, да би се у јесен 1938. дефинитивно преселила у Београд.
У периоду од 1938. до 1945. године била је професор Музичке школе Станковић, затим од 1945. до 1967. године доцент и професор Музичке академије у Београду где је предавала теоријске предмете. Од 1947. до 1953. била је секретар Удружења композитора Србије. Бавила се дириговањем 1945. и 1946. на јавним студио концертима радија у Београду.
Добитник је више награда, неке од њих су: Награда Савезне владе (1949), Октобарска награда (1957), Седмојулска награда (1965), Октобарска награда за животно дело (1996).
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је 1963. а за редовног 1981. године у Одељењу ликовне и музичке уметности. Њена приступна беседа била је „Монотеметичност и монолитност облика фуге“ (1964).
Преминула је у Београду 17. септембра 2003. године.
У Архиву САНУ и у Музиколошком институту САНУ сачувана је њена богата преписка.Мелита Милин: Фрагменти биографије на пожутелој хартији: преписка у заоставштини Љубице Марић, стр. 227-244, Зборник Матице српске за сценске уметности и музику 49, 2013. године
Музички језик
мини|Табла на згради где је становала
Музичка реч Љубице Марић је јасна и језгровита, заснована на баштини европске прошлости, првобитно са изразитијим западноевропским узорима, а касније са духом који зрачи са балканског тла. У делима ове композиторке уочава се изразити утицај народне музичке традиције. За Љубицу Марић компоновати значи настављати, тј. не прекидати са нечим што је саставни део живота и самог детињства.
На почетку студија ауторка је показивала афинитет према четвртстепеној музици, а приметна је и краткотрајна фаза директног ослонца на фолклор у првим послератним годинама (Бранково коло). Међутим, строги атематизам и атоналност раних радова ишчезли су из њених композиција, док је задржала трајно интересовање за тражење новог звука и израза. Занимају је истраживања филозофске природе, па често посеже за архаичним мотивима. Упркос томе што је непосредан ослонац на фолклор изузетна појава у њеним делима, присуство појединих мелодијских покрета или тоналних елемената какви се у народном мелосу срећу ипак остварује атмосферу која носи печат нашег поднебља. У разговору са Зорицом Макевић Марићева истиче да је „свака жива реалност сложенија од било каквог ограничавања“.Зорица Макевић, Време које нас носи даље: Разговор са Љубицом Марић, Нови Звук: интернационални часопис за музику, 1, 1993, 9-12. Додаје да се савременост и прошлост не супротстављају, већ се узајамно потврђују, заједно расту и прерастају у ново.
Роксанда ПејовићРоксанда Пејовић, Пројекција прошлости у делима Љубице Марић, Звук: југословенска музичка ревија, 2 (лето), 1975, 21-24. издвојила је три етапе у стваралаштву Љубице Марић. У делима прве стваралачке фазе проналазимо изражајне елементе њене касније зрелости. То су полифонија, сложена хармонска звучања, слободан музички облик и политоналност. У стваралаштву припадника прашке школе говори се о заокрету који се одиграо након Другог светског рата, тј. о испуњавању захтева које је наметао соцреализам. Ипак, у стваралаштву Љубице Марић се не може говорити о регресији у односу на њен дотадашњи стил, већ само, како наводи Мелита Милин, о другачијој врсти сложености.Мелита Милин (Благојевић), Унутарња биографија композитора: Скица за студију о утицајима у делима Љубице Марић, Музикологија: Часопис Музиколошког института Српске академије наука и уметности, 1, 2004, 61-82 „Љубица Марић је далеко од конструктивистичких поступака, јер она готово није ни узела учешћа у заокрету, интроспективно загледана у унутрашње дубине, древне фолклорне слојеве и у духовност нашег средњег века.“ Стога дела друге фазе карактеришу потпуно јединство музике и текста, третман мелодике у распону од речитатива до врсте скандирања и акорада у оквирима удаљених регистара. Одлике зрелог стила јесу елементарност израза; наглашена древност и осећање исконског које на моменте добија стравичне и тамне, готово лајтмотивске снажне хармонске акценте; начин приказивања губљења звучности који се не доводи у везу са смрћу, већ са природним феноменом ишчезавања у смислу поновног рађања; необичан оркестарски колорит са облигатним клавиром и харфом; оргуљска звучања целокупног извођачког апарата; мало ангажовање оркестарских инструмената, компактност и густина оркестра у композицијама вез вокалног парта; продубљен полифони рад; коришћење остината; богатство полиметрије и полиритмике.
Савршено стопљени елементи народног израза и њене оригиналне инспирације показују саживљеност композиторке са тлом са којег су поникла остварења народне потребе и тежње за музичким стварањем. Архаични тон њених композиција постигнут је савременим средствима хармоније и оркестрације. Поседује афинитет према интензивно архаично обојеним темама медитативног карактера, лаганог и мирног протицања, без играчких асоцијација. „Савременост вертикале, као последица архаичности хоризонтале, суштина је те истовремености постојања и дејства прошлог и садашњег времена... то је стуб њене авангардности и основна црта њеног стваралачког creda.“Мирјана Веселиновић, Стваралачко присуство европске авангарде у нас, Универзитет уметности, Београд, 1991, 187-198
Дела
Прву композицију је написала са деветнаест година, била је то „Туга за ђевојком“ за мушки хор, настала под утицајем Славенског. Дипломски рад „Сонату фантазију“ из музичке школе извела је и на пријемном испиту на Државном конзерваторијуму у Прагу исте 1929. године, где је, захваљујући квалитету тог дела, одмах примљена на последипломске студије.
У Прагу је 1930. компоновала „Гудачки квартет“, прву српску атоналну композицију, али је незадовољна квалитетом спалила партитуру.
Учествовала је 1933. године на фестивалу Међународног друштва за савремену музику у Амстердаму својим „Дувачким квинтетом“, међународна критика је то оценила као једно од најбољих дела. Ту је уочио Херман Шерхен који је позвао исте године на свој фестивал савремене музике у Стразбуру где је дириговала своју „Музику за оркестар“ у оквиру „-{Session d' études musicales et dramatiques}-“.
Љубица Марић је непосредно после Другог светског рата компоновала известан број клавирских композиција, соло песме и Сонату за виолину и клавир.
Њено стваралачки најуспешније раздобље било је између 1955. и 1963. године када су настале композиције: кантата „Песме простора“ (која је представљала југословенску музику на Светској изложби у Бриселу 1957), Пасакаља за симфонијски оркестар, Музика октоиха бр. 1, „Византијски концерт“ за клавир и оркестар, камерна кантата „Праг сна“ за три солиста и камерни оркестар, -{Ostinato super thema octoiha}-, за камерни оркестар и клавир соло.
Овај интензиван радни период нагло се прекинуо 1964. године смрћу њене мајке, особе коју је сматрала најзаслужнијом за све што је у свом професионалном животу постигла, тако да све њене композиције носе посвету „Мојој Мајци“. После скоро двадесет година прекида, Љубица Марић је почеком осамдесетих година поново почела да компонује.
У својој музици остварила је синтезу средњовековне музике и авангардних искустава музике 20. века.. Љубица Марић је „први композитор који је употребио црквену мелодију (пореклом из средњовековне византијске духовне музике) за структурну (мелодијску и хармонску) изградњу сопственог нелитургијског и непрограмског дела“. Осим некадашње Југославије, њена музика је заступљена и у Холандији, где се одржао низ концерата, у Немачкој где је издавачка кућа „-{Furore Verlag}-“ из Касела објавила партитуре свих њених музичких дела, у Уједињеном Краљевству где је дискографска кућа „-{Chandos}-“ издала компакт-диск са њеним најрепрезентативнијим композицијама.
Осим музике, бавила се и ликовном уметношћу, а писала је и филозофску поезију. Последњих неколико година живота водила је дневничке белешке.
Дувачки квинтет
Дувачки квинтет рано је дело Љубице Марић написано 1931. године у доба студија код Јозефа Сука на Мајсторској школи прашког Конзерваторијума који је композиторка похађала у периоду од 1929. до 1932. године. Премијерно је изведен на Интернационалном фестивалу у Амстердаму 1933. године где је оцењен као најинтересантније и најоригиналније дело. У овој композицији, као и у осталим раним композицијама насталим у периоду студија (Соната за соло виолину-1930, Музика за оркестар-1933, Гудачки квартет-1935, Четвртстепени трио за кларинет, тромбон и контрабас-1937, Свита за четвртстепени клавир-1937) композиторка је на оригиналан начин приближила прошлост и оживела је савременим језиком. Дело је од посебне важности будући да је композиторка у њему установила елементе који ће остати одлике њеног позног стила: полифонија, сложена хармонска сазвучја, слободан музички облик, политоналност, субјективност. Ово четвороставачно дело одаје утицаје експресионистичког израза уз очуване елементе традиционалне форме.
Песме простора