десно|безоквира|173x173п Отоманска морнарица (, отомански турски دوننماى همايون), позната и као Отоманска флота, основана је почетком 14. века након што се Османско царство први пут проширило до мора 1323. заузимањем Карамурсела, места првог османског бродоградилишта и језгра будуће морнарице. Током свог дугог постојања била је укључена у многе сукобе и потписала је бројне поморске уговоре. На свом врхунцу, морнарица се проширила до Индијског океана, упутивши експедицију у Индонезију 1565. године.
Током већег дела своје историје, морнарицу је водио капудан-паша (велики адмирал; дословно „капетан паша“). Овај положај је укинут 1867. године, када га је заменио министар морнарице () и одређени број команданата флоте (). Након завршетка Отоманског царства и проглашења Републике Турске 1923. године, традиција морнарице настављена је са модерним турским поморским снагама.
Историја
Пред-отоманске турске флоте Прву турску поморску флоту у Анадолији, која се састојала од 33 једрењака и 17 веслачких бродова, Чакас је 1081. године формирао у луци Смирна (Измир), након његовог освајања Смирне, Воурле (Урле), Кисоса (Чешме), Фокеје (Фоче) и Теоса (Сигачик) на егејској обали Анадолије исте године. Чакасова флота извршила је препад на Лезбос 1089. и Хиос 1090. године, пре него што је 19. маја 1090. поразила византијску флоту у близини острва Инусеса код Хиоса, што је означило прву велику поморску победу анадолских Турака у поморској бици. 1091. године Чакасова флота извршила је препад на острва Самос и Родос у Егејском мору, али су је потом поразили и протерали византијски адмирали Константин Даласенос и Јован Дука. 1095. године Чакасова флота извршила је препад на стратешки лучки град и Адрамитијски залив (Едремит) на егејској обали Анадолије и град Абидос у Дарданелском мореузу.
Румски селџучки султан Кајкубад I освојио је Алању и ту формирао поморски арсенал. Алања је постала матична лука флоте Селџука у Средоземном мору. Кајкубад I је касније формирао флоту у Црном мору са седиштем у Синопу, која је под командом Амира Чупана освојила делове полуострва Крим и Судак на Азовском мору (1220–1237).
Успон (1299–1453)
Проширење на Егејско, Црно, Јонско и Јадранско море лево|мини| Битка код Зончија 1499. Освајање острва Калолимно у Мраморном мору 1308. обележило је прву отоманску поморску победу. Отоманска флота је извршила прво искрцавање на Тракију 1321. године. Прва отоманска тврђава у Европи изграђена је 1351. године, а анатолијске обале стратешког Босфорског мореуза у близини Константинопоља 1352. године, и обе обале једнако стратешког Дарданелског мореуза освојила је отоманска флота.
1373. године извршена су прва искрцавања и освајања на егејским обалама Македоније, што је праћено првом отоманском опсадом Солуна 1374. године. Прво отоманско освајање Солуна и Македоније завршено је 1387. Између 1387. и 1423. године отоманска флота је допринела територијалном ширењу Отоманског царства на Балканском полуострву и црноморским обалама Анадолије. Након првих освајања млетачких територија у Мореи (старо име Пелопонеза), први отоманско-млетачки рат (1423—1430) је почео.
У међувремену, отоманска флота је наставила да доприноси ширењу Отоманског царства у Егејском и Црном мору, освајањима Синопа (1424), Измира (1426) и поновним освајањем Солуна од Млечана (1430). Османска флота је поново освојила Албанију искрцавањем између 1448. и 1479. године.
Раст (1453–1683) лево|мини| Отомански адмирал Хајрудин Барбароса победио је Свету лигу Карла V под командом Андреа Дорије у бици код Превезе 1538. године. 1453. Отоманска флота учествовала је у историјским освајања Константинопоља, Гокчеаде, Лимноса и Тасоса. Освајање војводства Атине и Деспотовине Мореје завршено је између 1458. и 1460. године, након чега је уследило освајање Трапезунтског царства и Ђеновске колоније Амасре 1461. године, што је довело до краја и последње остатке Византијског царства. 1462. године отоманска флота је освојила ђеновска острва северног Егејског мора, којима је управљала породица Гатилузио, укључујући и њихов главни град Митилену на острву Лезбос. Уследио је Млетачко-турски рат 1463-1479. У наредном периоду отоманска флота је стекла више територија у Егејском мору и 1475. године крочила је на Крим на северним обалама Црног мора. До 1499. ово је праћено даљим ширењем на обале Црног мора (попут освајања Грузије 1479. године) и на Балканско полуострво (попут коначног поновног освајања Албаније 1497. године и освајања Црне Горе 1499. године). Губитак венецијанских тврђава у Црној Гори, у близини стратешког Херцег Новог, покренуо је Млетачко-турски рат 1499-1503, током којег је турска флота поразила венецијанске снаге у бици код Зончиа (1499) и бици код Модона (1500). До 1503. године османска флота извршила је препад на североисточне јадранске обале Италије и потпуно заузела млетачке земље на Мореи, обали Јонског мора и југоисточној обали Јадранског мора.
Према Ћатипу Челебији (Мустафа хаџи-Калфа), типична отоманска флота средином 17. века састојала се од 46 пловила (40 галија и 6 маона) чија је посада била 15.800 људи, отприлике две трећине (10.500) били су веслачи, а преостали (5.300) борци.Ottoman Warfare 1500-1700, Rhoads Murphey, 1999,
Проширење на Левант и Магреб, операције на западном Медитерану лево|мини| Османска флота током заузимања Туниса код Ла Гулет 1574. мини|У опсади Нице 1543. године, удружене снаге француско-отоманског савеза успеле су да заузму град. Почевши од освајања Сирије 1516. године, османска флота Селима I започела је ширење османских територија према Леванту и медитеранским обалама Северне Африке. Између 1516. и 1517. године Алжир је од Шпаније освојен снагама Оруча Барбаросе Реиса, који је изјавио своју оданост Османском царству, што је праћено освајањем Египта и крајем царства Мамелука 1517. године. 1522. године стратешко острво Родос, тада седиште витезова Светог Јована, освојила је морнаричка флота Куртоглу Муслихидин Реиса; Сулејман I пустио је витезове да напусте острво, а они су своју базу преселили прво на Сицилију, а касније на Малту.
Отоманска флота је 1527. године учествовала у освајању Далмације, Хрватске, Славоније и Босне. 1529. године отоманска флота под воћством Салиха Реиса и Ајдина Реиса уништила је шпанску флоту Родрига Портундоа у близини острва Форментера. Након овога је уследило прво освајање Туниса од Шпаније и освајање Морее (старо име Пелопонеза) од стране снага Хајрудина Барбаросе, чија флота је касније освојила острва која су припадала Егејском војводству 1537. године. После тога, османска флота је опколила млетачко острво Крф и искрцала се на обале Калабрије и Апулије, што је приморало Млетачку републику и Хабзбуршку Шпанију са Карлом V да од папе затражи стварање Свете лиге коју чине Шпанија, Млетачка република, република Ђенова, папске државе и малтешки витезови. Заједничком флотом командовао је водећи адмирал Карла V, Андреа Дорија. Света лига и отоманска флота под командом Хајрудина Барбаросе састали су се септембра 1538. године у бици код Превезе, која се често сматра највећом турском поморском победом у историји. 1543. године отоманска флота је са француским снагама учествовала у опсади Нице, која је у то време била део војводства Савој. После тога, Франсоа I Валоа омогућио је османској флоти да презими у француској луци Тулон. Ово јединствено османско зимовање у Тулону (понекад се непрецизно назива окупацијом; Османлије су само презимиле зиму и нису наметале никакав облик управљања становништву) омогућило је Османлијама да нападају хабзбуршке шпанске и италијанске луке (непријатељи Француске); напустили су Тулон у мају 1544. Матракчија Насух, османски јањичар из 16. века, полихистор и мајстор мачевања, учествовао је у зимовању у Тулону.
1541, 1544, 1552. и 1555. шпанско-италијанска флота Карла V под командом Андреа Дорије поражена је у Алжиру, Напуљу, Понци и Пјомбину.
Операције у Индијском океану и последња освајања у северној Африци лево|мини| Селман Реис брани Џеду од португалског напада 1517. мини| Османско и аћеханско оружје, демонтирано након холандског освајања Аћеха 1874. године, Илустроване лондонске вести. У међувремену је Отоманска флота Индијског океана, са седиштем у Суецу и Басри, у неколико наврата поразила португалске снаге у близини Арабијског полуострва, освојивши Аден и Јемен (1538–1539) који су били важне португалске луке, заједно са Џедом, Џибути на обали Црвеног мора. Османска опсада Дијуа 1538. године, која је имала за циљ уклањање Португалаца из Индије, није успела да постигне овај циљ.
Између 1547. и 1548. године Јемен је поново освојен од стране Португалаца, док су у Персијском заливу и Арабијском мору 1552. године освојене друге важне португалске луке попут Омана и Катара Peter Malcolm Holt, Ann K. S. Lambton, Bernard Lewis The Cambridge history of Islam 1977. али Османлије нису успеле да заузму острво Ормуз и стога је контрола Персијског залива остала чврсто у португалским рукама.
1565. године султанат Аћех на Суматри (Индонезија) прогласио је оданост Османском царству, а 1569. године османска флота Куртоглу Хизир Реиса допловила је у нове луке попут Дебала, Сурата, Јањире и на крају крочила на Аћех, са добро опремљеном флотом од 22 брода, обележавајући најисточнију османску територијалну експанзију. лево|мини| Сачувани фрагмент прве светске мапе османског адмирала Пири Реиса (1513) на којој су приказани Атлантски океан и Америка. Османска поморска победа у бици код Превезе 1538. године и битка код Ђербе 1560. године обезбедила је османску превласт у Средоземном мору током неколико деценија, све док Османлије нису претрпеле свој први војни пораз од Европљана у бици код Лепанта (1571). Али пораз код Лепанта, упркос томе што се у Европи много славио, представљао је само привремени застој: није могао да преокрене османско освајање Кипра, а у року од годину дана Османлије су изградили једнако велику флоту, која је 1574. освојила Тунис од Шпаније. Овим је завршено османско освајање Северне Африке, после операција османске флоте под Торгут Реисом која је раније освојила Либију (1551); и флоте под Салихом Реисом која је 1553. освојила обале Марока иза Гибралтарског мореуза.
Операције у Атлантском океану Почев од почетка 17. века, османска флота је почела да се упушта у Атлантски океан (раније је Кемал Реис допловио на Канарска острва 1501. године, док је флота Мурата Реиса Старијег заузела Ланзароте са Канарских острва 1585. године).Turkish Navy Official Website: "Atlantik'te Türk Denizciliği" Szkk.tsk.tr 1617. године османска флота је заузела Мадеиру у Атлантском океану, пре него што је у августу 1625. године извршила препад на Сасекс, Плимут, Девон, Хартланд Поинт, Корнвол и друге грофовије западне Енглеске. 1627. године османски морнарички бродови у пратњи Берберских гусара под вођством Мурата Реиса Млађег заузели су острво Лунди у Бристолском каналу, које је служило као главна база за османске поморске операције у северном Атлантику наредних пет година. Упали су у Шетландска острва, Фарска острва, Данску-Норвешку, Исланд и Вестманаеијар. Између 1627. и 1631. године, исте османске снаге такође су извршиле препад на обале Ирске и Шведске. Османски бродови су се касније појавили поред источних обала Северне Америке, посебно виђени у енглеским колонијама попут Њуфаундленда и Вирџиније.
Црноморске операције мини| Запорошки козаци у шајка бродовима, уништавају османлијске галије и заузимају Феодосију 1616. лево|мини| Немачка карта завршне фазе опсаде Кандије током османско-млетачког рата 1645–1669. Јасно илуструје трагове бастионског система града у италијанским утврђењима и близину карактеристичних османских ровова за опсаду. Пре Османлија, султан Румског султаната, Алаедин Кејкубад I, формирао је црноморску флоту са седиштем у Синопу, која је под заповедништвом Амира Чупана освојила делове полуострва Крим и Судак на Азовском мору између 1220. и 1237.