мини|десно|300п|Црквени оци, минијатура из кијевског Свјатославовог зборника из 11. века Црквени оци, Рани црквени оци, Хришћански оци или Оци Цркве (; у православљу Свети оци) били су утицајни хришћански теолози и писци који су успоставили интелектуалне и доктринарне темеље хришћанства. Историјски период у којем су деловали постао је познат као патристичка ера и траје отприлике од краја 1. до средине 8. века, а посебно је цветао током 4. и 5. века, када је хришћанство било у процесу успостављања као државна религија Римског царства.

За многе деноминације хришћанства, списи анте-ниценских, никејских и пост-никејских отаца укључени су у Свето Предање. Као такви, у традиционалној догматској теологији, аутори који се сматрају црквеним оцима третирају се као ауторитети за успостављање доктрине. Академска област патристике, проучавање црквених отаца, проширила је обим овог појма, и не постоји коначна листа. Неки, попут Оригена и Тертулијана, дали су велики допринос развоју касније хришћанске теологије, али су одређени елементи њиховог учења касније осуђени.

Велики оци У Католичкој и Православној цркви постоје четири оца који носе титулу „Велики црквени отац”.

У Католичкој цркви они се називају „Четири велика доктора Цркве”: Амброзије Милански (340–397) Јероним Стридонски (347–420) Августин Хипонски (354–430) Григорије Велики (540–604)

У Православној цркви три од њих се поштују као „Света три јерарха”: Василије Велики (око 330–379) Григорије Богослов (329 – око 390) Јован Златоусти (347–407) Четврти је Атанасије Велики.

Апостолски оци

Апостолски оци су били хришћански теолози који су живели у 1. и 2. веку нове ере, за које се верује да су лично познавали неке од Дванаест апостола или да су били под значајним њиховим утицајем. Њихови списи, иако популарни у раном хришћанству, на крају нису укључени у канон Новог завета када је достигао свој коначан облик. Многи од списа потичу из истог временског периода и географског подручја као и друга дела ране хришћанске књижевности која су постала део Новог завета, а чини се да су неки од списа пронађених међу апостолским оцима били једнако цењени као и неки од списа који су постали део Новог завета. Прва тројица, Климент, Игњатије и Поликарп, сматрају се главнима.

Климент Римски

Прва посланица Климента Римског (око 96. године) је најранија сачувана посланица једног црквеног оца. У посланици, Климент позива хришћане из Коринта да одржавају хармонију и ред. Копирана и широко читана у Раној цркви,. Doubleday, Toronto, 2000. Page 138. Прву Климентову посланицу неки су сматрали делом канона Новог завета, нпр. наведена је као канонска у 85. канону Апостолских канона, међу осталим раним канонима Новог завета, што показује да је имала канонски ранг у барем неким регионима раног хришћанства. Још у 14. веку, Ибн Халдун је спомиње као део Новог завета.

Игњатије Антиохијски

Игњатије Антиохијски (такође познат као Теофор; око 35–110)See . and also био је трећи епископ Антиохије и ученик апостола Јована. На путу ка свом мучеништву у Риму, Игњатије је написао низ писама која су сачувана. Важне теме у овим писмима укључују еклисиологију, сакраменте, улогу епископа и инкарнацију Христа. Он је други, после Климента, који спомиње Павлове посланице.

Поликарп Смирнски

Поликарп Смирнски (око 69–155) био је хришћански епископ Смирне (данас Измир у Турској). Забележено је да је био ученик Јована. Могућности за овог Јована су Јован Апостол, син Зеведејев, традиционално сматран аутором Јеванђеља по Јовану, или Јован Презвитер. Традиционални заговорници прате Евсевија из Цезареје инсистирајући да је апостолска веза Поликарпа била са Јованом Јеванђелистом и да је он био аутор Јеванђеља по Јовану, а тиме и апостол Јован.

Поликарп је покушао, али није успео, да убеди папу Аницета да Запад слави Пасху 14. нисана, као у источном календару. Око 155. године, становници његовог града Смирне захтевали су погубљење Поликарпа као хришћанина, и он је умро као мученик. Прича о његовом мучеништву описује како ватра која је горела око њега није хтела да га спали, и да је, када је избоден на смрт, толико крви потекло из његовог тела да је угасила пламен око њега.

Папија Јерапољски

О Папији се зна врло мало осим онога што се може закључити из његових сопствених списа. Иринеј, Поликарпов ученик, описује га (око 180) као „древног човека који је био слушалац Јована и сапутник Поликарпа”. Евсевије додаје да је Папија био епископ Јерапоља у време Игњатија Антиохијског. На том положају, Папију је вероватно наследио Аверкије Јерапољски. Име Папија било је веома често у региону, што сугерише да је вероватно био родом из тог краја.

Папијино дело већина савремених научника датира у период око 95–120. године нове ере. Иако постоје индиције да је Папијино дело још увек постојало у касном средњем веку, цео текст је сада изгубљен; међутим, одломци се појављују у бројним другим списима, од којих неки цитирају број књиге.

Грчки оци мини|десно|Три света јерарха источне цркве: Василије Велики (лево), Јован Златоусти (средина) и Григорије Богослов (десно) Они који су писали на грчком језику називају се грчки црквени оци. Поред апостолских отаца, познати грчки оци укључују: Јустин Философ, Иринеј Лионски, Климент Александријски, Ориген из Александрије, Атанасије Александријски, Кападокијски оци (Василије Велики, Григорије Богослов, Григорије Ниски), Петар Севастијски, Диодор Тарсијски, Теодор Мопсуестијски, Јован Златоусти, Кирил Александријски, Максим Исповедник и Јован Дамаскин.

Јустин Философ

Јустин Философ (око 100 – око 165) је био рани хришћански апологета и сматра се главним тумачем теорије Логоса у 2. веку., édition critique et traduction française, vol. 1: https://www.academia.edu/7280008/JUSTIN_MARTYR_Dialogue_avec_Tryphon_Dialogue_with_Trypho_%C3%A9dition_critique_VOLUME_I_Introduction_Texte_grec_Traduction_Coll_Paradosis_%C3%A9ditions_universitaires_de_Fribourg_Suisse_no_47_1_2003_563_pages ; vol. 2: https://www.academia.edu/7280015/JUSTIN_MARTYR_Dialogue_avec_Tryphon_Dialogue_with_Trypho_%C3%A9dition_critique_VOLUME_II_Commentaires_Appendices_Indices_Collection_Paradosis_%C3%A9ditions_universitaires_de_Fribourg_Suisse_n_47_2_2003_562_pages . Био је мученик, заједно са неким од својих ученика, и Католичка црква га сматра свецем, Англиканска црква, Православна црква и Оријенталне православне цркве.

Иринеј Лионски

Иринеј (око 130 – око 202) је био епископ Лугдунума у ​​Галији, данашњег Лиона у Француској. Његови списи су били формативни у раном развоју хришћанске теологије, а као светац је признат и од стране Источне православне цркве и Католичке цркве. Био је значајан рани хришћански апологета. Такође је био ученик Поликарпа.

У својој најпознатијој књизи, Против јереси (око 180), набројао је јереси и напао их. Иринеј је писао да је једини начин да хришћани сачувају јединство да понизно прихвате један доктринарни ауторитет – епископске саборе. Иринеј је предложио да се Јеванђеље по Матеју, Марку, Луки и Јовану прихвате као канонска.

Климент Александријски

Тит Флавије Климент (око 150 – око 215), познат као Климент Александријски, био је први члан цркве у Александрији чији су списи сачувани и био је један од њених најистакнутијих учитеља. Он је у грчкој филозофији видео мудрост и настојао је да је усклади са хришћанском доктрином. Климент се супротстављао гностицизму, али је користио неке од његових терминологија, на пример, ценио је гносис који би, уз заједницу за све људе, могли да држе и обични хришћани. Развио је хришћански платонизам. Научници су га описали као „оснивача велике традиције хришћанске филозофске теологије”. Због свог учења о спасењу и божанском суду у одломцима као што су Paedagogus 1.8 и Stromata 7.2, Климент се често сматра једним од првих хришћанских универзалиста. Као и Ориген, поникао је из Александријске катехетске школе и био је добро упућен у паганску и библијску литературу.

Ориген из Александрије

Ориген, или Ориген Адамантије (око 185 – око 254), био је научник и теолог. Према традицији, био је Египћанин који је предавао у Александрији, оживљавајући Катехетску школу у којој је предавао Климент. Александријски патријарх је у почетку подржавао Оригена, али га је касније протерао јер је био рукоположен без патријархове дозволе. Преселио се у Цезареју Палестинску и тамо умро након што је мучен током прогона. Касније је постао контроверзна личност и неки од његових списа су осуђени као јеретички.

Користећи своје знање хебрејског, израдио је исправљену Септуагинту. Писао је коментаре на све књиге Библије. У делу Peri Archon (О начелима), артикулисао је систематско филозофско излагање хришћанске доктрине. Понекад је користио алегоријску херменеутику у тумачењу Старог завета, и био је делимично под утицајем стоичке, неопитагорејске и платонистичке мисли. Као и Плотин, сматрало се да верује да душа пролази кроз узастопне фазе пре инкарнације као човека и после смрти, да би на крају стигла до Бога. Међутим, новија истраживања су закључила да је Ориген заправо порицао преегзистенција бестелесних душа и једноставно учио преегзистенцију појединачних logoi у Божјем уму. Ипак, Ориген је сугерисао, на основу 1. Коринћанима 15:22–28, да ће сва створења, можда чак и пали анђели, на крају бити обновљена и поново сједињена са Богом када зло коначно буде искорењено. За Оригена, Бог је био Прво начело, а Христос, Логос, кроз кога се остварује спасење. Различита Оригенова дела неки су тумачили као да имплицирају хијерархијску структуру у Тројству, привременост материје, бајковиту преегзистенцију душа и чудовишну обнову која из тога следи. Ове наводне оригенистичке грешке су анатемисане на сабору 553. године, три века након што је Ориген умро у миру цркве.http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf2-14.xii.ix.html The Anathemas Against Origen , by the Fifth Ecumenical Council (Schaff, Philip, The Seven Ecumenical Councils, Nicene and Post-Nicene Fathers, Series 2, Vol. 14. Edinburgh: T&T Clark)http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf2-14.xii.x.html The Anathematisms of the Emperor Justinian Against Origen (Schaff, op. cit.)

Атанасије Александријски десно|мини|Свети Атанасије, приказан са јеванђељем, иконографским симболом који се углавном користи за свештенике и епископе као проповеднике јеванђеља

Атанасије Александријски (око 293 – 373) био је теолог, папа Александрије и истакнути египатски вођа 4. века. Упамћен је по улози у сукобу са аријанством и по афирмацији Тројства. На Првом сабору у Никеји (325), Атанасије се залагао против аријанске доктрине да је Христос од супстанце различите од Оца.

Кападокијски оци

Кападокијски оци су Василије Велики (330–379), који је био епископ Цезареје; Василијев млађи брат Григорије Ниски (око 332–395), који је био епископ Нисе; и близак пријатељ, Григорије Богослов (329–389), који је постао патријарх цариградски. Кападокијци су промовисали рану хришћанску теологију и веома су поштовани и у западној и у источној цркви као свеци. Они су били монашка породица из 4. века, коју је водила Макрина Млађа (324–379) да би обезбедила централно место за своју браћу да уче и медитирају, као и да обезбеди миран заклон за њихову мајку. Игуманија Макрина је подстицала образовање и развој своја три брата Василија Великог, Григорија Ниског и Петра Севастијског (око 340–391) који је постао епископ Севастије.

Ови научници су кренули да покажу да хришћани могу да се носе у разговорима са ученим интелектуалцима који говоре грчки. Тврдили су да је хришћанска вера, иако је била против многих идеја Платона и Аристотела и других грчких филозофа, готово научни и особен покрет са исцељењем душе човека и његовим сједињењем са Богом у свом средишту. Дали су велики допринос дефиницији Тројства, финализованој на Првом цариградском сабору 381. године и коначној верзији Никејског симбола вере.