мини|десно|250п|Постепено ширење геополитичког појма Црне Горе од почетка 19. до средине 20. века
Историја Црне Горе обухвата општу историју данашњег подручја Црне Горе, од најстаријих времена до савременог доба. Поред Старе Црне Горе, историја данашње (проширене) Црне Горе обухвата и прошлост историјских области Брда, Старе Херцеговине, Боке которске и других крајева који су ширењем Црне Горе током 19. и 20. вијека ушли у састав њених државних граница. Иако је старија историја тих области била потпуно одвојена од историје Старе Црне Горе, данашња територија (проширене) Црне Горе се у геополитичком смислу сматра јединственом цјелином, чија историја обухвата цјелокупну прошлост свих њених саставних дјелова.
Према традиционалној периодизацији, општа историја Црне Горе се дијели на неколико главних периода, почевши од протоисторијског и античког, преко средњовијековног и нововијековног, до савременог. Током позног античког периода, највећи дио данашње Црне Горе припадао је римској провинцији Превалитани, која је пропала у вријеме сеобе народа, када су се на тим просторима населили Срби. Током раног средњег вијека, јужна половина данашње Црне Горе спадала је у област Дукље, односно Зете, док је сјеверна половина припадала тадашњој Кнежевини Србији. У исто вријеме, најзападнији дио данашње Црне Горе припадао је Травунији.
Цјелокупно подручје данашње Црне Горе је током 11. вијека било у саставу државе Војислављевића, а почевши од краја 12. вијека налазило се у саставу државе Немањића. Средином 14. вијека долази до подјеле на феудалне области, тако да су разним дијеловима данашње Црне Горе владале различите династије: Балшићи, Лазаревићи, Бранковићи, Косаче и Црнојевићи.
Као географски појам, Црна Гора се први пут помиње у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из 1296. године, а почевши од краја 15. вијека ово име се усталило као назив за посебну област у западном дијелу Горње Зете. Под тим именом је у раном новом вијеку настала држава Петровића Његоша (1697—1918), која се постепено ширила, обухвативши и сусједна Брда, а потом и Стару Херцеговину. За то вријеме, подручје Бока которске је било у саставу Млетачке Далмације, а потом је припало Аустријској Далмацији.
Након успостављања свјетовне власти 1852. године, Књажевина Црна Гора је 1878. године стекла државну независност, а 1910. године уздигнута је на степен краљњевине. Након Првог свјетског рата, Црна Гора се ујединила са Србијом, поставши дио новопроглашене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (прва Југославија). Након Другог свјетског рата, Црна Гора је успостављена као федерална јединица у саставу друге Југославије, а потом је била у саставу Савезне Републике Југославије (1992-2003) и Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Државну независност је обновила 2006. године, након одржавања референдума.
Праисторијско доба десно|мини|200п|Праисторијска налазишта у Црној Гори десно|мини|200п|Винчанска култура - љубичаста боја, у предјелу данашње Црне Горе, крајем IV миленијума прије нове ере мини|200п|1500—500. године п. н. е, јадрански тип бронзане сјекире из Колашина|лево десно|мини|200п|Кадмос убија змаја. Грчка амфора из 560. године п. н. е.
Камено доба Старије камено доба - палеолит, епоха је најранијег формирања људских заједница. Основно занимање су били: лов и риболов. У хордама, људи су живјели номадским, односно полуномадским животом. За овај период посебан значај имају налази са Црвене Стијене, пећине на лијевој обали Требишњице. Овај локалитет се везује за последњу фазу леденог доба. За ову епоху је карактеристично и оруђе од тесаног камена. Из овог периода нису откривени остаци људских костију. Овај период је приближно обухватао прву половину 5000. године прије нове ере.
Средње камено доба - мезолит, у коме су чести облици оруђа од кости и рога: сјекире, бодежи и шила, карактерише развитак лова и риболова. Ово се може установити и у културном развитку налазишта Црвена Стијена. Из овог периода нису откривени остаци људских костију. Приближно, овај период је обухватао крај 4000. године прије нове ере.
Бронзано доба Метално доба је почело много раније, у егејско-предњеазијском подручју, него на подручју данашње Црне Горе и у унутрашњости Европе. Као центар металургије може се сматрати и подручје Кавказа, а знатна етничка помјерања су допринијела да и Балканско полуострво уђе у метално доба.
Интезивнија индоевропеизација карактеристична је за почетак бронзаног доба. Номадски сточари из јужних руских степа, којима ни земљорадња није била потпуно непозната живјели су у патријархату, а на Балкану наилазе на примитивнију старосједилачку културу ловачко-риболовачког карактера. Ови дошљаци на Балкану формирају двије велике индоевропске језичке групе, које су се задњих вјекова прије нове ере развиле у Илире и Трачане. Као граница наведених група, може се сматрати слив Мораве и Вардара. Илири и Трачани, са македонском групацијом и неким малоазијским групацијама Индоевропљана, сматрају се пеластичким и живјели су на Балкану прије досељења Грка, који продиру око 1900. године старе ере. Утицај Илира на Грке се одразио и у њиховом језику: имена, Ахил и Одисеј, као и поједина имена божанстава, на примјер Тетида.
Продор Индоевропљана на Балкан вршен је у више таласа. На то указују и прилично ријетки остаци раног бронзаног доба у Црној Гори: налазишта у Тузима, на подручју Скадарског језера (бакарна сјекира, вјероватно страног поријекла, из доњег Подунавља, из времена око 2000. године прије нове ере) и Ластви (Херцеговина, у непосредној близини црногорске границе) гдје је на путу (Дубровник – Цавтат – Никшић) веома значајном у римско доба, пронађен већи број кремених ножева, типа карактеристичог за прелаз из неолита у метално доба. Поријекло ових ножева је са истока, па се доводе у везу са продором Индоевропљана. Бушене сјекире-чекићи, од камена, из овог периода, пронађени су у Ћеменцима, код Никшића и Штедици, код Подгорице, а везани су, такође, за прве Индоевропљане.
Прве градине (примитивна утврђења) формирају се у раном бронзаном добу. У Црној Гори постоји већи број ових утврђења, која су недовољно испитана. Њихов развој се може пратити, чак и у римско доба. Откривено је доста фрагмената грнчарије, рађене слободном руком и лоше печене, украшене налијепљеним ребрима и прстима изведеним орнаментима.
Хумке или тумули, најкарактеристичнији су начини сахрањивања за праисторијско доба Црне Горе (као и западног Балкана). Распрострањени су у Боки которској, на подручју Бара, Сутомора, дуж сјеверне обале Скадарског језера, у долини Зете, између Подгорице и Скадра, у Бањанима, Паштровићима, Дрпама и Враћеновићима. Има их око Берана, Пљеваља и на Горњем Ибру. Појава ових гробова је такође везана за најранију индоевропеизацију.
У развијеном бронзаном добу (на подручју Европе, од 1500 – 1200. године прије нове ере) присутан је утицај развијених култура области Егеја. Долази до интензивних трговачких веза, микенске културе са грчког копна и унутрашњости Балкана (већ око 1500. п. н. е.) карпатском облашћу, па и Скандинавијом. Поред Микене, поставља се и питање предгрчке трговачке посредничке улоге Крита на обали Јадранског мора, обзиром да је у Макарској (Хрватска) пронађен критски метални слитак. За ово вријеме су карактеристичне сјекире албанско-далматинског и скадарског типа. Познати су налази са окапине у Липцима - Бока которска, Беран –Крша, код Берана, Зогања, код Улциња, Биједића, код Бијелог Поља и Црвене Стијене (наставак живота у пећинама, у појединим подручјима). Нађена керамика је финије израде, рађена руком. У етничком саставу и култури ове епохе још не може бити ријечи о сигурном раздвајању илирског и трачког елемента – на цијелом подручју Балкана.
Предања из античких извора Ваља узети у обзир мишљење познатог француског археолога Р. Дисоа (R. Dussaud) који сматра да грчки мит о Кадмосу и Хармонији стоји у вези са етничким и културним продорима из егејске области у правцу Истока (малоазијских Хетита и Феничана) и Запада (данашња црногорско-албанска обала).
Овај мит говори о оснивачу беотске Тебе – Кадмосу и његовој супрузи Хармонији. Постоји легенда да су Кадмос и Хармонија дошли у области око Јадранског мора, на подручје Енхилејаца, а то подручје је била Бока которска, данашња црногорска и дио албанске обале, до Драча. Легенде о овом доласку су различите у појединостима. Псеудо-Скимнос у првом вијеку прије наше ере говори о доласку Кадмоса у Будву, на запрези коју су вукли волови. Још раније, у четвртом вијеку прије нове ере, Псеудо-Скилакс, антички географ, детаљно описује обалу Јадранског мора и подручје Енхилејаца од Бока которске, дуж данашњег црногорског приморја. Аполоније Родски у својим Аргонаутима помиње насељавање неких Кохилђана на илирској ријеци у области Енхилејаца, гдје се налази гроб Кадмоса и Хармоније. По Плинију (III,44) Olcinium, данашњи Улцињ, раније се називао Colchinium, пошто су га основали Кохилђани.
Егејска сеоба народа
Ова сеоба, у бронзаном добу, представљала је велику миграцију народа у егејско – малоазијској области, током више вјекова (око 1200. до око 800. године прије нове ере). Племена са Балкана, касније позната као Трачани и Илири, имали су у овој миграцији значајну улогу, а помјерања су морала захватити, макар једним дијелом и предио данашње Црне Горе. У ово вријеме поставља се и прича о опсади и паду Троје (Хомер наводи имена низа јунака и народа из унутрашњости Балканског полуострва, који су са Грцима напали на овај малоазијски град). Великој сеоби припада и најезда Дораца у ахајску Грчку. Егејска сеоба је представљала опасност за моћни Египат. Након што су ови народи уништили јако краљевство Хетита и градове на Криту, у петој години владавине фараона Менерптаха (1225—1215 прије н. е.) помињу се налети „људи са мора“. Ови налети на Египат са копна и мора обновљени су и у вријеме посљедњег великог фараона, Рамзеса III, који је успио да их порази и одбије. Имена ових нападача на фараонову земљу дају египатски извори тога времена. Добрим дијелом су ту у питању групације народа са Балканског полуострва и из Мале Азије. Из периода егејске сеобе, на сјеверу Црне Горе пронађене су шупље бронзане сјекире-келтови, калуп за ливење специјалне варијанте сјекира овог типа, као и накит.
Гвоздено доба десно|мини|120п|Грчко-илирски тип шлема, V—VI вијек п. н. е. мини|120п|Илирски штит|лево десно|мини|120п|Грчко-илирски тип шлема, из Будве (4. век п. н. е) десно|мини|120п|Грчко-илирски тип шлема из Кличева
Период халштата настаје на крају великих миграција (800. година прије нове ере) и траје до VI вијека старе ере. То је период извјесне културне стабилизације домаћег становништва на Балканском полуострву. Јасно се издвајају поједина илирска племена (позната касније по писаним изворима) као и њихова подручја. Значајни илирски тумули из овог периода налазе се у Готовуши, код Пљеваља, у Петровићима (Бањани) као и у области Будимље (Беране). Овој епоси припадају и гробна мјеста уклесана у стијени, на Мијелима, код Вир-Пазара, као и тумули на сјеверној обали Скадарског језера.
У латенском периоду гвозденог доба, од VI вијека п. н. е. међу Илирима јача племенска аристократија (богати гробни налази) и ствара се основа за касније племенске савезе и стварање илирске државе. Илири увозе луксузну грчку робу (керамика, накит, тканине).
Грчки је утицај био присутан и раније, али је од VI вијека прије нове ере био све интензивнији. Мада су Грци основали многе колоније у Медитерану, по свему судећи у дијелу обале Јадранског мора, на подручју данашње Црне Горе, нису успјели у насељавању колониста, јер им то није допуштало домородачко илирско становништво.