мини|Руски музичари Руска музика јесте скуп достигнућа музичке културе руског народа; резултат вишевековног историјског процеса формирања и развоја особених традиција. Овакав концепт обједињује руски музички фолклор, руску академску музику, руску духовну музику,Русская духовная музыка // Энциклопедия «Кругосвет» руску романсу-Русская музыка | Музыкальная энциклопедия
Временски оквир за стварање руских жанрова: народна музика - X—XX век, сакрална музика - X—XXI век, академска музика - XVIII—XX век.Кошмина И. В. Русская духовная музыка: Пособие для студ. муз.-пед. училищ и вузов: В 2 кн. — М.: Гуманит. изд. центр ВЛАДОС, 2001 — Кн. 1: История. Стиль. Жанры. — С. 3
Народна музика Руска народна музика настаје у фолклору словенских племена која су живела на простору Кијевске Русије. Многе врсте песама које су преживеле до нашег времена имају паганске корене, понекад са утицајем хришћанских обреда.Из истории формирования жанров в русской музыке Пошто је руска народна музика хетерогена, она има корене осталих племена која су живела на простору Кијевске Русије: Угро-фина, Турка и других. мини|Хор Гдовских гуслара (1917) До сада се у руском фолклору осећају територијалне, често и етничке традиције. Народна песничка уметност северних, западних, јужних, централних области, насеља у сливовима великих река, као што су Ока, Волга, Дон има своје карактеристике. Руска народна музика је основа на којој је израсла сва руска професионална музика.
Општи тип великоруских мелодија се вероватно развио крајем „татарске епохе“, у време „краљева“ (14. век). Карактеристика је модална структура, за разлику од дур-мола уобичајеног код западних Словена, и особен стил полифоније.Сабанеев Л. История русской музыки — Москва: Работник просвящения, 1924 — С. 16
Постоје писмени документи који описују музичку културу у Русији. Сматра се да су најпопуларнији инструменти у средњевековној Русији били жичани инструменти, као што су гусле или гудок. Археолози су пронашли примере тих инструментата у Новгородској области, које потичу са почетка 11. века. Други инструменти који су се користили биле су двојнице и инструменти, као што су даире и трешчотка. Такође, певање је било популарније од саме музике. Често су се певале биљине о народним херојима, као што су Садко, Иља Муромец и други, некад са пратњом музике.
За време Великог московског књажества у склопу руске музике, осим народне, формирају се и два основна жанра: православна литургијска музика и светска музика, која се изводи ради забаве.
Секуларна музика је укључивала употребу музичких инструмената као што су звиждаљке и жичани инструменти, а обично су је свирали на свечаним приликама, најпре од стране буфана-скомороха и министраната који су забављали људе на двору. Током реакционарног периода раскола Руске цркве у 17. веку, буфани-скоморохи са својом музиком били су забрањени, али упркос овим ограничењима, неке од њихових традиција су опстале до данас.
Међу основним жанровима народне музике су: обредне песме, свадбенне, епске, плесачке и лирске песме и частушки.
У средњем веку, буфани-скоморохи су извођачи народне музике, били су ућуткани, а музички инструменти су били уништавани, због тога оригинални руски музички инструменти нису ни дошли до савременог доба. Инструменти који се понекад се асоцирају са руском музиком, као што је мандолина, руска гитара и хармоника, су западноевропског порекла и распростањени су у Русији између 19. и 20. века. Борис Од 10. века у функцији музичког инструмента у Русији се користило звоно, које се касније појављивало у репертоару руских композитора. Руски музичар Борис Асафјев, дајући оособине руске музике, уводи термин "звонкост", те сматра звоно музичким симболом Русије. мини| Балалајка Једна од првих фолклорних група у Русији била је Словенска капела Дмитрија Агрењева-Славјанског, основана 1868. године, која је промовисала руску и словенску народну песму у Русији и иностранству, често и у различитим обрадама на естради. Почетком 20. века Оркестар руских народних инструмената Василија Андрејева и Руски народни хор Пјатницки: у 1. тиму је проширен и унапређен инструментација коју је народ користио, у другој су извођене народне песме у аутентичном облику.Русская народная музыка в энциклопедии «Кругосвет»
У годинама око 1960. појављују се мале фолклорне групе, које се често састоје из младих музичара професионалаца, чији је циљ очување и извођење народног репертоара одређеног региона или села. Из такве средине настају колективи, као што су Ансамбл народне музике Димитрија Покровског и хорски ансамбл Сирин, оба колектива изводе и народну и духовну музику усмене и писмене традиције. Народне песме биле су део репертоара певача совјетске естраде: Лидије Русланове и Олге Воронец.
У 1974. години певачица Надежда Бабкина је основала народни ансамбл Руска песма. А певачица Људмила Зикина је основала ансамбл Русија 1977. године. У 1982. години Борис Базуров је основао ансамбл Русичи. У години 1999. певачица Људмила Рјумина је основала Московски културни фолклорни центар под руководством Људмиле Рјумине и уз њега ансамбл Руси.
У савременој Русији, Пелагеја је позната међу извођачима народних песама, од 1996. године је солиста у истоименој групи коју је створила. Од 1998. године група Ивана Купале ствара народну музику засновану на аутентичном фолклору, углавном снимљеној током етнографских експедиција совјетских фолклориста 1970-1980. година. Албум групе "Кострома" допринео је распрострањивању народне музике на савременој руској музичкој сцени и поставио је темељ за стварање каснијих руских група које се баве народном музиком. Песма „Кострома“ са истоименог албума коришћена је на Олимпијским играма у Сочију 2014.
Главни жанрови Међу главним жанровима народне музике издвајају се радничке мелодије, припеви и песме, обредни фолклор (календарско-земљораднички и породично-домаћински), епски жанрови (епови, историјске песме), духовне песме, коло и игре са песмама, лирске песме сељачке традиције, градске лирске песме, инструментална музика .
Народна музика је била више песничка него инструментална (вероватно под утицајем црквене забране руских музичких инструмената). Средином 19. века настаје нови жанр, то је частушка.
Народна песма Руска народна песма је колективна усмена уметност, која се преноси с генерације на генерацију. По присталицама „марксистичког фолклора” тридесетих година 20. века, у предреволуционарном периоду песме су изводили сељаци и углавном су биле жалосне. Међутим, са порастом пролетерског расположења 1905. године, у народним песмама се појавио „револуционарни тон“: класни гнев је изражен у сељаштву („Дубинушка“, „Смело ћемо у бој“). После Октобарске револуције, у усменом народном стваралаштву доминирају сатира и хумор о народном животу, формирање певница, уз музику уз хармонику . мини|250x250пиксел| Народна песма у Белгородској области Претпоставља се да је у 16-17. веку настала руска лирска песма и њен највиши облик се задржава. Овај тип се везује за појаву народног вишегласја полифоних или хетерофоних типова гласовног певања са подгласним вишегласјем, гласовно певање са помереним тоналитетом у односу на просечни тоналитет водећег гласа у хору. На различитим територијама Русије традиција певања са призвуком се разликује . Народно певање је готово увек вишегласно, са изузетком епова, тужбалица, успаванки и песама које се певају у један глас. Мелодично су развијене неке врсте јадиковки укључених у свадбени обред, и погребне јадиковке (ламентације): одликује их експресивност која проистиче из комбинације обредних формула са личном импровизацијом извођача (најчешће жене) .
Модални систем руског народног певања је јединствен: близак је пентатонској лествици кинеске или шкотске лествице, тетракордној и пуној дијатоници. Једногласно и вишегласно народно певање има свој систем модалних тонова, који се разликује од тонске функционалности засноване на акордима; овај систем ће се после променити у уводни хармонијски мол са појавом сељачке романсе, градске песме, мелодије на хармоници („Међу равном долином“) и подвргнути везивању акорда Ладовая систематика русской народной песни.
Познате песме писане у народној традицији, али које нису народне, укључују: „Каљинку“, која је једна од најпознатијих руских мелодија на свету, „Каћушу“, која је патриотска песма популарна у СССР-у и модерној Русији, „Коробушку“, чија је мелодија позната у свету по игрицама „Тетрис“, „Пољушко-поље“ – руска мелодија популарна код страних композитора 20. века, „Ој, мраз, мраз“ – популарна песма за пиће „Смугљанка“. Руске народне песме које су популаризовали руски класични музичари и совјетска поп музика укључују „Била је бреза у пољу“, „Ој ти, широка је степа“.
Духовна музика мини|Хор духовне музике „Благовест“ под диригентском палицом Василија Васиљевича Сандина. 1998. Руском духовном музиком називају се вокална или вокално-инструментална дела са текстовима религиозним карактера, као и звона у руској православној цркви. Звоњава има дубоку и укорењену традицију како у народној тако и у композиторској уметности. Народни жанрови музике - духовни стихови, извори њихове мелодике произилазе из старе словенске традиције и вере.
Заједно са религијом, круг црквених песама је позајмљен из Византије. Све до краја 17. века црквено певање је био једини облик професионалне писане православне музичке уметности у Русији Соловьёв Н. Ф. Крюки // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона: в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.. За нотни запис коришћени су посебни знаци као што је неумес, захваљујући којима је сачувано неколико примера средњовековне црквене музике, међу којима и две стихире, које је компоновао цар Иван Грозни у 16. веку <ref</ref>. Потом 17. век доноси нови ток руској духовној музици. Музичари проучавају музичку културу Европе, упознају се са новим стилом. У 17. веку долази до опадања сакралне музике, изазваног многобројним различитим реформама Петра Великог. Италијани су почели да обучавају дворски хор. У неким катедралама се наставља развој староверничког певања. 19. век доноси нови жанр сакралне музике, дела за празничне литургије. Представници жара су директор капеле на царском двору Дмитриј Бортњански, творац класичног хорског концерта Максим Березовски, композитор и диригент Степан Дегтјарјов, композитор и регент Артемиј Ведел, композитор Степан Давидов. Немачка култура и музика имала су велики утицај на руску црквену музику из тог времена. Композитори Алексеј Лвов и Павел Воротников дали су црквеним химнама форму протестантског певања. У 20. веку, сакрална музика је испуњена народним звучним стиловима захваљујући делима руских композитора, посебно Василија Орлова, Степана Смоленског, Николаја Данилина, Сергеја Рахмањинова.
Православна служба је, за разлику од католичке или протестантске, увек остала искључиво гласна. Инструментална пратња није била дозвољена. Њени важнији жанрови, поред псалама заједничких за све вероисповести, били су стихире, тропар, кондак, величање, а касније се формирају литургија и свеноћно бденије. У потпуно формираној православној служби, певање је пратило све делове службе, нпр. литургију (опсе), вечерње и јутрење (уочи великих празника, свеноћно бденије); обреди крштења, венчања, сахрањивања, као и обреди, као што су молитве, парастоси итд. Чак и у Византији, за различите жанрове и различите делове богослужења, постојали су различити стилови певања – напева.Баранова Т. Б., Владышевская Т. Ф. Церковная музыка // Музыкальная энциклопедия (под ред. Ю. В. Келдыша). — М.: Советская энциклопедия, 1982. — Т. 6.
После револуционарних догађаја 1917. године, развој руске духовне музике као модерне уметности је прекинут. Међутим, у иностранству су наставили да компонују црквене композиције Гречанинов и Черепнин. Међу руководиоцима црквених хорова најпознатији су: Сергеј Жаров, Николај Атос, Петар Спаски, Борис Ледковски; међу истраживачима (и уједно и композиторима): Иван Гарднер и Алберт Сван.