Историја Пољске од 1945. до 1989. обухвата период комунистичке владавине наметнуте Пољској након завршетка Другог светског рата. Ове године, иако су карактерисале општу индустријализацију, урбанизацију и многа побољшања животног стандарда, биле су поремећене раним стаљинистичким репресијама, друштвеним немирима, политичким сукобима и тешким економским тешкоћама.

Пред крај Другог светског рата, напредујућа совјетска Црвена армија, заједно са пољским оружаним снагама на истоку, потиснула је нацистичке немачке снаге из окупиране Пољске. У фебруару 1945. Конференција на Јалти је одобрила формирање привремене владе Пољске од компромисне коалиције, до послератних избора. Јосиф Стаљин, лидер Совјетског Савеза, манипулисао је спровођењем те пресуде. Привремена влада националног јединства коју су практично контролисали комунисти формирана је у Варшави игнорисањем пољске владе у егзилу са седиштем у Лондону од 1940. године.

Током накнадне Потсдамске конференције у јулу-августу 1945., три главна савезника су ратификовала колосално померање пољске границе на запад и одобрила њену нову територију између линије Одра-Нисе и Керсонове линије, што је резултирало смањењем пољских граница сличним оним из доба бивше династије Пјаста. Након уништења пољско-јеврејског становништва у Холокаусту, бекства и протеривања Немаца на западу, пресељења Украјинаца на истоку и протеривања и пресељења Пољака из источних пограничних подручја (Креси), Пољска је постала први пут у својој историји етнички хомогена национална држава без истакнутих мањина. Нова влада је учврстила своју политичку моћ, док је Пољска уједињена радничка партија (ПЗПР) под Болеславом Бјерутом стекла чврсту контролу над земљом, која ће остати независна држава унутар совјетске сфере утицаја. Јулски устав је проглашен 22. јула 1952. и земља је званично постала Пољска Народна Република (ПРЛ).

Након Стаљинове смрти 1953. године, политичко „отопљење“ омогућило је либералнијој фракцији пољских комуниста, на челу са Владиславом Гомулком, да добије власт. Средином 1960-их, Пољска је почела да доживљава све веће економске, као и политичке потешкоће. Они су кулминирали пољском политичком кризом 1968. и пољским протестима 1970. када је повећање потрошачких цена довело до таласа штрајкова. Влада је увела нови економски програм заснован на великим зајмовима западних кредитора, што је резултирало порастом животног стандарда и очекивања, али је програм подразумевао све већу интеграцију пољске привреде са светском економијом и посрнуо је након нафтне кризе 1973. године. Године 1976, влада Едварда Гјерека је била приморана да поново подигне цене, што је довело до протеста у јуну 1976. године.

Овај циклус репресије и реформи и економско-политичке борбе добили су нове карактеристике избором Карола Војтиле за папу Јована Павла II 1978. године. Војтилино неочекивано уздизање ојачало је опозицију ауторитарном и неефикасном систему државног социјализма којим управља номенклатура, посебно са првом папином посетом Пољској 1979. Почетком августа 1980. нови талас штрајкова резултирао је оснивањем независног синдиката „Солидарност“ на челу са Лехом Валенсом. Све већа снага и активност опозиције условила је да влада Војчеха Јарузелског у децембру 1981. прогласи ванредно стање. Међутим, са реформама Михаила Горбачова у Совјетском Савезу, све већим притиском Запада и дисфункционалном економијом, режим је био приморан да преговара са својим противницима. Преговори за округлим столом 1989. довели су до учешћа Солидарности на изборима 1989. године. Упечатљива победа њених кандидата довела је до прве у низу транзиција са комунистичке власти у централној и источној Европи. Године 1990. Јарузелски је поднео оставку на место председника након председничких избора и наследио га је Валенса.

Оснивање Пољске под комунистичком влашћу (1944–1948)

Померања граница и становништва лево|мини| Старе и нове границе Пољске, 1945 Пре Другог светског рата, трећину становништва Пољске чиниле су етничке мањине. Пољска је имала око 35 милиона становника 1939. године, али мање од 24 милиона 1946. године, унутар одговарајућих граница. Од преостале популације преко три милиона биле су етничке мањине, као што су Немци, Украјинци и Јевреји, од којих ће већина ускоро напустити Пољску. Пољска је претрпела најтеже пропорционалне људске губитке током Другог светског рата, који су износили 16–17 процената њеног становништва. Процењује се да је до 6 милиона пољских грађана умрло од ратних узрока између 1939. и 1945. Приближна цифра укључује 3 милиона јеврејско-пољских жртава као део горње укупне вредности. Број етнички пољских жртава био је можда 2 милиона.

Историјске мањине у Пољској биле су највише погођене, док је мултиетничка разноликост Пољске која се огледа у претходним националним пописима готово нестала неколико година након рата. Пољски образовани слој је много патио. Велики део предратне друштвене и политичке елите у земљи је нестао или је распршен. десно|мини|398x398пиксел| Мапа која приказује различите границе и територије Пољске и Немачке током 20. века, са тренутним областима Немачке и Пољске у тамно сивој боји Реализација огромног задатка реконструкције земље била је праћена борбом нове владе за стицање централизоване власти, додатно закомпликованом неповерењем значајног дела друштва према новом режиму и споровима око послератних граница Пољске, који су били чврсто утемељени тек средином 1945. године. Тадашње присутне совјетске снаге су се бавиле пљачком бивших источних територија Немачке које су пребачене у Пољску, одузимајући им вредну индустријску опрему, инфраструктуру и фабрике и шаљући их у Совјетски Савез.

Након совјетске анексије територија Креси источно од Керсонове линије, око 2 милиона Пољака је премештено, премештено или протерано са ових подручја на нове западне и северне територије источно од линије Одер–Нејсе, који су биле пребачен из Немачке у Пољску по Потсдамском споразуму. Други су остали у ономе што је постао Совјетски Савез, а више их је отишло у Пољску након 1956. Додатно насељавање са људима из централних делова Пољске довело је до 1950. број Пољака на, како је влада називала Опорављеним територијама, на 5 милиона. Већина бивше немачке популације од 10 милиона је побегла или је протерана у послератну Немачку до 1950. године: око 4,4 милиона је побегло у завршној фази рата, а 3,5 милиона су уклониле пољске власти 1945–1949. Протеривање Немаца је резултат савезничких одлука донетих у Потсдаму.

Са протеривањем Украјинаца и Белоруса из Пољске у Совјетски Савез и операцијом Висла 1947. која је распршила преостале Украјинце у Пољској, и са већином пољских Јевреја које је истребила нацистичка Немачка током Холокауста, а многи од преживелих емигрирали су на Запад и новостворени Израел, Пољска је по први пут постала етнички хомогена национална држава. Власти наметнути и спонтани покрети људи били су један од највећих демографских преокрета у европској историји.

За разлику од других европских земаља, Пољска је наставила опсежно кривично гоњење и нацистичких починилаца и њихових сарадника до 1950-их. Према Александру Прусину, Пољска је била најдоследнија у истрази и процесуирању ратних злочина међу послератним комунистичким нацијама; између 1944. и 1985. пољски судови су судили преко 20.000 оптужених, укључујући 5.450 немачких држављана.

Обнова инфраструктуре и привреде лево|мини| Разрушена Варшава, јануар 1945 Пољска је претрпела катастрофалну штету на својој инфраструктури током рата, због чега је још више заостајала за Западом у својој индустријској производњи. Губици у националним ресурсима и инфраструктури износили су преко 30% предратног потенцијала. Главни град Пољске, Варшава, био је међу најразоренијим градовима – више од 80 % уништено је након Варшавског устанка 1944. Пољска држава је стекла развијеније западне територије и изгубила економски заосталије источне регионе. Већ 1948. године предратни ниво индустријске производње премашен је у глобалном смислу и по глави становника током Трогодишњег плана (), који је први спроведен и подстакнут колективном жељом да се поново изграде уништени животи. Трогодишњи план је био дело Централне канцеларије за планирање коју су предводили Чеслав Бобровски и економиста ППР Хилари Минц, који су изјавили да је потребно сачувати елементе тржишног капитализма. Животни стандард становништва Пољске значајно се побољшао. Совјетски притисак је довео до тога да пољска влада одбаци Маршалов план који је спонзорисала Америка 1947. и да се придружи Цомецон-у којим доминира Совјетски Савез 1949.

Варшава и други разрушени градови су очишћени од рушевина — углавном ручно — и поново изграђени великом брзином (један од успеха Трогодишњег плана) на рачун бивших немачких градова попут Вроцлава, који је често обезбеђивао потребну изградњу материјал. Вроцлав, Гдањск, Шчећин и други некадашњи немачки градови су такође потпуно обновљени.

Историчар Норман Дејвис је писао да су нове пољске границе, са становишта пољских интереса, потпуно корисне, али остварене по цену огромних патњи и лажних оправдања. Радикално нове источноевропске границе представљале су „колосални подвиг политичког инжењеринга“, али нису могле бити изведене из памтивечних историјских опредељења, како је тврдила комунистичка пропаганда.

Учвршћивање комунистичке власти Већ пре него што је Црвена армија ушла у Пољску, Совјетски Савез је спроводио стратегију елиминисања прозападног отпора као организоване силе како би осигурао да Пољска потпадне под њену сферу утицаја. Године 1943, након откривања масакра у Катину, Стаљин је прекинуо односе са пољском владом у егзилу у Лондону. На конференцији на Јалти у фебруару 1945. године, Совјетски Савез се сложио да дозволи формирање коалиционе владе састављене од комуниста, укључујући Пољску радничку партију (, PPR), као и пољске прозападне елементе у егзилу и у Пољској, а потом и да организује одржавање слободних избора. лево|мини| Манифест ПКВН, званично објављен 22. јула 1944. У стварности, није завршен све до средине августа, након што се пољској комунистичкој московској групи придружила група из Варшаве која је касно стигла, предвођена Гомулком и Бјерутом. Након што је предратна Комунистичка партија Пољске елиминисана Стаљиновим чисткама 1938. (око пет хиљада пољских комуниста је доведено у Русију и убијено), група преживелих предвођена Марцелијем Новотком, Болеславом Молојецом и Павелом Финдером уверила је 1941. Совјете у Москви да потреба да се поново успостави пољска партија. Конспиративно језгро нове Пољске радничке партије окупљено је у Варшави јануара 1942. године, а након смрти или хапшења тамошњих горе наведених вођа, Владислав Гомулка је постао први секретар ППР-а до краја 1943. године. Гомулка је био посвећени комуниста у националној традицији пољског левичарског покрета. Мрзео је совјетске праксе које је искусио док је био на обуци у Русији и Украјини 1930-их, али је био убеђен у историјску неопходност савеза са СССР. Може бити да је преживео чистке зато што је био затворен у Пољској због илегалних активности организовања рада 1938–39. За време немачке окупације, Гомулка је остао у Пољској и није био део круга који су у Совјетском Савезу организовали Стаљин и Ванда Василевска око Савеза пољских патриота. У пољском друштву 1945. године, Гомулкина партија је била маргинално мала у поређењу са другим политичким групама.