Револуционарна побуњеничка армија Украјине позната и као Црна армија или као Махновисти, названа по свом вођи Нестору Махну, била је анархистичка војска формирана углавном од украјинских сељака и радника током Руског грађанског рата 1917-1922. Они су штитили деловање „слободних совјета“ и слободарских комуна на Слободној територији, покушај формирања либертаријанског комунистичког друштва без државности од 1918. до 1921. током украјинског рата за независност. Основани су и инспирисани на основу Црне гарде.
Историја Позадина Корени милитантног анархизма у Украјини могу се пратити до активности Запорошких козака, који су успоставили сопствену „слободну територију“ у Куманским степама, где су практиковали децентрализован, демократски и егалитарни начин организације све до свог пораза од руских Царство на прелазу из 19. века. Касније побуне у Украјини покренули су радикали у Јужном друштву декабриста, које је предводило краткотрајну побуну у Кијеву, и популисти кампање „Одлазак у народ“, који су покушали да запале сељачка буна у Чигирину.
Устанички анархизам се први пут проширио широм Украјине током Руске револуције 1905. године, са организацијама као што је Црна застава, покренуле терористичку кампању против царске аутократије. У малом граду Хуљапоље, млади Нестор Махно се придружио Савезу сиромашних сељака, који је извршио „експропријацију“ богатих мештана, пре него што је већи део групе ухапшен и затворен због својих активности. После Фебруарске револуције 1917. године, Махно је ослобођен и вратио се у свој родни град, где је почео да организује локално сељаштво. Са избијањем афере Корнилов, која је угрозила добитке револуције, Махно је основао револуционарни одбрамбени комитет који је кренуо у „разоружавање целокупне локалне буржоазије и укидање њених права над народном имовином“, што је резултирало оснивањем бројних аграрних комуна. Дана 10. септембра, украјинска анархисткиња Марија Никифорова одговорила је на покушај пуча тако што је предводила одред од 200 војника из Хуљапоља, наоружаног са само 10 пушака и неколико револвера, да разоружа пук руске војске у Орихову, заузевши град.
Преузимање власти од стране бољшевика током Октобарске револуције изазвало је грађански рат, пошто су контрареволуционари попут донских козака и украјинских националиста устали против нове власти. Марија Никифорова је одговорила формирањем одреда црне гарде од 60 припадника, запленивши оружје и муницију којом су нападали полицијске станице, задржавали возове и пљачкали складишта. У новембру 1917. године, након што је Никифорова ухапшена у Запорожју, анархисти су основали револуционарни комитет за координацију добровољне мобилизације Црне гарде, чинећи прве кораке ка милитаризацији украјинског анархистичког покрета.
Крајем 1917. године, када је Централни савет Украјине преузео контролу над Олександровском од локалног ревкома, градски бољшевици и леви социјалисти-револуционари апеловали су на подршку анархиста Хуљајпоља. После састанка локалног Совјета, сиромашни сељаци и анархисти Хуљајпоља одлучили су да интервенишу у сукобу, као подршка бољшевицима против украјинских националиста. У јануару 1918. године, анархисти Хуљајпоља су основали одред од 800 људи који је, предвођен Савелијем Махном, кренуо у Олександривск да се придружи Црвеној гарди и бори против снага Централног савета. У међувремену, назад у Хуљајпољу, Нестор Махно је предводио локални отпор донским козацима, успешно их победивши и разоружавши их, пре него што их је послао кући. Нестор је такође ослободио затворене локалне раднике и експроприсао 250.000 рубаља из банке, како би финансирао рад локалног совјета.
Централне силе су одговориле на избијање грађанског рата инвазијом на Украјину у фебруару 1918. Пошто Црвена гарда није могла да их заустави, немачке и аустријске окупационе снаге потписале су мировни споразум са украјинским Централним саветом. Следећег месеца, бољшевичка влада је капитулирала пред захтевима Централних сила у оквиру Брест-Литовског споразума, уступајући контролу над Украјином у замену за формално признање Совјетске Републике. Украјински револуционари су или насилно разоружани или евакуисани у Русију, где их је Црвена гарда такође разоружала. Уз подршку локалних земљопоседника, које су недавно одузели побуњени сељаци, 600.000 царских војника окупирало је Украјину, што је изазвало рат за независност док су устаничке групе устајале против окупаторских снага и украјинских колаборациониста.
Нестор Махно је покушао да организује отпор инвазији, формирајући добровољачки одред од 1.500 људи и добијајући од Црвене гарде 3.000 пушака и шест топова. Сељачки одред кренуо је за Олександривск, где су доведени под команду Александра Јегорова. Али убрзо су открили да су, у њиховом одсуству, Хуљајпоље окупирале немачке трупе, уз помоћ локалних украјинских националиста који су преузели контролу од Совјетског Савеза и ухапсили водеће револуционаре средином априла. Анархистички одред се повукао у Таганрог где је одржао конференцију, одлучивши да ће једни кренути у обилазак Русије да би окупили подршку, док ће други остати да изграде тајну револуционарну организацију. Конференција је одредила јул 1918. као датум за прегруписавање, након чега ће се вратити у Хуљајполе и покренути устанак против окупаторских снага.
У време када су се анархистичке снаге вратиле у Украјину, земља је била потпуно стављена под контролу Централних сила, које су сада користиле њене ресурсе за помоћ у рату против Савезника. Централни савет је смењен и замењен Павелом Скоропадским, који је деловао као вођа нове украјинске државе, номинално независне државе Централних сила. Племство је такође повратило своју имовину од сељака, са хиљадама сељака који су били кажњени телесном и смртном казном, док су пољопривредни производи земље отпремани на запад. Многи либертаријански активисти из Хуљајпоља су погубљени током Белог терора, укључујући Јемелијана Махноа, а други као што су Александар Калашњиков и Савелиј Махно такође су чекали погубљење у затвору.
Већ незадовољни повратком у приватно власништво над земљом под новим режимом, велики део сељаштва је одбио да подржи конзервативну владу којом су управљали бивши царски руски званичници и коју су подржавали аустроугарски и немачки окупатори. Сељачке групе под разним самозваним атаманима које су се убрајале у списак УНР-ове војске сада су напале Немце, касније су прешле у привремени саборни револуционарни државни комитет у лето 1918, бољшевицима крајем 1918–1919, или дом да заштите локалне интересе, у многим случајевима мењање верности, пљачкање такозваних класних непријатеља и искаљивање вековних љутњи. Коначно су завладали селом средином 1919; највећи део би следио или социјалистичког револуционара Матвеја Григоријева или црну заставу Нестора Махна. Након Махновог повратка у регион, први махновистички одред је основан у Николајеву и почео је да врши нападе на положаје лидере земље. Сам Махно је формирао сељачки одред у Тернивки, али се убрзо вратио у Хуљајпоље прерушен у жену, како би извршио нападе на окупационе снаге.
Настанак Дана 22. септембра 1918. године, група анархиста око Нестора Махна и Симона Каретника почела је да предузима кораке да одлучно поново окупира свој родни град. Прерушени у одред Националне гарде, могли су да разоружају и нападну несвесне јединице украјинске државе, тактику коју су често користили. Уз помоћ својих маски, успели су да стигну до Хулиаиполеа у року од неколико дана, за длаку избегавајући локалне немачке окупационе снаге. Наставили су ка Марфопољу, где су наишли на снаге аустроугарске војске и повели лажно повлачење у поља, на чему су митраљеском ватром посекли аустријски одред. Након тога, анархисти су погубили локалног шефа полиције и пренели пропаганду регрутованим трупама, подстичући их да се побуне и покрену револуције у својим домовима, пре него што су их пустили у различитим правцима.
Док су окупационе снаге биле заузете пацификацијом Марфопоља, анархисти су се коначно вратили у Хуљајпоље и расули по целом региону, дижући локално сељаштво на устанак. Одржали су скупштину са 400 учесника, на којој се расправљало о распламсавању побуне и начину на који ће она бити процесуирана, брзо разрађујући програм акције. У року од једног дана, побуњеничке снаге су преузеле контролу над регионом без икаквог крвопролића, накратко су вратиле локалну инфраструктуру под радничку контролу и поново успоставиле „моћ совјета“, пре него што су објавиле општу побуну широм Украјине како би збацили Хетманат и збацили окупационих снага. Међутим, 29. септембра, Централне силе су кренуле у контранапад, приморавајући анархисте да евакуишу град и повуку се у Мариупољ како би избегли опкољавање и накнадне репресалије. На путу за Мариупољ, побуњеници су успели да разоружају више јединица Хетмана и заузму њихову опрему за себе, пре него што су се повезали са устаничким снагама од 60 војника које је предводио анархистички морнар Федир Шчус, који је водио герилски рат против окупације од конференција у Таганрогу. Две снаге су одлучиле да се удруже, како би могле успешно да воде отворени рат не само против Централних сила, већ и против нападачког Белог покрета. Овај поклич је на крају довео до тога да су побуњеници окупили 1.500 добровољаца, иако је само једна четвртина била наоружана. thumb|left|290px| Тачанка коју користе војници Устаничке армије, изложено у музеју у Хуљајпољу
Побуњеници су упали у заседу у Дибривки, пресекавши им пут за повлачење, али махновисти су успели да одрже приступ шуми кроз низ бочних маневара. Суочен са огромним изгледима, Махно је успео да подстакне побуњенике да нападну надмоћније непријатељске снаге. Тако се у ноћи 30. септембра један устанички одред од 30 војника поделио на две групе - једну коју је предводио Шчус, другу предводио Махно. Суочили су се са добро наоружаним снагама које је предводио аустријски батаљон од 500 војника, уз подршку 100 украјинских штитоноша и 80 припадника националне гарде, што је укупно више од 20 пута надмашило устанике. У изненадном нападу, две мале побуњеничке групе су се позиционирале са обе стране непријатељског логора и отвориле ватру на ненаоружане трупе, приморавајући их на панично повлачење, које су прогонили локални сељаци наоружани само пољопривредним алатима. По завршетку битке заробили су четири митраљеза и два возила са муницијом, заједно са 80 непријатељских ратних заробљеника. Пошто су их њихови официри очигледно препустили устаницима, заробљене украјинске трупе су стрељане, док су преостали аустријски војници нахрањени и пуштени са неким намирницама, лишени кепија (врста капе). За своју војничку храброст током битке, Нестор Махно је невољно прихватио почасну титулу Батка од победоносних устаника.
Побуњеници су потом извели низ напада на Немце и њихове украјинске сараднике, при чему су се Махно и Шчус инфилтрирали на белоруски састанак на једном земљопоседнику и дигли у ваздух своје домаћине бомбом. Ово је такође наишло на репресалије окупаторских снага, које су извеле контранапад на Дибривку, спаливши стотине кућа у селу и напавши локално сељаштво. Побуњеници су такође извршили репресалије над немачким насељеницима који су сарађивали са окупационим снагама, спаливши известан број кулака, иако је Махно наредио да се мирни Немци поштеде, па чак и да им се надокнади имовинска штета. Током наредних недеља, многе побуњеничке групе су почеле да се дижу широм региона, нападајући окупационе снаге и сараднике. Тада су устаници своју борбу почели да карактеришу као борбу против земљопоседника и кулака, као и страних окупационих снага, што је повећало положај устаника са њиховом сиромашном сељачком базом. Побуњеници су почели да оснивају „народне судове“ за решавање ратних заробљеника, чиме су направили преседан за ослобађање војника, а стрељали официре и сараднике.