мини|Прва конференција Покрета несврстаних у Београду 1961. Социјалистичка Федеративна Република Југославија била је једна од земаља оснивача ванблоковског Покрета несврстаних земаља у периоду Хладног рата. Главни град Југославије, Београд, угостио је у септембру 1961. године Прву конференцију Покрета несврстаних, а био је и први град који је конференцију угостио два пута када је у септембру 1989. у Београду организована и Девета конференција покрета несврстаних.

Политика несврставања уз активно учествовање у покрету била је камен темељац југословенске хладноратовске вањске политике и један од основних идеолошких постулата југословенске федерације. Као једина ванблоковска европска социјалистичка земља социоекономски блиско везана за западну Европу, Југославија је одабирала политику балансирања и опрезне еквидистанце према Сједињеним Америчким Државама, Совјетском Савезу и Кини при чему је несврстаност доживљавана као колективна гаранција безбедности и независности земље. Покрет несврстаних је уз то отварао и додатни маневарски простор у дубоко подељеној и тим поделама политички ограниченој хладноратовској Европи у којој су неутралне земље биле додатно изложене ситуацији фактички ограниченог суверенитета (види пример финландизације).

Крај Хладног рата и распад Југославије довели су у питање и сам опстанак Покрета несврстаних који је избегао престанак активности само уз помоћ политички прагматичног водства Индонезије.

Историја Разлаз са СССР-ом 1948. године и вањска политика до почетка несврставања thumb|Посета премијера Индије Џавахарлал Нехруа Југославији 1955. године thumb|Хајле Селасије и Јосип Броз Тито у Београду 1963. године У периоду Другог светског рата југословенски су партизани ослободили своју земљу уз тек мању помоћ СССР-а и западних савезника. То је нове комунистичке власти водило према убеђењу да супротно другим земљама у источној Европи њима припада право на слободнији социјалистички развој. Насупрот већини других комунистичких партија у источој Европи, југословенски комунисти могли су да рачунају на лојалност локалних војних и полицијских снага као и на релативно висок степен легитимности међу бројним југословенским народима и народностима. Југославија себе није доживљавала као клијента већ као савезника СССР-а при чему је Београд био спреман да иницира ратоборније политике од Москве која је пре почетка Хладног рата настојала оржавати везе са западним савезницима. Та одважнија југословенска политика била је видљива по питању Слободног територија Трста, идеје Балканске федерације, уплитања у Грчки грађански рат, Аусто-словенски сукоб у Корушкој као и у инфилтрацији и усмеравању Народноослободилачког покрета Албаније. Независна и одважна политика Београда подизала је тензије у односима са СССР-ом које су ескалирале 1948. године у сукобу Тита и Стаљина где је Југославија завршила и готово потпуној међународној изолацији након прекида односа са источним блоком. И пре раскида са Москвом, Београд је почео да разматра могућности развоја политичких и економских односа са азијским државама. Са друге стране, за многе азијске државе Југославија је постала модела за национално ослобођење, чак и за оне режиме који нису били комунистички.

У потрази за новим савезницима Југославија се прво орјентисала према западном блоку при чему је 1953. потписала Балкански пакт са НАТО чланимаца Грчком и Турском. Након Стаљинове смрти југословенски односи са СССР-ом су се деломично поправили што је довело чак и до вербалне подршке интервенцији у Мађарској (супротно оштрој осуди интервенције у Чехословачкој 1968.). Београдска декларација из 1955. довела је до смањења значаја и постепеног престанка деловања Балканског пакта. Како је Југославија ипак желела да сачува новостечену независност у том је периоду дошло и до усмеравања на развој односа са неутралним европским земљама као што је Финска. Југославија се није учланила ни у Варшавски пакт основан у мају 1955. године. Како би избегла изолацију у дубоко подељеној Европи, Југославија је по први пута потражила нове савезнике међу новоослобођеним колонијама и мандатним територијама. Југославија је подржала Египат у току Суецке кризе, земље која ће уз Југославију постати једна од оснивачица покрета. Односи са Индијом, другим иницијатором оснивања покрета, развијани су још од времена заједничког мандата у Савету безберности УН-а од 1949. године.

Извори несврставања Током 1948. и 1949. Југославија је видела у успостављању политичких и економских односа са новоослобођеним азијским народима излаз из све веће изолације у Европи. Током неколико месеци новог курса спољне политике, успостављени су дипломатски односи са Индијом и Пакистаном, а потом су послати сигнали да би политика могла да се развије и успостављањем дипломатским односима са Бурмом и Цејлоном. Следеће 1950. године југословенски министар иностраних послова Едвард Кардељ је за време опште скупштине УН-а изјавио како „Југославија не може да прихвати да човечансто мора да обадире између доминације једне или друге силе”. Термин несврстаност по први је пута употребљен исте године када су Индија и Југославија одбиле да се сврстају по питању Корејског рата. Током 1950 и 1951, Југославија, Индија и Египат су изабране за несталне чланове Савета безбедности Уједињених нација, те почели да почели су да координишу своје дипломатске активности како би спречиле избијање конфликта или смањивање њихових последица. 1951. Јосип Броз Тито је изјавио како се никада неће сложити са тезом како само велике силе требају да одређују судбину света чиме је ефективно одбио тезу Коминтерне о дихотомијској подели света. Тада је и одбацио тврдње како Индија и Југославија желе да оснују трећи блок. Током 1951. и 1952, југословенска спољна политика се усмерава ка тражењу кључних сарадника у регионима изван Европе, тежећи да избегне приступање било ком идеолошком блоку. Један од основних циљева у наредном периоду био је успостављање блиске сарадње са азијским и афричким нацијама. Убрзо је Бурма постала лакмус папир за југословенску идеолошки, политички, економски и војни утицај на глобалном нивоу. Смрт Стаљина и окончање Корејског рата, утицали су на азијске и афричке земље да организују самит дипломатију како би заједнички одговарале на изазове светских сила. Тито, са своје стране, је услед слабљења притисака Москве лакше уочавао опасности које су претиле за његов режим од НАТО пакта, те је одбацио могућност даљег зближавања - изузетак су биле Грчка и Турска. У августу 1954 председница Опште скупштине УН-а Виџаја Лакшми Пандит је посетила Југославију и позвала Тита на узвратни посет Индији. Позив је прихваћен па су на сусрету 22. децембра 1954. у Њу Делхију индијски премијер Џавахарлал Нехру и председник југославије Тито потписали заједничку изјаву у којој износе како „политика несврстаности коју су усвојиле и проводе њихове две земље није неутралност или неутрализам и зато посивност, како се то понекад инсиунише, већ позитивна, активна и конструктивна политика која настоји да осигура вођство ка колективном миру”.

Од сусрета на Брионима 1956. до Београдске конференције 1961. године thumb|Сусрет на Бријунима.

Трилатерални сусрет председника Југославије Тита, индијског премијера Нехруа и председника Египта Гамала Абдела Насера организован је 19. јула 1956. године на Брионима у СР Хрватској. Три лидера потписали су документ којим истичу да „Мир не може да се постигне кроз поделе, већ кроз настојања да се постигне колективна безбедност на светском нивоу. Постигнут кроз ширење простора слобода као и окончање доминације једне земље над другом.” За разлику од Насера који је прихватио идеју блока несврстаних, Нехру се придржавао испробаних метода у међународним односима и није се лако одлучио за покретање глобалног пројекта за стварање треће, несврстане групације држава.

Услед новог идеолошког сукоба са Москвом и Пекингом, Тито је крајем 1958. и почетком 1959. кренуо са бројном делегацијом на важну тромесечну међународну турнеју на југословенском броду Галеб. Том приликом је посетио Индонезију, Индију, Бурму, Цејлон, Етиопију, Судан, Египат и Сирију. Индонезијски председник Сукарно назвао је Тита грађанином света, док је Тито Конференцију у Бандунгу описао као место са којега је потекао нови дух који обједињује човечанство. За време свог боравка у Индонезији председник Тито је примио и почасни докторат у правним наукама на Универзитету у Бандунгу.

Београдска конференција 1961. године thumb|Учесници Београдске конференције. Београдска конференција шефова држава и влада несврстаних земаља 1961. године био је први службени самит Покрета несврстаних. Процес деколонизације увелике је допринео у организацији догађаја омогућивши учествовање већег броја тек ослобођених афричких земаља. Неки су коментари због тога сам догађај назвали и Јалта трећег света повлачећи паралелу са Јалтском конференцијом 1945. године. Укупно 25 земаља учествовало је у Београдској конференцији укључујући Авганистан, Алжир, Бурму, Етиопију, Гану, Гвинеју, Индију, Индонезију, Ирак, Јемен, Југославију, Камбоџу, Кипар, Тунис, Уједињену Арапску Републику и Цејлон док су три државе учествовале у својству посматрача и то су биле Боливија, Бразил и Еквадор. Припремни сусрет пред сами догађај организован је у Каиру од 5. до 12. јуна 1961. Један од првих изазива била је и подела међу новоослобођеним државама Африке по питању Кризе у Конгу на конзервативне земље у Групи Бразавил и радикалне националистичке земље у Групи Казабланка. Све земље Казабланка групе учествовале су у конференцији док ни једна од земаља из групе Бразавил није.

Конференција у Хавани 1979. године Све до 1978. године део конзервативнијих чланица покрета водило је неформалну кампању против кубанског домаћинства конференције. Југославија је одбила да заговара промену земље домаћина иако је и сама била веома критична према ономе што је доживела као кубанску подршку новим облицима блоковске зависности у Африци те је критиковала и комунистички хегемонизам и капиталистички империјализам у земљама трећег света. Председник Тито, последњи преживели од велике генерације оснивача покрета, започео је далекосежну кампању у циљу да се покрет сачува независним од оба блока. Београд је желео да осигура своју тешко стечену независност од СССР-а као и да спречи намеру неких арапских и радикалних земаља у намери да избаце Египат из чланства након потписивања мира са Израелом СССР је у исто време оптуживао Југославију да води неправедну кампању против Кубе и Вијетнама Док су се погледи Фидела Кастра и Тита оштро разликовали обојица лидера јавно су подвлачили потребу да се очува јединство покрета.

У свом говору председник Тито осудио је Кубанску тезу о постојању природне алијансе између несврстаних и комунистичког блока подвлачећи како покрет не може да буде резерва за било који од блокова. Путовање у Хавану било је и последње путовање у иностранство председника Тита које је допринело и погоршању његовог здравственог стања пред крај живота. Одбацивање тезе о приподној алијанси у том је тренутку позитивно утицало на односе СФР Југославије са САД. Куба је у исто време веровала како Југославији као релативно малој и развијеној белој европској земљи са глобалног севера не треба да припада тако важно место у покрету али су настојања да ју се изолира била неуспешна.

Београдска конференција 1989. године thumb|Општа скупштина Деветог самита одржана је у Сава центру