Краљевина Угарска (, ) настала је у средњој Европи када је велики везир Стефан I крунисан за краља 1000. или 1001. године. Ојачао је средишњу власт и приморао своје поданике да прихвате хришћанство. Иако сви писани извори истичу само улогу њемачких и италијанских витезова и духовника у том поступку, значајан дио мађарског вокабулара везаног за пољопривреду, религију и државна питања преузет је из словенских језика. Грађански ратови и пагански устанци, заједно са покушајима царева Светог римског царства да прошире своју власт над Угарском, угрозили су нову монархију. Монархија се учврстила за вријеме владавине Ладислава I (1077—1095) и Коломана (1095—1116). Ови владари су уз подршку дијела мјесног становништва заузели Хрватску и Далмацију. Обје области су задржале свој аутономни положај. Насљедници Ладислава и Коломана — нарочито Бела II (1131—1141), Бела III (1176—1196), Андрија II (1205—1235) и Бела IV (1235—1270) — наставили су политику ширења према Балканском полуострву и земљама источно од Карпатских планина, претварајући своје краљевство у једно од највећих сила средњовјековне Европе.
Богата необрађеном земљом, налазиштима сребра, злата и соли, Угарска је постала омиљено одредиште претежно њемачких, италијанских и француских колониста. Ови досељеници су углавном били сељаци који су се населили по селима, али било је и занатлија и трговаца, који су основали већину градова краљевине. Њихов долазак је одиграо кључну улогу у обликовању урбаног начина живота, навика и култура у средњовјековној Угарској. Положај краљевине на раскрсници међународних трговачких путева, погодовао је коегзистенцији неколико култура. Романичке, готичке и ренесансне грађевине и књижевна дјела писана латинским језиком, доказују претежно римокатолички карактер културе; али постојале су и православне, па и нехришћанске мањинске заједнице. Латински је био језик законодавства, управе и судства, али је „језички плурализам” допринио опстанку многих језика, укључујући и велику разноликост словенских дијалеката.
Преовлађивање краљевских посједа у почетку је гарантовало суверено превасходан положај, али је отуђење краљевских земаља довело до појаве самосвјесне скупине мањих земљопосједника, познатих као „краљевске слуге”. Они су приморали Андрију II да изда Златну булу 1222. године, што је по Франсису Фукујами „један од првих примјера уставних ограничења која су стављена на овлашћења европског монарха.” Монголи су задали велики ударац краљевини током инвазије од 1241. до 1242. године. Након тога, куманске и јашке скупине су се населили у средишњим низијама, а колонисти су стигли из Моравске, Пољске и других оближњих земаља. Уз подршку монарха, земљопосједници су након повлачења Монгола отпочели с подизањем тврђава, што је довело до развоја полуаутономних „покрајина” у којима су доминирали моћни магнати. Неки од ових магната су чак оспорили ауторитет Андрије III (1290—1301), посљедњег мушког потомка домаће династије Арпадовића. Послије његове смрти услиједио је период међувлашћа и безвлашћа. Средишња власт је поново успостављена тек почетком двадесетих година 14. вијека.
Позадина
Мађари, или Угари, освојили су Карпатски басен на прелазу из 9. у 10. вијек. Овдје су затекли претежно словенско становништво. Из своје нове домовине, покренули су пљачкашке походе на Источну Франачку, Италију и друге регије Европе. Њихове нападе зауставио је будући цар Светог римског царства Отон I, који их је поразио у бици на Лешком пољу 955. године.
Мађари су живјели у патрилинеарним породицама, које су биле организоване у родовима које су образовале племена. На челу племенске конфедерације био је велики везир, увијек члан породице која потиче од Арпада, мађарског вође током „заузимања земље”. Савремени аутори описују Мађаре као номаде, али Ибн Руста и други додају да су они обрађивали оранице. Велики број позајмљеница из словенских језика, доказује да су Мађари усвојили нове технике и сталоженији начин живота у средњој Европи. Суживот Мађара и мјесних етничких скупина огледа се и у скуповима Бјелобрдске културе, која је настала средином 10. вијека. Археолошки налази — неколико предмета са кратким натписима — указују на употребу посебног руниформног писма у средњовјековној Угарској. Натписи нису дешифровани, а писмо вјероватно никада није коришћено у административна или законодавне сврхе.
Мада су били пагани, Мађари су показивали толерантан однос према хришћанима, Јеврејима и муслиманима. Муслимански, јеврејски и мађарски трговци из Угарске редовно су посјећивали сајмове у Прагу, мијењајући злато и византијске златнике за робове, лим и крзно. У Перејаславцу, важном трговачком средишту на доњем Дунаву, Мађари су доводили коње и сребро. Византијска црква је прва успјешно провела прозелитизам међу мађарским поглаварима: 948. хорке, а око 952. ђуле, крштени су у Константинопољу. Насупрот њима, велики везир Геза који је владао раних седамдесетих 10. вијека крстио се по латинском обреду. Подигао је тврђаве и позивао стране ратнике да развију нову војску, засновану на тешкој коњици. Геза је такође договорио брак свог сина Стефана са Гизелом од Баварске, принцезом из породице царева Светом римског царства.
Када је Геза преминуо 997. године, његов син морао је да се бори за насљедство са Копанијем, најстаријим чланом породице Арпад. Уз помоћ њемачке тешке коњице, Стефан је изашао као побједник у одлучујућој бици око 998. године. Поднио је молбу за краљевску круну папи Силвестру II (999—1003), који је удовољио његовој молби уз сагласност цара Отона III.
„Патримонијална” краљевина Краљ Стефан (1000—1038)
Стефан је крунисан као први краљ Угарске или 25. децембра 1000. или 1. јануара 1001. године. Учврстио је своју власт низом ратова против полунезависних мјесних владара, укључујући и свог ујака Ђулу и моћног племенског поглавицу Ахтума. Доказао је војну снагу свог краљевства када је одбио инвазију цара Светог римског царства Конрада II 1030. године. Мочваре, друге природне препреке и барикаде од камена, земље или дрвета пружале су одбрану на границама краљевства. Широка зона позната као ђепи намјерно је остављена ненасељена ради одбрамбене дуж границе.
мини|лево|Краљ Стефан и супруга Гизела оснивају цркву у Старом Будиму
Стефан је развио државу сличну монархијама западне Европе. Жупаније, основне јединице управе, биле су области организоване око утврђења на чијем челу се налазио краљевски званичник познат као ишпан (тј. гроф). Већина раносредњовјекових утврђења било је начињено од земље и дрвета. Стефан је основао епархије и најмање једну архиепископију, а успостављао је и бенедиктинске манастире. Прописао је да свако десето село треба да подигне парохијску цркву. Најраније цркве биле су једноставне грађевине од дрвета, али је краљевска базилика у Стоном Београду изграђена у романичком стилу. Са увођењем католичке црквене хијерархије, латински се појавио као преовлађујући језик црквеног живота и државне управе, иако су неке краљевске повеље вјероватно биле написане на грчком. Епископи су морали да снабдијевају мјесно свештенство богослужбеним књигама, а краљеви су манастирима редовно поклањали кодексе. Најранија сачувана књижевна дјела настала су на латинском за вријеме Стефанове владавине. Чанадски епископ Герард, који је дошао из Венеције, довршио је латински коментар на поглавље у Књизи пророка Данила у Угарској. Стефанови погледи на државну управу сажети су око 1015. у огледалу за принчеве, познато као Опомене. Наводећи да је „земља која имао само један језик и један обичај слаба и крхка”, истакао је предност доласка странаца, односно „гостију”. Његови закони били су усмјерени на усвајање, макар и присилно, хришћанског начина живота. Нарочито је штитио хришћански брак од полигамије и других традиционалних обичаја. Нестали су и украшени појасеви и други предмети паганске моде. Обични грађани су почели носити дугачке вунене капуте, али су богати мушкарци и даље упорно носили своје свилене кафтане украшене крзном.
С правног гледишта, угарско друштво било је подијељено на слободњаке и кметове, али су постојале и средње скупине. Сви слободни људи су имали правну могућност да посједују имовину, да туже и да буду тужени. Већина њих била је везана за монарха или за имућније властелине и само су „гости” могли слободно да се крећу. Међу слободним људима који су живјели на посједима везаним за утврђење, ратници из утврђења су служили војску, док су обични људи обрађивали земљу, ковали оружје или пружали друге услуге. Сви слободни људи су морали да плаћају посебан порез, слободњачки денар — осам денара по особи годишње — монарсима. Сељаци познати као дворници били су ослобођени овог пореза, јер су били донекле прелазни статус између слободњака и кмета. Кметовима је теоретски недостајао правни статус који је био доступан слободњацима, али су у пракси имали своју имовину: обрађивали су земљу својих господара сопственим оруђем и задржавали 50—60% жетве за себе. Стефанови закони и повеље сугеришу да је већина обичних људи живјела у сједилачким заједницама које су образовале села. Просјечно село је чинило не више од 40 полуукопаних брвнара са угаоним огњиштем. Колибе су биле окружене великим двориштима. Одвајали су их ровови који су држали животиње подаље и омогућавали узгој житарица и поврћа. Многа од села су добила називе по занимању, што имплицира да су сељани морали да пружају одређене услуге својим господарима.
Паганске побуне, ратови и учвршћивање (1038—1116)
Стефан је надживио свог сина Емерика, што је изазвало четвородеценијску кризу. Стефан је свог рођака Вазула сматрао непогодним за пријесто и за насљедника је именовао сина своје сестре, Млечанина Петра Орсеола. Након што је Вазул ослијепљен и његова три сина протјерана, Петар је 1038. без противљења наслиједио стрица на пријестолу. Петрово указивање предности страним дворјанима довело је до побуне, која се завршила његовим свргавањем у корист домаћег господара, Шамуела Абе, који је био у сродству са краљевском породицом. Уз подршку цара Светог римског царства Хајнриха III, Петар се вратио и протјерао Шамуела 1044. године. Током своје друге владавине, Петар је прихватио царево сизеренство. Његова владавина завршена је новом побуном, овог пута усмјереном ка обнови паганства. Било је много великаша који су се противили уништењу хришћанске монархије. Предложили су круну Андрији, једном од Вазулових синова, који се вратио у Угарску, побиједио Петра и потиснуо пагане 1046. године. Његова сарадња са братом Белом, надареним војним заповједником, осигурала је угарску побједу над царем Хајнрихом III, који је два пута покушавао да освоји краљевину: 1050. и 1053. године.
Нови грађански рат је избио када је војвода Бела преузео круну 1059. године, али његова три сина су прихватила власт Андријиног сина Шоломона 1063. године. Печујски епископ Маур писао је у свом Животу о пустињацима Бенедикту и Андрији Зорарду — најранију мађарску хагиографију — отприлике у то вријеме. Млади краљ и његови рођаци сарађивали су скоро деценију; нпр. заједно су поразили Печенезе, који су пљачкали Трансилванију 1068. године. Сукоб моћи у краљевској породици изазвао је нови грађански рат 1071. године. Трајао је све до Шоломонове абдикације у корист једног од његових рођака, Ладислава, почетком осамдесетих година 11. вијека. Ладислав је објавио законе који су прописивали драконске казне против злочинаца. Његови закони су такође одређивали плаћање царине, путарине на вашарима и пловилима, као и десетине. Забранио је Јеврејима да држе хришћанске кметове и увео законе који су за циљ имали преобраћање мјесних муслимана, који су били познати као Безермењи.