Термин културни марксизам односи се на крајње десничарску антисемитску теорију завере која тврди да је западни марксизам основа континуираних академских и интелектуалних напора да се подрива западна култура. Теорија завере погрешно представља Франкфуртску школу као одговорну за модерне прогресивне покрете, политику идентитета и политичку коректност, тврдећи да постоји стална и намерна субверзија западног друштва кроз планирани културни рат који подрива хришћанске вредности традиционалистичког конзервативизма и настоји да замени њих са културно либералним вредностима шездесетих година.
Иако су уочене сличности са нацистичким пропагандним термином „ културни бољшевизам “, савремена теорија завере настала је у Сједињеним Државама током 1990-их. Првобитно пронађен само на крајње десничарској политичкој маргини, термин је почео да улази у општи дискурс 2010-их и сада се налази широм света. Теорију завере о марксистичком културном рату промовишу десничарски политичари, фундаменталистичке верске вође, политички коментатори у најутицајнијим штампаним и телевизијским медијима и терористи беле расе и описана је као „темељни елемент алт-десни поглед на свет“. Научна анализа теорије завере је закључила да она нема чињенично утемељење.
Порекло
Мајкл Минићино и ЛаРуш покрет десно|мини|180x180пиксел|Линдон ЛаРуш 1976.Есеј Ново мрачно доба: Франкфуртска школа и 'Политичка коректност Мајкла Минисина био је полазна тачка за савремену теорију завере у Сједињеним Државама. Минисино је тврдио да је Америка касног двадесетог века постала „ново мрачно доба” као резултат напуштања јудео-хришћанских и ренесансних идеала, за које је тврдио да су у модерној уметности замењени „тиранијом ружноће”. Он је ово приписао наводној завери за усађивање културног песимизма у Америци, коју су у три фазе спровели Ђерђ Лукач, Франкфуртска школа и елитне медијске личности и политички активисти.
Према Минисину, постојала су два аспекта плана Франкфуртске школе да се уништи западна култура. Прво, културна критика, Теодора Адорна и Валтера Бенјамина, да се уметност и култура користе за промовисање отуђења и замену хришћанства социјализмом . Ово је укључивало развој испитивања јавног мњења и техника оглашавања за испирање мозга становништву и контролу политичких кампања. Друго, план је наводно укључивао нападе на традиционалну породичну структуру од стране Херберта Маркузеа и Ериха Фрома у циљу промовисања женских права, сексуалног ослобођења и полиморфне перверзности како би се срушио патријархални ауторитет . Минисино је тврдио да је Франкфуртска школа одговорна за елементе контракултуре 1960-их и " психоделичну револуцију", дистрибуирајући халуциногене дроге како би подстакли сексуалну перверзију и промискуитет.
Минисијево интересовање за ову тему произашло је из његовог учешћа у Ларушевом покрету . Линдон Ларуш је почео да развија теорије завере у вези са Франкфуртском школом 1974. године, када је тврдио да Херберт Маркузе и Анђела Дејвис делују као део КОИНТЕЛПРО-а . Друге карактеристике теорије завере развиле су се током 1970-их и 80-их у часопису покрета, ЕИР . Након напада у Норвешкој 2011. године, Минисино је одбацио сопствени есеј, написавши: „Још увек волим да мислим да су нека од мојих истраживања била ваљано спроведена и корисна. Међутим, врло јасно видим да је читав подухват — а посебно закључци — безнадежно деформисан аутоцензуром и жељом да се на неки начин подржи напукли поглед на свет господина ЛаРуша.“
Пол Вајрих и Вилијам Линд У говору на Конференцији конзервативног руководства Института Цивитас 1998. године Пол Вајрих је изједначио културни марксизам са политичком коректношћу . Пол Вајрих је тврдио да смо „изгубили културни рат“ и да је „легитимна стратегија коју треба да следимо да тражимо начине да се одвојимо од институција које су заробљене идеологијом политичке коректности или другим непријатељима наше традиционална култура“.
За Фондацију за истраживање и образовање слободног конгреса, Вајрих је наручио Вилијама Линда да напише историју културног марксизма, дефинисаног као „бренд западног марксизма ... опште познат као „ мултикултурализам “ или, мање формално, политичка коректност“. У говору Порекло политичке коректности, Линд је написао: „Ако то погледамо аналитички, ако погледамо историјски, брзо ћемо сазнати шта је тачно. Политичка коректност је културни марксизам. То је марксизам преведен са економских на културолошке термине. То је напор који сеже не из 1960-их и хипија и мировног покрета, већ из Првог светског рата . Ако упоредимо основна начела политичке коректности са класичним марксизмом, паралеле су веома очигледне.“
Према Линдовој анализи, Лукач и Грамши су имали за циљ да сруше западну културу јер је она била препрека марксистичком циљу пролетерске револуције . Према Линду, Франкфуртска школа под Макса Хоркхајмера је имала за циљ да уклони друштвене инхибиције (и уништи западну културу) користећи четири главне стратегије. Прво, Хоркхајмерова критичка теорија би поткопала ауторитет традиционалне породице и државних институција, а притом би сегрегирала друштво на супротстављене групе жртава и тлачитеља. Друго, концепти ауторитарне личности и Ф-скале, које је развио Адорно, користили би се за оптуживање Американаца са десничарским ставовима да имају фашистичке принципе. Треће, концепт полиморфне перверзности би поткопао западну културу промовишући слободну љубав и хомосексуалност . Линд је рекао да је Херберт Маркузе коалицију " црнаца, студената, феминистичких жена и хомосексуалаца" сматрао изводљивом авангардом културне револуције 1960-их. Маркузеову репресивну толеранцију Линд тумачи као аргумент да се десница ућутка, а да се чује само левица. Линд је такође написао да је културни марксизам био пример ратовања четврте генерације .
Пат Бјукенен је привукао више пажње међу палеоконзервативцима на Вајрихову и Линдову итерацију теорије завере. Жером Жамин назива Бјукенена „интелектуални моментум“ теорије завере, а Андерса Брејвика „насилним подстицајем“. Обојица су се ослањала на Вилијама Линда, који је уредио више ауторски рад под називом „Политичка коректност: кратка историја једне идеологије“ који Јамин назива основним текстом који је „једногласно цитиран као 'референца' од 2004. године.
Линд и Вијеће конзервативних грађана снимили су видео документарни филм Политичка коректност: Франкфуртска школа 1999. Филм укључује деконтекстуализоване клипове историчара Мартина Џеја, који у то време није био свестан природе продукције. Џеј је од тада постао признати стручњак за теорију завере. Написао је да је Линдов документарац био ефикасна пропаганда културног марксизма јер је „изнедрио низ сажетих, текстуалних верзија, које су репродуковане на бројним радикалним, десничарским [веб] сајтовима“. Џеј даље пише:
„Ово је, заузврат, довело до мноштва нових видео снимака, који су сада доступни на Јутјубу, који садрже чудну групу псеудо-стручњака који изговарају потпуно исту линију. Порука је затупљујуће поједностављена: све 'болести' модерне америчке културе, од феминизма, афирмативне акције, сексуалног ослобођења, расне једнакости, мултикултурализма и права хомосексуалаца до пропадања традиционалног образовања, па чак и заштите животне средине, на крају се могу приписати подмуклим интелектуалцима. утицај чланова Института за друштвена истраживања који су дошли у Америку 1930-их.”
Франкфуртска школа мини|Немачки студенти заузимају учионицу током протеста 1968 . Студентски протестни покрети су се ослањали на научнике Франкфуртске школе, посебно Херберта Маркузеа . На табли пише: „Студирати је опијум“ и „Данас уче само фашисти“. Пре било какве конспиративне употребе, фраза „културни марксизам“ се повремено користила у прихваћеним академским наукама да означава проучавање начина на који производњу културе користе елитне групе да би одржале своју доминацију. Понекад се третира као синоним за " критичку теорију " која је настала у Франкфуртској школи .
Група западних марксиста међу којима су Феликс Вајл, Карл Корш и Ђерђ Лукач основали су Институт за друштвена истраживања у Франкфурту око 1922. и 1923. Настојећи да објасне неуспех Немачке револуције 1918–1919, комбиновали су Марксове економске анализе са другим правцима размишљања о психологији и култури, посебно са делима Зигмунда Фројда . Око 1929. године Макс Хоркхајмер је започео школу мишљења која је постала позната као Франкфуртска школа или критичка теорија, која је нарасла да обухвати бројне сараднике директно ангажоване са Институтом за друштвена истраживања и другима изван њега. Препознајући непосредну опасност од нацизма, Хоркхајмер је 1935. преместио институт на Универзитет Колумбија у Њујорку. Након тога, постало је покретачка снага франкфуртске школе да разуме успон тоталитаризма како би се спречило његово понављање. У радовима укључујући књигу Хоркхајмера и Теодора Адорна Дијалектика просветитељства и Ерос и цивилизација Херберта Маркузеа анализирали су културну индустрију у смислу марксистичке теорије рада и фројдовске психоанализе. Били су забринути због способности масовних медија да усађују лажну свест, а Адорно је предложио концепт ауторитарне личности који је грађане у либералним демократијама чинио подложним фашистичким покретима.
После рата, Адорно и Хоркхајмер су се вратили у Немачку, а Франкфуртска школа је наставила у другој генерацији коју је пример Јирген Хабермас . Херберт Маркузе је остао у Америци, где је постао контроверзна јавна личност повезана са Новом левицом . Својим писањем о репресивној толеранцији и саветовањем студената као што су Ангела Давис и Руди Дучке, Маркузе је играо драматичну улогу у покрету за грађанска права и западнонемачком студентском покрету . Насупрот томе, већина чланова Франкфуртске школе избегавала је такво учешће, а Хабермас је предложио „стратегију хибернације“. Након што је Нова левица опала 1970-их, критичка педагогија — концепт који потиче из Франкфуртске школе — постала је главна струја на америчким универзитетима. Критичка педагогија је допринела контроверзи о политичкој коректности 1990-их.
Конспиративне интерпретације Теорија завере тврди да елита марксистичких теоретичара и интелектуалаца Франкфуртске школе ствара субверзију западног друштва. Док се делови теорије завере позивају на стварне мислиоце и идеје одабране из западне марксистичке традиције, они озбиљно погрешно представљају тему и дају претерано тумачење њиховог ефективног утицаја. Неки од многих начина на које се различите верзије теорије завере разликују од стварности укључују:
Да ли су појединци повезани са Франкфуртском школом одговорни за одређене радње у одређено време, или да ли су одговорни за трендове у великим распонима простора и времена Циљеви Франкфуртске школе — било да се ослободе потлачени, или да униште оне институције које су критиковали због опресивног квалитета Колико је Франкфуртска школа била успешна или неуспешна у постизању својих циљева
Академик Џоун Брауне наводи да културни марксизам у смислу на који се позивају теоретичари завере никада није постојао и да не одговара ниједној историјској школи мишљења. Она такође наводи да се научници Франкфуртске школе називају " критичким теоретичарима ", а не "културним марксистима", и истиче да, супротно тврдњама теорије завере, постмодернизам има тенденцију да буде опрезан или чак непријатељски према марксизму, укључујући и према велике приче које обично подржава критичка теорија.