Владимир Ђурић — Ђура (Београд, 11. септембар 1960), познат под псеудонимом „Ђура Морнар” је српски прозни писац и песник, певач, композитор, новинар, колумниста, блогер, водитељ, драматург, сценариста, глумац, редитељ, предавач, теоретичар уметности и културе, уредник, маркетиншки и медијски стручњак.
Биографија
У родном граду је похађао основне школе „Жарко Зрењанин”, „Радоје Домановић” и „Дринка Павловић”, као и Пету београдску гимназију. У основној школи је био првак школе у шаху.
Отац, Остоја Ђурић, научни сарадник и доктор наука, једно од великих имена балканске русистике, био је и директор Културне установе „Адрија”. Један део детињства Владимир је провео са оцем путујући по циркусима и луна парковима Југославије, Италије, Аустрије...
Мајка Душанка је професор енглеског језика, а сестра Вида психолог.
Ђурић се са првом супругом Горданом, са којом има сина Јанка, развео 2003. године. Од исте године живи са другом супругом Марином Плетикосић и посинком Николом.
Високо образовање
Ђурић је апсолвирао 1986. године на одсеку Општа књижевност са теоријом Филолошког факултета Универзитета у Београду.
Паралелно је студирао на катедри драматургије на Факултету драмских уметности, Универзитета уметности у Београду, где је дипломирао 1986. године. Следеће године уписује последипломске студије театрологије, такође на ФДУ.Биографија уз драму "Бан Страх", у антологији Савремена српска драма, том 19, 2004
Почасни је истраживач у области медија и предавач на „Школи словенских и источноевропских студија” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies при University College London) у Лондону, 1995 године. Био је стипендиста „Британског савета” (British Council) исте године.
Уметнички рад 1980-тих
Ђурић је један од и данас активних припадника генерације „Новог таласа” у СФР Југославији. Учесник је и хроничар београдског ноћног живота тог доба.
Група „Хероји“
Осамдесетих година Владимир Ђурић био је фронтмен бенда „Хероји”, тада популарног у СФР Југославији. Бенд је настао 1984. године као Ђурићев позоришни арт пројекат, који је у прву поставу окупио колеге музичаре и глумце, да би извели део његове драме „Џет сет”. Пре тога, Ђура је уз Небојшу Поповића био члан неформалне позоришне групе „Невидљиви”, о чему пише у роману „Лондон”. Чланови прве поставе „Хероја” су били Небојша Поповић (виолина и кларинет), Бора Миличић (удараљке), Небојша Голубовић (бас), Никола Диклић (гитара; касније група „Ођила”), Небојша Диклић (бубњеви), Селена Станковић (мини клавијатура Касио) и Ленка Удовички (плес). Бенд први пут наступа на самосталној изложби фотографија Миладина Јеличића Јеле у „Манаковој кући” у Београду 1985. године.
Песме „Ноћу харамо” и „Капетанова кћи” су се високо котирале на београдским радијским демо топ листама Зорана Модлија и Марка Јанковића. Бенд напушта гитариста Никола Диклић, а на његово место долази Александар Марић Шуле, придружује им се и Иван Миновић на клавијатурама.
Први сингл у новој постави „Macho тип”, на ком пратеће вокале пева Вида Златић, објављен је као видео спот 1986. године. Састав се тада комплетно мења, долазе нови чланови: гитариста Владан Аћимовић Аћим, клавијатуриста Миша Савић, басиста Раде Булатовић Чеја и бубњар Ивица Вдовић Вд.
Снимају сингл „Билдер” 1987. године (ПГП РТБ) на ком гостујуће вокале пева Катарина Вешовић. Продукцију и аранжмане урадио је Момчило Бајагић Бајага. Промоцију сингла пратио је по омладинској штампи уметнички манифест „Нуклеарни џез”.
Бенд свира концептуални арт рок сличан оном који је прославио бендове „Козметика”, „Идоли” и „У шкрипцу”.
Ђурић 1986. пише текстове за други албум сарајевске поп певачице Амиле Сулејмановић Игре слободе, као и за београдску групу „Банана”.
Годину дана касније бенду се придружује редитељ Милутин Петровић и снимају сингл „Киза рок” (ПГП РТБ). Спот је проглашен за најбољи на фестивалу музичких визуелних кратких форми у Загребу. Арт акција „Хиљаду омота” за сингл „Киза рок” урађена је у јесен 1987. године. Сваки омот синглице је уникатан, јер је насликан на хепенинг журци „Хероја” у „Београђанци“, где су познате личности цртале омоте. Продајна изложба омота са синглом одржана је у „Срећној новој галерији” Студентског културног центра у Београду. Снимљен је и видео рад о овој уметничкој акцији.
Године 1988. бенд је снимио албум „88” (ПГП) са хитом „Згромићу те ја” у продукцији Момчила Бајагића Бајаге, са гостујућим гитарама Владе Неговановића, усном хармоником Петра Миладиновића — „Пере Џоа” и клавијатурама Александра Локнера. Највеће наступе бенд је имао на Доњем Калемегдану, у београдском СКЦ-у као предгрупа „Партибрејкерсима” и на тргу у Подгорици.
Заједно са бројним бендовима наступили су у хали „Пионир“ 25. маја 1988, на дан прославе „Дана младости”. После смрти легендарног новоталасног бубњара Ивице Вдовића Вда, бенд престаје са радом.
Телевизијски рад: Хит месеца и Поповање
Владимир Ђурић и Милутин Петровић студирају Факултет драмских уметности у Београду и припремају сценарије за низ кратких филмова и спотова.
Петровић је ангажован као редитељ емисије „Хит месеца”, а Ђурић ради сценарије, заједно са Златаном Фазлагићем. Поменути трио ради хумористичку емисију „Пиратска телевизија” у стилу Монтипајтоноваца. Са Миланом Делчићем Делчом, Александром Вуловићем и групом „У шкрипцу” Ђурић наступа на „Панфлекс” пројекту.
Од 1989. до 1991. на Југословенској радио-телевизији емитована је емисија о поп култури која се звала „Поповање”. Тадашњи уредник културне редакције Филип Давид, на иницијативу редитеља Милутина Петровића и сценаристе Владимира Ђурића Ђуре дао је дозволу да се ради први магазин о популарној култури у телевизијској форми на овим просторима. Оба аутора су били чланови музичког састава „Хероји”, а претходно су на ЈРТ сарађивали на емисијама „Хит месеца” и ТВ драми „Телефоманија”. Формат који су осмислили звао се „Поповање” и извршни уредник био је Алек Будимлић. У оквиру емисије радиле су се рецензије најновијих филмова, плоча и стрипова, а њих су радили Гордан Пауновић, Драган Амброзић, Бошко Милин, Момчило Рајин Мома, Милан Петровић Тица, Слободан Нешовић Лока, Биљана Србљановић и други. Дела поп културе оцењивани су од једне до пет звездица. Тотал дизајн емисије радила је креаторка Драгана Огњеновић. Емисија је била популарна и цењена у целој Југославији, а у њој су често гостовали и уметници из Загреба и Сарајева. Специјалитет емисије били су поп есеји које су радили Срђан Шапер, Небојша Крстић и Владимир Ђурић Ђура. Ђурићеви видео есеји укључују реп есеј о просветљењу, предавања Џона Кејџа о ничему, предавање о поп перформансу уз гитару, уметност травестије итд.
Од 1985. до 1990. Ђурић ради као новинар, сценариста и уредник у редакцијама за културу и забаву РТБ. Сценариста, редитељ, аутор многих прилога у редакцији за културу ТВ Београд. Режирао је и написао сценарио за полусатну емисију серијала „Необавезно 2” под називом „Младо београдско новинарство”. Редитељ и сценариста бројних прилога емисија Петком у 22, Недеља четвртком, Поповање, Култ, Деведесете, Хит месеца, Нове Вредности.
Позориште
Осамдесетих су му изведене две драме: „Бан Страх” у режији Александра Гавриловића, у позоришту „Бошко Буха” 1986., те радио драма „Џет сет”, режија Мирослав Јокић, 1989. године. Глуми у представи „Леворука жена” Петера Хандкеа, у режији Александра Гавриловића 1985. године у београдском СКЦ.
Од 1986. постаје члан председништва Удружења драмских писаца Србије, где добија статус слободног уметника.
Уметнички рад 1990-их
Деведесетих наставља да ради као хонорарни сарадник емисија културне и забавне редакције Телевизије Београд: „Winer Broker клуб”, „Кристална призма”, „Забавна недеља”, „Поново са вама — Биљана Ристић Шоу”, „Месечев лов — Горан Бреговић”, „Генерација 2000”, „Зора је сванула”, „Нишке филмске свечаности” и јубилеја „Вечерње ревије жеља”. Новинар презентер је поп феномена у емисији „Главни ток”.
Са Душаном Николић, Ђурић је водитељ култне радио емисије „Курс креативног писања”, за коју је добио годишњу награду Радија Б92. Такође је радио водитељ у емисијама „Ђурина Треш листа”, „Речник модерне митологије” (Радио Б92) „Емисија за младе родитеље” (Студио Б) „Пучина” и „Тропикалистички клуб” (Радио Индекс).
У едицији „Прва књига” Матица српска му 1991. године објављује две новеле „Хвалисави роман” & „Супер”.
Позориште и телевизија
Ђурић је у 1990-им био најактивнији у позоришту. Режира свој текст „Билијарска прича” у оквиру омнибус представе Београдске приче 1993. године. У представи глуме Владислава Владица Милосављевић, Дубравка Стојановић и Милан „Тица”.
Трупа Кугуарси изводи његову драму Џет сет на Белефу 1993.
Исте године путује у Лондон и Единбург на премијере своје драме „The Games People Play” у извођењу „Import Theatre Company”. Захваљујући доброј рецепцији ове драме Ђурић добија стипендију „Британског савета” за студијско усавршавање Лондону 1995. године у Лондон, где, између осталог, ради радио есеје за BBC World Service.
Урађене су 1994. године две поставке његових дела „Београд ноћу” у оквиру омнибуса „Београдске приче 2”, те „Алиса у земљи чуда” у режији Алисе Стојановић у позоришту „Бошко Буха”.
Године 1996. водитељ је емисије „Квиз познатих” на ТВ Политика. Исте године урађена је поставка драме „Гробље мачака” у Студентском културном центру у Београду, у режији Микија Милутиновића.
Музика
Ђурић је урадио самостални музички албум „Београдске маштарије”, на ком су му помогли Младен Арсенијевић Арса и Владан Аћимовић Аћим. Албум је издала кућа „L.V.O. Records” 1994. године, а продуцент је био Бане Мајо (Mayo). У питању је била ауторска музика за документарни филм „Београдске маштарије” у продукцији „Арт канала”, приказан на РТС 1994. године у режији Душана Варде.
Ђурић, са Миланом Делчићем Делчом 1994. године води емисију „Култ детективи” на Арт каналу. Исте године Ђура и Делча глуме музичаре који свирају андрогини техно у култној ТВ серији „Отворена врата”, где певају песме „Заглавио ми се лифт” и „Кад сам била плавуша”.
Након што позоришна група „Кугуарс” 1995. изводи Ђурину драму „Џет сет”, Ђура им пише текст за песму „Дејо мајсторе” за представу „Смешна страна музике” која постаје национални хит.
По повратку из Лондона, Ђурић је 1995. године основао музички састав „Ђура и Морнари”. У првој постави су свирали Младен Арсенијевић Арса (гитаре), Радован Поповић (саксофон), Горан Ракочевић Кики (бас), Ратко Љубичић Рале (бубњеви) и специјални гост на хармоници Миливоје Петровић — „Мишко Плави“.
Музика са албума Медитеран 1997. године, издатог за ПГП РТС коришћена је у радио драми „Балада о унутрашњем мору” Радио Београда. Учествује као рецитатор на арт пројекту „Aqua” психоделичног рокера Банета Маја (Mayo).
Књиге и периодика
Збирка прича Ђурине смешне приче излази 1997. године у издању „Беографита”. Прво издање романа Лондон објављено је у издању „Esotheria” 1998. године. Исте године излази књига есеја Митологије Техносвета.
Пише есеје и новинске текстове за Етерну, New Moment, Кошаву, Театрон, Северни зид, Критика Етц, Време забаве, Дневни телеграф (колумна „Виртуални водич”), Репортер (колумна — Свакодневна киберсфера и Тренд), News магазин (колумна „ТВ феномени”), Блиц (колумне „Речник скривене културе” и „Помодарије”)...
Уметнички рад у 21. веку
Оснивање српског тропикализма
Тропикализам је уметничко-авангардни покрет са српском верзијом од 2000. године. Као покрет, тропикализам има корене у Бразилу средином 1960-их година али се искључиво односио на нову музику коју изводе уметници као што су Каетано Велозо или Жоржи Бен. Према њиховим речима, неговали су јединствен ментални став према животу — хедонистичко уживање у различитости.