Антисемитизам у Турској представља нетрпељивост, мржњу или предрасуде према Јеврејима, као религијској групи или нацији у Републици Турској, као и на промоцију антисемитских ставова и веровања у тој земљи.
Демографија Јевреји живе на територији Османског царства и модерне Турске више од 2.400 година. У почетку се становништво састојало од ромских Јевреја грчке припадности, али су касније асимилирани у заједницу сефардских Јевреја који су емигрирали у Османско царство у 15. веку из Иберије након прогона од стране шпанске инквизиције.
Иако су Јевреји 2009. чинили само нешто више од 0,03% турске популације, Турска Република ипак има једну од највећих јеврејских заједница у муслиманском свету. Популација турских Јевреја је те године бројала 23.000 појединаца. Већина Јевреја живи у Истанбулу. У Турској постоје 23 активне синагоге, укључујући 16 само у Истанбулу. Историјски гледано, јеврејска популација Османског царства достигла је свој врхунац крајем 19. века, када је Јевреја било око 500.000 појединаца, од којих је отприлике половина живела на територији савремене Републике Турске. Упркос томе што су Јевреји данас само мали део становништва, антисемитска осећања су прилично честа међу савременим Турцима. Јавна критика израелске политике у Турској има традицију да се претвара у израз општег антисемитског расположења.
Од 2009. године на овом рачуну је регистрован пад јеврејске популације. До септембра 2010. јеврејска популација је пала на 17.000 људи, углавном због емиграције у Израел, што се објашњава забринутошћу за безбедност која проистиче из пораста антисемитских осећања након инцидената као што су Либански рат 2006., Рат у Гази 2008–2009. Мај 2010. Напад флотиле Газе у којем је убијено девет турских држављана након што су напали командосе израелске морнарице који су се укрцавали на бродове флотиле да би подржали поморску блокаду Газе.
Историја У складу са исламским правом, Јевреји су у Османском царству имали статус зими, што је значило да су у принципу били подређени муслиманима. Међутим, статус гарантовао је личну неповредивост и слободу вероисповести. То, међутим, није спречило антисемитизам у Османској Турској.
Први османски случај крвне клевете, односно тврдње да Јевреји отимају и жртвују нејевреје у злокобним ритуалима, забележен је за време владавине султана Мехмеда II у 15. веку. Касније, и упркос масовној миграцији Јевреја из Шпаније 1492, такве крвне клевете су се ретко дешавале и обично су их осуђивале османске власти. Неки јеврејски извори помињу инциденте крвне клевете током владавине султана Мурата IV. Султан Мехмед II је издао ферман, краљевски указ, који је био први те врсте у Османском царству и наложио да све случајеве у вези са крвном клеветом разматра Диван, највиши савет Царства. thumb|На слици је представљен Јеврејин у Османском царству, 1779.
Уопште, сеобу Јевреја из Западне Европе у Отоманско царство власти су љубазно дочекале. Године 1553., султан Сулејман Величанствени је прихватио мишљење свог личног лекара и саветника, Мосеса Хамона, поново потврдио наредбе Мехмеда, које забрањују локалним судовима да суде у случајевима који се односе на наводно јеврејско ритуално убиство. Такође је успешно супротставио намеру папе Павла IV да премести Јевреје из Анконе у руке инквизиције.
Међутим, касније се однос власти према Јеврејима погоршао. Године 1579. Султан Мурат III је наводно чуо да јеврејске жене носе свилену одећу украшену драгим камењем и наредио је уништење свих Јевреја у Царству. Иако је декрет укинут, захваљујући Шлому Ашкеназију, саветнику великог везира, наређена је посебна одећа за Јевреје. Конкретно, женама је било забрањено да носе свилу, а мушкарцима је прописан посебан облик шешира.
Познато је више случајева крвне клевете у 19. веку на територији Османског царства: Алеп (1810), Бејрут (1824), Антиохија (1826), Хама (1829), Триполи (1834), Јерусалим (1838), Родос и Дамаск (1840), Мармора (1843), Смирна (1864). Најпознатије од њих биле су афере на Родосу и Дамаску 1840. године, које су имале велике међународне реперкусије. thumb|Емануел Карасу, адвокат и члан истакнуте сефардске јеврејске породице Карасо из османског Солуна, Грчка
Крвна клевета на Родосу догодила се у фебруару 1840. године, када је грчка православна заједница, уз активно учешће конзула неколико европских држава, оптужила Јевреје за отмицу и убиство хришћанског дечака у ритуалне сврхе. Османски гувернер Родоса је подржао оптужбу. Неколико Јевреја је ухапшено, од којих су неки дали самооптужујућа признања под мучењем, а цео Јеврејски кварт је био блокиран дванаест дана. У јулу 1840. јеврејска заједница Родоса је формално ослобођена оптужби.
Исте године догодила се афера у Дамаску у којој су Јевреји оптужени за ритуално убиство оца Томе, фрањевачког фратра са острва Сардиније и његовог грчког слуге Ибрахима Амара. Четири члана јеврејске заједнице умрла су под мучењем, а то је изазвало међународну негодовање. Британски политичар Мозес Монтефјоре интервенисао је да испита преостале затворене Јевреје и убедио је султана Абдулмеџида I да изда декрет 6. новембра 1840. године, проглашавајући да су оптужбе за крвну клевету клевета против Јевреја и да су забрањене широм Османског царства. Уредба је гласила: „Не можемо дозволити да јеврејски народ... буде узнемирен и мучен због оптужби које немају ни најмање основе у истини...“
Године 1866, са поновним покретањем случајева крвне клевете, султан Абдул Азиз је издао ферман, по коме су Јевреји проглашени под његовом заштитом. Православно свештенство је након тога ограничило такве оптужбе, али још један познати случај крвне клевете догодио се 1875. године у Алепу, али је наводна жртва убиства – јерменски дечак – убрзо пронађен жив и здрав. У другој половини 19. века Османско царство је започело реформе Танзимата у циљу усклађивања права међу својим поданицима без обзира на етничко порекло и веру. Ове трансформације су позитивно утицале на Јевреје, који су коначно стекли једнака права. Почетком 20. века јеврејска популација у Царству достигла је 400–500.000 људи. Године 1887. било је пет јеврејских чланова у османском парламенту. Међутим, стварну једнакост пред законом Јевреји су постигли тек много касније.
Са појавом ционизма крајем 19. века, однос османских власти према Јеврејима почео је да губи своју традиционалну толеранцију, означавајући тако прве знаке модерног турског антисемитизма. Било је и сукоба са локалним муслиманима, посебно на подручју данашњег Израела. Крајем 19. века, арапско становништво протестовало је против све већег присуства Јевреја у Палестини, што је резултирало забраном сваке продаје земље странцима 1892. године. Јеврејима је било забрањено да се насељавају у Палестини или живе у Јерусалиму, без обзира да ли су били поданици Царства или странци. Непријатељство према Јеврејима је расло са повећањем броја Јевреја у региону, а дошло је до великог погрома у Јафи у марту 1908. године, у којем је учествовало арапско становништво и резултирало је тешким повредама 13 људи, од којих је неколико умрло касније. Локална власт је смењена.
Током Првог светског рата Јевреје је прогањало Османско царство, пошто су Османлије оптуживале Јевреје да су британски и руски шпијуни, што је у великој мери утицало на заједницу Алија и Јишува. Након тога, Османлије су издале депортацију Тел Авива и Јафе, у којој су хиљаде Јевреја протеране или умрле. Током грчко-турског рата 1919–1922, јеврејске заједнице у Западној Анадолији и Источној Тракији биле су прогањане од стране Грка, а у Чорлу је дошло до погрома.
Године 1923. године, када је проглашено стварање Турске Републике, тада је на њеној територији живело 200.000 Јевреја, укључујући 100.000 само у Истанбулу. Јевреји су добили грађанску једнакост, међутим каснији погроми и прогони изазвали су масовну јеврејску емиграцију, која је смањила јеврејску заједницу за 10 пута. Године 1920. противници режима Мустафе Кемала (Ататурка) покренули су антисемитску кампању, тврдећи, поред класичне антисемитске реторике, да су Јевреји подржавали грчке интересе у Турском рату за независност и да су незаконито присвајали напуштену имовину. Кампања није наишла на широку подршку и потпуно је престала стабилизацијом режима Мустафе Кемала. У истом периоду влада је приморала јеврејску заједницу да напусти културну аутономију додељену етничким мањинама, чиме је прекршио Лозански мир 1923, иако је то била општа политика режима Мустафе Кемала, која је, између осталих, погађала и Јермене и Курде. thumb|Ибрахим Јигиз, мислилац и антисемитски аутор thumb|Бехич Еркин, један од дипломата који је помагао Јеврејима у Холокаусту Дана 2. јула 1934. пронацистичка група на челу са Цеватом Рифатом Атилханом организовала је погроме над Јеврејима у Тракији. Власти су одлучно зауставиле антијеврејске немире, прогласиле ванредно стање у Источној Тракији и привеле пљачкаше правди. Истовремено, неки извори помињу да је дошло до насилног исељења Јевреја из Источне Тракије, на основу Закона о пресељавању“. Према овом закону, министар унутрашњих послова имао је право да пресели националне мањине у друге земље или у другим деловима земље у зависности од степена њихове „прилагођености турској култури“. Конкретно, Јевреје су протерале турске власти из града Једрена. Године 1935. турска војска је купила 40.000 примерака Атилхансове књиге - антисемитску књигу „Сузи Либерман, јеврејски шпијун“ и поделио их међу официрима.
У периоду 1939–1942 Турска је поново почела ширење антисемитске пропаганде која је имала подршку нацистичке Немачке, у коју турска влада није интервенисала. У јулу 1942. власт у Турској преузели су десничарски политичари. Дана 11. новембра 1942. године турски парламент је ратификовао закон о порезу на имовину. Порезна стопа за Јевреје и хришћане била је 5 пута већа него за муслимане. Због тога је око 1.500 Јевреја послато у радне логоре због неплаћања пореза. Закон је укинут 15. марта 1944. године. Упркос томе, Турска је примила значајан број јеврејских избеглица током успона фашизма у Европи 1930-их и Другог светског рата. Било је случајева да турске дипломате у Европи помажу Јеврејима да побегну од Холокауста.
Од 1948. до 1955. око 37.000 турских Јевреја емигрирало је у Израел. Један од разлога за емиграцију је био притисак власти да се користи турски језик, чак и код куће. Године 1950. Цеват Рифат Атилхан и други десни турски политичари су у великој мери ширили антисемитску пропаганду путем медија, од којих су неке власти заплениле. Напади на Јевреје и антисемитски инциденти забележени су 1955, 1964. и 1967. Власти су предузеле кораке да заштите јеврејско становништво.
Током 1970-их – 1980-их антисемитска осећања у Турској су порасла. Антијеврејске тезе постојале су у програмима појединих политичких партија. Након осуде турске владе сукоба између Израела и Газе 2008–2009, који је заоштрио односе између две земље, извештај израелског министарства спољних послова из 2009. каже да Ердоган „индиректно подстиче и подстиче“ антисемитизам.
Модерна Турска Истакнути антисемитски говорници 1930-их и 1940-их су Бурхан Асаф Белге, Цеват Рифат Атилхан, Нихал Ациз, Садри Ертем и Мухитин Берген. Главни идеолошки извори антисемитизма у Турској су исламизам, левичарски антиционизам и националистички десни екстремизам. Турски интелектуалци су увек били пропалестински и анти-израелски у свом ставу, док дебата о блискоисточном сукобу међу лаицима у Турској често постаје антисемитска. Нефес тврди да антисемитске струје нису мејнстрим у турској политици, док се турски Јевреји сматрају аутсајдерима у турском друштву. Другим речима, турско јеврејство се не доживљава као локална претња, већ долази у обзир током релевантних међународних сукоба као сумњива заједница.