Литванска митологија () је митологија литванског политеизма, религије прехришћанских Литванаца. Као и други Индоевропљани, древни Литванци су задржали политеистичку митологију и верску структуру. У прехришћанској Литванији, митологија је била део политеистичке религије; након христијанизације митологија је опстала углавном у фолклору, обичајима и празничним обредима. Литванска митологија је веома блиска митологији других балтичких народа – Пруса, Летонаца, и сматра се делом балтичке митологије.
Извори и докази мини|Литванија у Mappa mundi Пјетра Весконтеа, 1321. Натпис гласи: Летвини пагани – пагански Литванци. мини| Жалтис и Благодатни огањ су приказани на Carta marina Олауса Магнуса, изнад натписа LITVANIE PARS десно|мини| Стари жртвени камен у Литванији Рана литванска религија и обичаји били су засновани на усменој традицији. Стога су прве записе о литванској митологији и веровањима сачинили путници, хришћански мисионари, писци хроника и историчари. Првобитна литванска усмена традиција делимично је опстала у националним обредним и празничним песмама и легендама које су почеле да се записују у 18. веку.
Прве делове о балтичкој религији записао је Херодот описујући Неуре (Νευροι) у својим Историјама, а Тацит у својој Германији помиње Естију која је носила фигуре вепра и обожавала Мајку богова. Неуре помиње римски географ Помпоније Мела. У 9. веку постоји једно сведочанство о пруским (естијским) погребним традицијама од стране путника и трговца Вулфстана. У 11. веку Адам Бременски помиње Прусе, који живе у Самбији и њихове свете гајеве. Муслимански географ из 12. века Мухамед ел Идриси у Књизи о Рогеру помиње Балте као обожаваоце Свете ватре и њихов цветајући град Мадсун (Mdsūhn, Mrsunh, Marsūna).
Први забележени балтички мит – Прича о Совију откривена је као комплементарни уметак у копији Хронографије (Χρονογραφια) грчког хроничара из Антиохије, Јована Малале преписане 1262. године у Литванији. То је први забележени балтички мит, такође први стављен међу митове других народа – грчких, римских и других. Прича о Совију описује успостављање обичаја кремације који је био уобичајен код Литванаца и других балтичких народа. Помињу се имена балтичких богова Андајус, Перкунас, Жворуна и бога ковача Теливелиса.
Када је почео Пруски крсташки рат и Литвански крсташки рат, забележено је више сазнања из прве руке о веровањима Балта, али су ти записи помешани са пропагандом о „неверницима“. Један од првих вредних извора је Кристбуршки уговор из 1249. између паганских пруских кланова, које је представљао папски легат, и Тевтонских витезова. У њему се помиње обожавање Куркаса (Curche), бога жетве и жита, паганских свештеника (Tulissones vel Ligaschones), који су обављали одређене обреде на сахранама.
Chronicon terrae Prussiae је главни извор информација о биткама Реда са Старим Прусима и Литванцима. Садржи помињања о пруској религији и центру балтичке религије – Ромуви, где живи Криве-Кривајто као моћни свештеник кога су Пруси, Литванци и Балти Ливоније високо поштовали.
Livonian Rhymed Chronicle, која обухвата период од 1180. до 1343. године, садржи записе о етичком кодексу Литванаца и Балтичког народа.
Још један извор је Descriptiones terrarum, који је написао анонимни аутор средином 13. века, и који је био гост на крунисању литванског краља Миндовга. Аутор је такође напоменуо да су Литванци, Јотвинзи и Налсенијани прилично лако прихватили хришћанство, будући да су њихове дадиље у детињству обично биле хришћанке, али је хришћанство у Жемогитији уведено тек мачем.
Die Littauischen Wegeberichte (Описи литванских путева) је компилација од 100 рута у западном Великом војводству Литванији коју су припремили Тевтонски витезови и њихови шпијуни 1384–1402. Садржи описе и помињања литванских светих гајева и жртвених места — алки.
Ипатијева хроника написан 1425. помиње литванске богове и обичаје.
Симон Грунау је био аутор Preussische Chronik, написане негде између 1517. и 1529. године. Постао је главни извор за истраживање пруске митологије и један од главних извора истраживача и реконструктора литванске митологије. То је био први извор који је описао заставу Ваидевутиса. Књига је, међутим, садржавала многе идеје под знаком питања.
Француски теолог и кардинал Римокатоличке цркве Пјер д'Али помиње Сунце (Сауле) као једног од најважнијих литванских богова, који подмлађује свет као свој дух. Као и Римљани, Литванци посвећују недељу у потпуности Сунцу. Иако обожавају Сунце, немају храмове. Астрономија Литванаца се заснива на Месечевом календару.
Енеа Силвио Бартоломео Пиколомини, који је касније постао папа Пије II, у делу de Europa своје књиге Historia rerum ubique gestarum, цитира Јерома Прашког, који је сведочио да Литванци обожавају Сунце и гвоздени чекић који је коришћен за ослобађање Сунца од торња. Споменуо је и хришћанске мисионаре који су секли свете гајеве и храстове, за које су Литванци веровали да су домови богова.
Јан Ласицки је створио De diis Samagitarum caeterorumque Sarmatarum et falsorum Christianorum (О боговима Жемагитијанаца, и других Сармата и лажних хришћана) - написано око 1582. и објављено 1615, иако има неке важне чињенице, садржи и много нетачности, пошто није знао литвански и ослањао се на приче других. Списак литванских богова, који је дао Јан Ласицки, и даље се сматра важним и од интереса за литванску митологију. На његов рад су се ослањали каснији истраживачи Теодор Нарбут, Симонас Даукантас и Јонас Басанавичијус.
Матаус Праторијус у свом двотомном делу Deliciae Prussicae oder Preussische Schaubühne, написаном 1690. године, прикупио је чињенице о пруским и литванским ритуалима. Идеализовао је културу Пруса, сматрао је да припада култури античког света.
Судовска књига је била анонимно дело о обичајима, вери и свакодневном животу Пруса из Самбије. Рукопис је написан на немачком језику у 16. веку. Књига је укључивала списак пруских богова, поређаних по општем опадајућем редоследу од неба до земље до подземног света и била је важан извор за реконструкцију балтичке и литванске митологије.
Даљи извори Помезански статут из 1340. године, најранији потврђени документ обичајног права Балта, као и дела Дитриха од Нихајма (Кроника) и Себастијана Минстера (Космографија).
Збирке литванских песама које су снимили Лиудвикас Реза, Антанас Јушка и многи други у 19. веку и касније – међу њима и митолошке и обредне песме. На пример, песма коју је снимио Л. Реза - Mėnuo saulužę vedė (Месец се оженио Сунцем) одражава веровања за која је Л. Реза изјавио да су још увек жива у тренутку записивања.
Фолклорне збирке, између осталих, Мечисловаса Давајнис-Силвестрајитиса (сакупио око 700 жемогитијских бајки и прича) и Јонаса Басанавичијуса (сакупио стотине песама, прича, мелодија и загонетки).
Историја учења лево|мини| Марија Гимбутас Преживеле информације о балтичкој митологији уопште су фрагментиране. Као и код већине древних индоевропских култура (нпр. Грчка и Индија), првобитни примарни начин преношења основних информација као што су митови, приче и обичаји био је усмени, а тада непотребан обичај писања уведен је касније током периода хришћанске културе засноване на тексту. Већина раних писаних извештаја су врло кратки и сачинили су их странци, обично хришћани, који нису одобравали паганске традиције. Неки академици неке текстове сматрају нетачним грешкама или чак измишљотинама. Поред тога, многи извори наводе многа различита имена и различите правописе, тако да понекад није јасно да ли се односе на исту ствар.
Литванија је постала христијанизована између краја 14. века и почетка 15. века, али је литвански политеизам опстао још два века, постепено губећи утицај и кохерентност као религија. Последња схватања старе религије опстала су отприлике до почетка 19. века. Реликвије старе политеистичке религије већ су биле проткане песмама, причама и другим митским причама. Постепено су се обичаји и песме литванског политеизма спојили са хришћанском традицијом. Почетком 20. века Михал Пијус Ремер је приметио – „Литванска фолклорна култура која има своје изворе у незнабоштву је у потпуној сагласности са хришћанством“.
Едмунд Векенштед је 1883. године објавио књигу Die Mythen, Sagen und Legenden der Zamaiten (Litauer) (Митови, саге и легенде Жемогитијанаца (Литванаца)).
Није лако реконструисати литванску митологију у њеном пуном облику. Литванска митологија није била статична, већ се стално развијала, тако да није остала у истом облику током дужих периода.
Ј. Длугош је покушао да истражи митове и религију старих Литванаца. Сматрао је блиској античкој култури Рима. Готово сви аутори ренесансе - Ј. Длугош, М. Стријковски, Ј. Ласицки, М. Праториус и други, ослањали су се не само на претходне ауторе и хроничаре, већ су укључивали и чињенице и сведочанства свог времена. Пошто су ренесансни научници били прилично упућени у културу античког света, на њихово тумачење литванске религије утицале су римске или грчке културе.
Многи научници су радије писали сопствене реконструкције литванске митологије, такође засноване на историјским, археолошким и етнографским подацима. Прву такву реконструкцију написао је литвански историчар Теодор Нарбут почетком 19. века.
Интересовање за балтичку и литванску митологију расло је заједно са интересовањем за литвански језик међу индоевропеистима, пошто су конзервативни и аутохтони балтички народи сачували веома архаичан језик и културне традиције.
Италијански лингвиста Виторе Пизани је заједно са својим истраживањем балтичких језика проучавао литванску митологију. Два позната покушаја реконструкције недавно су покушали Марија Гимбутас и Алгирдас Јулиен Греимас. Према Г. Бересеневичијусу, немогуће је реконструисати литванску митологију у целини, јер су постојали само фрагменти који су преживели. Марија Гимбутас је истраживала литванску и балтичку митологију користећи своју методу - археомитологију где се археолошки налази тумаче кроз познату митологију. Материјал везан за литванске чаролије користили су В. Иванов и В. Топоров да би рестаурирали индоевропске митове.
Најсавременији академици који су истраживали литванску митологију у другој половини 20. века били су Норбертас Велијус и Гинтарас Бересневичијус.
Пантеон литванских богова мини| Замишљено светилиште Ромува у Пруској. Из књиге Кристофа Хартноха Alt- und neues Preussen (Стара и Нова Пруска), 1684. десно|мини| Наводна застава Ваидевутиса Пантеон Литваније формиран је хиљадама година спајањем прединдоевропске и индоевропске традиције. Женски богови као што је Жемина (богиња земље) приписују се прединдоевропској традицији, док се сматра да веома експресивни бог грома Перкунас потиче из индоевропске религије. Хијерархија богова зависила је и од друштвених слојева древног литванског друштва.
Диевас, који се назива и Dievas senelis („Бог старац“), Dangaus Dievas („Бог неба“) – врховни бог неба. Потиче од праиндоевропског Dyēus, "небески" или "сјајан", из истог корена реконструисаног главног бога протоиндоевропског пантеона. Односи се на старогрчког Зевса (Ζευς или Διας), латинског Дија Фидија, лувијанског Tiwat, немачког Tiwaz. Име Диевас се у хришћанству користи као име Бога.
Андајус (Андајас, Андојас) се помиње у хроникама као најмоћнији и највиши бог Литванаца. Литванци су узвикивали његово име у бици. Можда је то само епитет врховног бога - Диеваса.
Перкунас, бог грома, такође синонимично назван Dundulis, Bruzgulis, Dievaitis, Grumutis итд. Уско је повезан са другим боговима грома у многим индоевропским митологијама: ведски Парјања, келтски Таранис, германски Тор, словенски Перун. Фински и мордвински/ерза бог грома по имену Пур'гинепаз приказује фолклорне теме које личе на слике литванског Перкунаса.. Kazan. . Saint Petersburg.. Перкунас је помоћник и извршилац Диевасовог тестамента. Такође је повезан са храстом.