мини|Транспарент Социјалистичке омладинске организације (OJS) на демонстрацијама подршке Палестини у Барселони 2024. године, којим се позива на пролетерски интернационализам

Пролетерски интернационализам, познат и као социјалистички интернационализам или међународни социјализам, марксистички је концепт према којем све пролетерске револуције чине део јединствене глобалне класне борбе, а не засебне, изоловане догађаје. Темељи се на теорији да је капитализам светски систем и да стога радничке класе свих нација морају деловати удружено како би га замениле комунизмом.

Пролетерски интернационализам је био кључно начело прве комунистичке партије — Савеза комуниста — што је сажето у чувеној пароли „Пролетери свих земаља, уједините се!”. Ову идеју су такође прихватили бољшевици. Након оснивања Совјетског Савеза, заговорници марксистичког интернационализма сматрали су да се новостворена држава може искористити као „домовина комунизма” из које би се револуција ширила широм света. Иако је светска револуција деценијама заузимала истакнуто место у совјетској реторици, она временом више није имала предност над унутрашњим државним питањима, нарочито након учвршћивања власти Јосифа Стаљина, заговорника концепта социјализма у једној земљи. Упркос томе, Совјетски Савез је наставио да одржава и развија међународне везе са комунистичким и левичарским партијама и владама широм света. Одиграо је пресудну улогу у успостављању социјалистичких поредака у низу држава Источне Европе након Другог светског рата, а подржао је и стварање таквих режима у Азији, Латинској Америци и Африци. Совјети су такође финансирали бројне левичарске герилске покрете у њиховој борби против колонијалних и прозападних власти. Касније су и друге државе испољиле сопствену посвећеност светској револуцији; међу њима се посебно истицала Куба, која је често слала интернационалистичке војне експедиције у иностранство, нарочито у Африку и на Карибе, ради одбране комунистичких интереса.

Заговорници пролетерског интернационализма често су истицали да циљеви сваке појединачне револуције морају бити глобални, а не искључиво локални — на пример, кроз подстицање или одржавање револуционарних процеса у другим земљама. Стога је пролетерски интернационализам тесно повезан са циљевима светске револуције, која би се остварила низом узастопних или истовремених комунистичких преокрета у свим државама. Према марксистичкој теорији, победа пролетерског интернационализма треба да доведе до светског комунизма, а у коначници и до бездржавног друштва.

Пролетерски интернационализам и национално питање Пролетерски интернационализам сажет је у пароли коју су формулисали Карл Маркс и Фридрих Енгелс: „Пролетери свих земаља, уједините се!”, којом се завршава Комунистички манифест, објављен 1848. године. Ипак, однос Маркса и Енгелса према националном питању био је диктиран тактичким проценама у оквиру њихове дугорочне револуционарне стратегије. Године 1848. пролетаријат је чинио незнатну мањину у готово свим државама, изузев у свега неколико њих. Било је неопходно да друштвени и економски услови сазру како би се уопште отворила могућност за избијање пролетерске револуције.

Тако су, на пример, Маркс и Енгелс подржавали стварање независне и демократске Пољске, која је тада била подељена између Руске Империје, Пруске и Аустријског царства. Историчар Џ. П. Нетл истиче: „Уопштено узев, концепција Маркса и Енгелса о национално-географском преуређењу Европе почивала је на четири критеријума: напретку развоја, стварању великих економских целина, вредновању револуционарног потенцијала (одобравање или неодобравање у зависности од револуционарних изгледа) и њиховом изразитом непријатељству према Русији”. Нетл се овде позива на студију Ханса-Улриха Велера Sozialdemokratie und Nationalstaat (Вирцбург: Holzner-Verlag, 1962). Русија је у то доба важила за главно упориште европске реакције.

Прва интернационала

Синдикални активисти који су 1864. године основали Међународно удружење радника (МУР), касније познато као Прва интернационала, сматрали су да је радничка класа по својој суштини међународна и да своју борбу мора повезати на глобалном нивоу. Удруживањем преко државних граница, радници би стекли већу преговарачку снагу и јачи политички утицај.

МУР је био први масовни раднички покрет са изразито интернационалним усмерењем. Према полицијским извештајима из земаља у којима је деловао, у тренутку свог врхунца окупљао је и до пет милиона чланова. Међутим, талас државне репресије у Европи, као и оштре унутрашње идеолошке поделе између анархистичке и марксистичке струје, довели су до његовог распуштања 1876. године. Убрзо затим, марксистичке и револуционарне социјалистичке струје наставиле су интернационалистичко деловање МУР-а оснивањем нове организације — Друге интернационале — али из ње више нису били укључени анархистички и анархосиндикалистички покрети.

Друга интернационала

Пролетерски интернационализам је свој најупечатљивији израз добио у резолуцији коју су предложили Владимир Лењин и Роза Луксембург на Седмом конгресу Друге интернационале у Штутгарту 1907. године, где се истиче:

Ратови међу капиталистичким државама по правилу су последица њиховог надметања на светском тржишту, јер свака држава тежи не само да обезбеди постојећа тржишта, већ и да освоји нова. У томе подјармљивање страних народа и земаља игра пресудну улогу. Поред тога, ови ратови проистичу из непрестане трке у наоружању подстакнуте милитаризмом — једним од главних средстава буржоаске класне владавине и економског и политичког потчињавања радничке класе.

Ратовима погодују националне предрасуде, које се у интересу владајућих класа плански подгревају међу цивилизованим народима како би се пажња пролетерских маса одвратила од њихових сопствених класних задатака и дужности међународне солидарности.

Ратови су, дакле, укорењени у самој природи капитализма; они ће престати тек онда када капиталистички поредак буде срушен, или када огромне жртве у људству и материјалним средствима, које изискује напредак војне технике, као и огорчење изазвано наоружавањем, подстакну народе да овај систем укину.

У закључку резолуције се наводи:

Уколико прети избијање рата, дужност је радничке класе и њених парламентарних заступника у дотичним земљама, уз подршку координисане делатности Међународног социјалистичког бироа, да предузму све како би спречили рат средствима која сматрају најцелисходнијим, а која се природно разликују у зависности од оштрине класне борбе и општег политичког стања.

Ако рат ипак избије, њихова је дужност да се заложе за његово што брже окончање и да свим расположивим снагама искористе економску и политичку кризу изазвану ратом како би покренули народне масе и тиме убрзали пад капиталистичке класне владавине.

Ипак, Роза Луксембург и Лењин имали су суштински различита виђења националног питања. Лењин и бољшевици су се супротстављали империјализму и шовинизму заступајући начело права нација на самоопредељење, укључујући и право потлачених народа на отцепљење од Руске Империје. Сматрали су да ће се тиме створити неопходни предуслови за искрено јединство радника како владајућих тако и потлачених нација. Лењин је изричито наглашавао: „Буржоаски национализам сваке угњетене нације садржи општи демократски елемент усмерен против угњетавања, и управо тај елемент ми безусловно подржавамо”.

Насупрот томе, Роза Луксембург се још 1893. године разишла са руководством Пољске социјалистичке партије по националном питању. Сматрала је да се природа Русије битно променила у односу на Марксово доба, јер је она постала капиталистичка земља у брзом развоју, док су интереси пољске буржоазије постали тесно испреплетени са руским капиталом. Према њеном мишљењу, то је стварало реалне основе за непосредан класни савез између пољског и руског пролетаријата, чиме је тежња ка националној независности постала ретроградна.

Када је избио Први светски рат, водећа странка Друге интернационале — Социјалдемократска партија Немачке — 4. августа 1914. године готово једногласно је подржала улазак Немачке у рат гласањем за ратне зајмове. Сличан потез повукла је већина осталих чланица Интернационале, стајући уз своје националне владе, што је 1916. године довело до потпуног распада Друге интернационале. Пролетерски интернационалисти су такав спој социјалдемократије и национализма оштро жигосали као социјалшовинизам.

Први светски рат Почетни ратни занос у европским друштвима разорио је наде интернационалиста попут Лењина, Розе Луксембург и Карла Либкнехта. Лењин је на Цимервалдској конференцији покушао да обнови социјалистичко антиратно јединство, али је већина присутних делегата заузела пацифистичко, а не револуционарно становиште.

Боравећи у затвору, Роза Луксембург је развила своју анализу у познатом спису из 1915. године, познатом као Јунијусова брошура. У овом делу она је одбацила поделу на угњетачке и угњетене државе: „Империјализам није творевина једне или неке одређене групе држава. Он је плод одређеног степена зрелости светског развоја капитала, појава која је по својој природи међународна, једна недељива целина која се може сагледати само у свим својим међусобним везама и из које ниједна нација не може својевољно иступити нити остати по страни”.

Пролетерски интернационалисти су истицали да су савези у Првом светском рату непобитно доказали како су социјализам и национализам постали међусобно непомирљиви у епохи империјализма, да је концепт националног самоопредељења превазиђен, као и да национализам представља директну кочницу пролетерском јединству. Анархосиндикализам је био још један значајан покрет радничке класе који је овај рат оцењивао искључиво као империјалистички са обе стране фронта, а његово главно упориште била је организација Индустријски радници света (IWW).

Трећа интернационала: лењинизам против левог комунизма

По завршетку Првог светског рата, међународни социјалистички покрет коначно се расцепио на два оштро супротстављена крила: с једне стране нашли су се социјалдемократи, који су током рата углавном стали уз сопствене грађанске владе, а с друге стране лењинисти и њихови истомишљеници, који су образовали нове комунистичке партије и у марту 1919. године основали Трећу интернационалу (Коминтерну). Током Руског грађанског рата, Лењин и Лав Троцки су из тактичких разлога још снажније заговарали право нација на самоопредељење. Унутар Коминтерне, ово питање је постало један од главних извора сукоба између лењинистичке већине и „левих комуниста”.

Биограф Троцког, Исак Дојчер, указао је на јасну разлику између његовог залагања за пролетерски интернационализам и одбијања идеје да се револуција намеће оружаним освајањем споља; о томе сведоче његово документовано противљење наставку рата против Пољске 1920. године, залагање за примирје са силама Антанте, као и опрез према подстицању антибританских устанака на Блиском истоку.

До избијања Другог светског рата 1939. године, тек је неколицина истакнутих комуниста, попут италијанског марксисте Онората Дамена и холандског заговорника саветског комунизма Антона Панекука, и даље одбацивала лењинистичку подршку праву на самоопредељење нација. Са друге стране, леви комуниста Амадео Бордига подржавао је самоопредељење искључиво за подручја која још увек нису превазишла преткапиталистичке друштвено-економске односе. Након пада Мусолинијевог фашистичког поретка у Италији 1943. године, тамошњи комунисти су се у илегали поново окупили и основали Интернационалистичку комунистичку партију (итал. Partito Comunista Internazionalista — PCInt). У првом броју њиховог листа Прометео (Prometeo) објављен је апел: „Радници! Пароли националног рата, која наоружава италијанске раднике против енглеских и немачких пролетера, супротставите паролу комунистичке револуције, која уједињује све раднике света у борби против заједничког непријатеља — капитала”.Prometeo, 1. 11. 1943. Ова партија је заступала став да је у погледу националног питања историјски била у праву Роза Луксембург, а не Лењин, због чега су се бордигисти 1952. године издвојили у засебан покрет.