мини| Изградња Дњепарске хидроелектране . 1931. године Индустријализација у Совјетском Савезу био је процес убрзане изградње индустријског потенцијала Совјетског Савеза како би се смањило заостајање привреде у односу на развијене капиталистичке државе, који је спроведен од маја 1929. до јуна 1941. године.

Званични задатак индустријализације био је претварање Совјетског Савеза из претежно аграрне у водећу индустријску државу. Почетак совјетске индустријализације као саставног дела „троструког задатка радикалне реорганизације друштва“ (индустријализација, економска централизација, колективизација пољопривреде и културна револуција) постављен је првим петогодишњим планом развоја народне привреде која је трајала од 1928. до 1932. године.

У совјетско време индустријализација се сматрала великим и значајним догађајем. Брз раст производних капацитета и обима производње тешке индустрије био је од великог значаја за обезбеђивање економске независности од капиталистичких земаља и јачање одбрамбене способности земље. У то време, Совјетски Савез је направио транзицију из аграрне у индустријску земљу. Током Великог отаџбинског рата (Источни фронт), совјетска индустрија је доказала своју супериорност у поређењу са индустријом нацистичке Немачке.Industrialisation // Great Soviet Encyclopedia: [in 30 volumes] / editor-in-chief Alexander Prokhorov – 3rd edition – Moscow: Soviet Encyclopedia, 1969–1978 Од касних 1980-их, у Совјетском Савезу и Русији вођене су расправе о цени индустријализације, које су такође доводиле у питање њене резултате и дугорочне последице по совјетску економију и друштво. Међутим, економије свих постсовјетских држава и даље функционишу на рачун индустријске базе која је створена у совјетском периоду.

ГОЕЛРО Већ током руског грађанског рата, совјетска влада је почела да развија дугорочни план за електрификацију земље. У децембру 1920. план ГОЕЛРО је одобрен на 8. Сверуском конгресу Совјета, а годину дана касније одобрен је на 9. Сверуском конгресу Совјета.

План је предвиђао приоритетни развој електропривреде, везан за планове развоја територија. План ГОЕЛРО, пројектован за период од 10 до15 година, предвиђао је изградњу 30 електрана (20 термоелектрана и 10 хидроелектрана) укупног капацитета 1,75 гигавата. Пројекат је обухватио осам главних економских региона (северни, централни индустријски, јужни, волшки, уралски, западносибирски, кавкаски и туркестански). Истовремено је вршен развој транспортног система земље (реконструкција старих и изградња нових железничких пруга, изградња канала Волга-Дон).

Пројекат ГОЕЛРО омогућио је индустријализацију на територији Совјетског Савеза: производња електричне енергије 1932. године у поређењу са 1913. повећана је скоро 7 пута, са 2 на 13,5 милијарди kWh .

Особине индустријализације Стручњаци истичу следеће карактеристике индустријализације:

Као главна карика изабрани су сектори инвестиција: металургија, инжењеринг, индустријска грађевина; Препумпавање средстава из пољопривреде у индустрију ; Посебна улога државе у централизацији средстава за индустријализацију; Стварање јединственог облика својине — социјалистичке — у два облика: државна и задружно-колхонска; планирање индустријализације; Недостатак приватног капитала; Претерано централизовани ресурси.

Дискусије у периоду Нове економске политике До 1928. Совјетски Савез је водио „ нову економску политику “. Док су пољопривреда, малопродаја, услуге, прехрамбена и лака индустрија биле углавном у приватном власништву, држава је задржала контролу над тешком индустријом, транспортом, банкама, велепродајом и међународном трговином. Државне компаније су се међусобно такмичиле, улога Госплана (комитета за планирања) Совјетског Савеза била је ограничена на прогнозе које су одређивале правац и величину јавних инвестиција .

Једна од кључних нелогичности бољшевизма била је чињеница да је партија која је себе називала „радницима“, а своју владавину „диктатуром пролетаријата“ дошла на власт у аграрној земљи у којој су радници у фабрикама чинили само неколико процената становништва, а већину од њих су чинили досељеници са села који још нису сасвим прекинули везе са истим. Присилна индустријализација Совјетског Савеза осмишљена је са циљем да елиминише ову контрадикцију.

Са спољнополитичке тачке гледишта, земља је била у углавном непријатељским односима са другим државама. Према руководству Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), постојала је велика вероватноћа почетка новог рата са капиталистичким државама. Значајно је да је још на 10. конгресу Руске комунистичке партије (бољшевика) 1921. године Лев Каменев, аутор извештаја „О опкољеној совјетској републици“, изјавио да су припреме за Други светски рат, који је почео у Европи :

Оно што ми видимо у Европи сведочи да рат није завршен, војске се крећу, борбена наређења се спроводе, ни једна граница не може се сматрати чврсто успостављеном... неко може помислити да ће настати онај стари, завршени, империјалистички покољ, неки нови још монструознији империјалистички рат.

Припрема за рат захтевала је темељно ренаоружавање. Војне школе Руског царства, уништене револуцијом и грађанским ратом, обновљене су: војне академије, школе, институти и војни курсеви почели су обуку за Црвену армију.David Petrovsky. Military School During the Revolution (1917–1924), the Supreme Military Editorial Board. Moscow – 1924 – 265 pages Међутим, било је немогуће одмах започети поновно опремање Црвене армије због заосталости тешке индустрије. Истовремено, постојећа стопа индустријализације изгледала је недовољно,: According to official data, the growth of gross output in 1926/27 amounted to 14%. због заостајања за капиталистичким земљама, које су имале све већи економски узлет 1920-их.

Један од првих таквих планова за поновно наоружавање изложен је још 1921. године, у нацрту реорганизације Црвене армије који су за 10. конгрес припремили Сергеј Гусев и Михаил Фрунзе . У нацрту је писало и о неизбежности новог великог рата и о неспремности Црвене армије за њега. Гусев и Фрунзе су предложили организовање масовне производње тенкова, артиљерије, оклопних аутомобила, оклопних возова и авиона у „шок“ поретку. Такође је предложена посебна тачка, да се пажљиво проучи борбено искуство грађанског рата, укључујући јединице које су се супротстављале Црвеној армији. Поред тога, аутори су такође позвали да се хитно организује објављивање страних „марксистичких“ радова о војним питањима, у Русији.

После завршетка грађанског рата, Русија се поново суочила са предреволуционарним проблемом аграрне пренасељености. У време владавине Николаја II, пренасељеност је изазвала постепено смањење просечних приноса земље, вишак радника у селу није био апсорбован одливом у градове (око 300.000 људи годишње, са просечним повећањем до 1 милион људи годишње), нити емиграцијом колониста на Урал. Током 1920-их, пренасељеност је попримила облик урбане незапослености. Постао је озбиљан друштвени проблем који је растао кроз Нову економску политику. // Course of Lectures / edited by Boris Lichman. . Lecture 17, page 159 Влада је сматрала да је један од фактора који коче развој индустрије у градовима недостатак хране и недовољна спремност села да градове обезбеде хлебом по ниским ценама.

Партијско руководство је намеравало да ове проблеме реши планском прерасподелом ресурса између пољопривреде и индустрије, у складу са концептом социјализма, који је објављен на 14. конгресу Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) и 3. Конгресу Совјета 1925, али је донета само општа одлука о потреби трансформације Совјетског Савеза из аграрне земље у индустријску, без утврђивања конкретних облика и степена индустријализације.

О избору специфичне имплементације централног планирања жестоко се расправљало од 1926 до1928. Заговорници генетског приступа (Владимир Базаров, Владимир Громан, Николај Кондратјев) сматрали су да план треба да се заснива на објективним законитостима економског развоја, идентификованим као резултат анализе постојећих трендова. Заговорници телеолошког приступа (Глеб Кржижановски, Валеријан Кујбишев, Станислав Струмилин) веровали су да план треба да трансформише привреду и да се заснива на будућим структурним променама, могућностима производње и дисциплини. Међу партијским функционерима, прве је подржавао присталица еволутивног пута ка социјализму Николај Бухарин, а друге Лав Троцки, који је инсистирао на убрзаном темпу индустријализације.Leon Trotsky.

Један од првих идеолога индустријализације био је Јевгениј Преображенски, економиста близак Троцком, који је 1924–25. развио концепт присилне „супериндустријализације“ на рачун средстава са села. Са своје стране, Бухарин је оптужио Преображенског и његову „леву опозицију” која га је подржавала у наметању „феудалне војне експлоатације сељаштва” и „унутрашњег колонијализма”.

Генерални секретар бољшевика Јосиф Стаљин је у почетку подржавао Бухаринов став, али је након искључења Троцког из Централног комитета партије крајем 1927. променио свој став на супротан.Alexander Nove. То је довело до одлучујуће победе телеолошке школе и радикалног заокрета. Истраживач Вадим Роговин сматра да је узрок Стаљиновог „левог скретања” била криза жетве жита 1927; сељаштво, посебно добростојећи, масовно је одбијало да прода хлеб, сматрајући да су откупне цене које је одредила држава сувише ниске.

Унутрашња економска криза 1927. испреплела се са оштрим погоршањем спољнополитичке ситуације. Британски министар спољних послова је 23. фебруара 1927. послао је захтев Совјетском Савезу да престане да подржава Куоминтанг-комунистичку владу у Кини. Након одбијања, Уједињено Краљевство је 24-27. маја прекинуло дипломатске односе са Совјетским Савезом. Међутим, истовремено се распао и савез Куоминтанга и кинеских комуниста.

У истом периоду извршен је препад на совјетску амбасаду у Пекингу (6. априла); Британска полиција претресла је совјетско-британско акционарско друштво Аркос у Лондону (12. маја). У јуну 1927, представници Руског војног савеза извели су серију терористичких напада на Совјетски Савез. Конкретно, 7. јуна, бели емигрант Коверда је убио совјетског пуномоћника у Варшави, Војкова, истог дана у Минску, шефа белоруске заједничке државне политичке управе Јосифа Опанског, дан раније, убио је руски све- Терориста Војног синдиката бацивши бомбу на Заједничку државну политичку дирекцију у Москви. Сви ови инциденти допринели су стварању амбијента „војне психозе“ и настанку очекивања нове иностране интервенције („крсташки рат против бољшевизма“).

До јануара 1928. пожњевено је само две трећине жита у односу на прошлогодишњи ниво, пошто су сељаци масовно држали хлеб, сматрајући да су откупне цене ниске. Започети поремећаји у снабдевању градова и војске погоршани су заоштравањем спољнополитичке ситуације, која је стигла чак и до пробне мобилизације. У августу 1927. године почела је паника међу становништвом, која је резултирала велепродајом намирница.

Први петогодишњи план