мини| „Ојачати радну дисциплину у колективним фармама“ – совјетски пропагандни плакат издат у Совјетском Узбекистану, 1933. мини| Илустрација совјетских категорија сељака: бедњаци, или сиромашни сељаци; середњаци, или сељаци са средњим приходима; и кулаци, земљорадници са вишим приходима који су имали веће фарме од већине руских сељака. Објављено у Пројектору, мај 1926. Совјетски Савез је увео колективизацију () свог пољопривредног сектора између 1928. и 1940. године током успона Јосифа Стаљина. Почео је током и био је део првог петогодишњег плана током процеса индустријализације Совјетског Савеза . Политика је имала за циљ да интегрише индивидуалне поседе и радну снагу у колективно контролисане и државне фарме: колхозе и совхозе, сходно томе Совјетско руководство је очекивало да ће замена индивидуалних сељачких фарми колективним одмах повећати снабдевање градског становништва храном, снабдевање сировинама за прерађивачку индустрију и извоз пољопривредних производа преко државних квота за појединце који раде на колективним фармама. Планери су сматрали колективизацију решењем за кризу пољопривредне дистрибуције (углавном у испоруци жита) која се развијала од 1927. Овај проблем је постао акутнији како је Совјетски Савез наставио са својим амбициозним програмом индустријализације, што значи да је требало производити више хране да би се oдржаo корак са потражњом.

Почетком 1930-их, преко 91% пољопривредног земљишта постало је колективизовано пошто су сеоска домаћинства улазила у колективне фарме са својом земљом, стоком и другом имовином. У доба колективизације дошло је до неколико периода у ком је владала глад, као и отпор сељака колективизацији.

Позадина Након еманципације кметова 1861. године, сељаци су добили контролу над приближно половином земље коју су претходно обрађивали и почели су да захтевају прерасподелу све земље. Столипинoве пољопривредне реформе између 1905. и 1914. дале су подстицај за стварање великих фарми, али су оне окончане током Првог светског рата. Руска привремена влада је постигла мало тога током тешких месеци Првог светског рата, иако су руски лидери наставили да обећавају прерасподелу. Сељаци су почели да се окрећу против Привремене владе и организовали су се у земљишне одборе, који су заједно са традиционалним сељачким општинама постали моћна сила опозиције. Када се Владимир Лењин вратио у Русију 16. априла 1917, обећао је народу „Мир, земљу и хлеб“, а последња два су се појавила као последица обећања сељацима да ће доћи до прерасподеле конфисковане земље и поштеног дела хране за сваког радника.

У периоду ратног комунизма, међутим, политика Продразвјорстке подразумевала је да сељаштво мора предати вишкове пољопривредних производа по фиксној цени. Када се завршио грађански рат у Русији, привреда се променила са новом економском политиком (НЕП) и конкретно, политиком продналога или „пореза на храну“. Ова нова политика осмишљена је да поново изгради морал међу огорченим пољопривредницима и доведе до повећања производње.

Претходно постојеће комуне, које су периодично вршиле редистрибуцију земље, учиниле доста тога да подстакну побољшање технике и формирале су извор моћи ван контроле совјетске владе. Иако је разлика у приходима између богатих и сиромашних фармера порасла за време НЕП-а, та разлика је и даље била прилично мала, али су бољшевици почели да снабдевају кулаке, сељаке са довољно земље и новца да поседују неколико животиња и унајме неколико радника. Кулаци су били окривљени за задржавање вишкова пољопривредних производа. Међутим, било је тешко јасно идентификовати ову групу, пошто је само око 1% сељаштва запошљавало раднике, а 82% становништва земље су били сељаци. Према Роберту Конквисту, дефиниција "кулака" такође је варирала у зависности од тога ко га је користио; „сељаци са пар крава или пет или шест јутара [~2 хектара] више од својих комшија“ су означени као кулаци“ у Стаљиновом првом петогодишњем плану .

Мали удео сељака резултирао је несташицом хране у градовима. Иако се жито скоро вратило на предратни ниво производње, велика имања која су га производила за урбана тржишта била су подељена. Незаинтересовани за стицање новца за куповину прескупих индустријских добара, сељаци су изабрали да конзумирају своје производе уместо да их продају. Као резултат тога, становницима града била је доступна само половина жита које је било доступно пре рата. Пре револуције, сељаци су контролисали само 2.100.000 km² подељено на 16 милиона имања, која производе 50% хране која се узгаја у Русији и троши 60% укупне производње хране. После револуције, сељаци су контролисали 3.140.000 km² подељених на 25 милиона имања, која производе 85% хране, али конзумирају 80% онога што су узгајали (што значи да су јели 68% од укупног приноса).

Комунистичка партија Совјетског Савеза никада није била задовољна приватном пољопривредом и видела је колективизацију као најбољи лек за проблем. Лењин је тврдио: „Мала производња рађа капитализам и буржоазију непрестано, свакодневно, сваки сат, елементарном снагом и у огромним размерама“. Осим идеолошких циљева, Јосиф Стаљин је такође желео да се упусти у програм брзе тешке индустријализације који је захтевао да се из пољопривредног сектора извлаче већи вишкови како би се прехранила растућа индустријска радна снага и платио увоз машина (извозом житарица). Друштвени и идеолошки циљеви такође би се служили мобилизацијом сељака у задружно економско предузеће које би пружало социјалне услуге људима и ојачало државу. Не само да је колективизација била намењена финансирању индустријализације, већ је то био и начин да бољшевици систематски истребе Кулаке и сељаке. Стаљин је био невероватно сумњичав према сељацима, гледајући на њих као на велику претњу социјализму. Стаљиново коришћење процеса колективизације послужило је не само за решавање несташице жита, већ и за његову већу забринутост због спремности сељака да се прилагоде систему колективних фарми и набавци житарица по налогу државе. Он је то посматрао као прилику да се колективизацијом казне Кулаци као класа.

Криза 1928 Ова потражња за више жита резултирала је поновним увођењем реквизиције којој се одупирало у руралним подручјима. Године 1928. дошло је до мањка од 2 милиона тона житарица које је Совјетски Савез куповао са суседних тржишта. Стаљин је тврдио да је жито произведено, али да га гомилају "кулаци". Стаљин је покушао да се појави на страни сељака, али то није помогло, а сељаци су у целини негодовали због заплене жита. Сељаци су чинили све што су могли да протестују против онога што су сматрали неправедним запленама. Уместо повећања цене, Политбиро је донео хитну меру за заплену 2,5 милиона тона жита.

Заплене жита обесхрабриле су сељаке и мање жита је произведено током 1928. године, а влада је поново прибегла реквизицијама (запленама), при чему је велики део жита узет од средњих сељака јер довољне количине нису биле у рукама „ кулака “. Утицај који је то имало на сиромашније сељаке приморао их је да се преселе у градове. Сељаци су се селили у потрази за послом у индустрији која се брзо ширила. То је, међутим, имало прилично негативан утицај на њих, јер су сељаци са собом носили своје навике са имања. Борили су се са тачношћу и показали су прилично лошу радну етику, што је ометало њихову способност да раде на радном месту. Године 1929, посебно након увођења уралско-сибирске методе набавке жита, отпор заплени жита је постао широко распрострањен са неким насилним инцидентима отпора. Такође, дешавало се масовно гомилање (закопавање је било уобичајена метода) и илегални трансфери жита.

Суочени са одбијањем предаје жита, на пленарној седници Централног комитета у новембру 1929. донета је одлука да се крене у општенародни програм колективизације.

Народни комесаријат за пољопривреду (Наркомзем) предложио је неколико облика колективне пољопривреде, који се разликују по мери у којој је имовина била заједничка:. Chapter 1, "A False Start: The Birth and Early Activities of the People's Commissariat of Agriculture, 1917–1920"

Удружење за заједничку обраду земље (Товарищество по совместной обработке земли, ТОЗ / ТОZ), где је само земљиште било у заједничкој употреби; пољопривредни артел (у почетку у слободном значењу, касније формализован да постане организациона основа колхоза, преко Стандардног статута пољопривредног артела који је усвојио Совнарком у марту 1930.); пољопривредне комуне, са највишим степеном заједничког коришћења ресурса.

Такође, успостављене су разне задруге за прераду пољопривредних производа.

Новембра 1929. Централни комитет је одлучио да спроведе убрзану колективизацију у облику колхоза и совхоза. Ово је означило крај Нове економске политике (НЕП), која је омогућила сељацима да продају своје вишкове на отвореном тржишту. Сељаци који су били вољни да се прилагоде и учлане у колхозе награђивани су квалитетнијим земљиштем и пореским олакшицама, док су сељаци који нису били вољни да уђу у колхозе кажњавани давањем земље нижег квалитета и повећањем пореза. Порези наметнути сељацима били су првенствено за финансирање индустријског блитз-а који је Стаљин поставио као приоритет. Ако би се ови мањи облици друштвене принуде показали неефикасним онда би централна власт прибегла оштријим облицима државне принуде. Стаљин је много кулака превезао на колективне фарме у удаљена места да раде у пољопривредним радним логорима. Као одговор на то, многи сељаци су почели да пружају отпор, често су почели да се наоружавају против активиста послатих из градова. Као облик протеста, многи сељаци су радије убијали своје животиње за залихе сопствене хране него да их предају колективним фармама, што је довело до значајног смањења сточног фонда.

Колективизација је била подстицана још од револуције, али 1928. године, само око један одсто пољопривредног земљишта било је колективизовано, и упркос напорима да се подстакне и принуди колективизација, прилично оптимистичан први петогодишњи план предвиђао је да ће се само 15 одсто фарми водити као колективне.

Потпуна посвећеност, зима 1929–30 мини|Јаков Јаковљев, народни комесар за пољопривреду именован 1929 Ситуација се брзо променила у јесен 1929. и зиму 1930. године. Између септембра и децембра 1929. године, колективизација је порасла са 7,4% на 15%, али у прва два месеца 1930. 11 милиона домаћинстава се придружило колективним фармама, чиме је укупан удео скоро преко ноћи достигао око 60%.

Да би помогла колективизацију, Партија је одлучила да пошаље 25.000 „друштвено свесних” радника индустрије на село. Ово је постигнуто од 1929. до 1933. године, а ови радници су постали познати као двадесетпетохиљадничари („двадтсат'пиат'тисиацхники"). Совјетски званичници су се надали да ће слањем двадесет пет хиљада људи на село моћи брже да производе жито. Њихове наде су биле да ће кључне области у региону Северног Кавказа и Волге бити колективизоване до 1931. године, а затим и остали региони до 1932. Ударне бригаде су коришћене да се невољни сељаци натерају да се прикључе колхозима и да се уклоне они који су проглашени кулацима.

Колективизација је настојала да модернизује совјетску пољопривреду, консолидујући земљу у парцеле које би се могле обрађивати модерном опремом користећи најновије научне методе пољопривреде. Често се тврдило да је амерички трактор Фордсон (на руском зван "Фордзон") најбоља пропаганда у корист колективизације. Комунистичка партија, која је план усвојила 1929. године, предвиђала је повећање индустријске производње од 330%, а пољопривредне производње од 50%.

Средства за производњу (земља, опрема, стока) требало је да буду потпуно „социјализована“, односно уклоњена из контроле индивидуалних сељачких домаћинстава. Чак ни окућнице приватног домаћинства нису биле дозвољене.

Предвиђани су масовни пољопривредни радови. Огромне гламурозне колоне машина требале су да обрађују поља, у потпуној супротности са сељачким ситним радом.