Историја Совјетског Савеза од 1964. до 1982. године, која се назива ера Брежњева, обухвата период владавине Леонида Брежњева Савезом Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Овај период је започео високим економским растом и наглим скоком просперитета, али су се постепено акумулирали значајни проблеми у друштвеним, политичким и економским областима, тако да се период често описује као Ера стагнације. Током 1970-их, обе стране су заузеле став детанта. Циљ ове стратегије био је загревање односа, у нади да ће Совјетски Савез спровести економске и демократске реформе. Међутим, до тога није дошло све док Михаил Горбачов није преузео дужност 1985. године.

Никита Хрушчов је збачен са места првог секретара Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза (КПСС) (као и председника Савета министара) 14. октобра 1964. године, због неуспешних реформи и непоштовања партијских и владиних институција. Брежњев је заменио Хрушчова на функцији првог секретара, а Алексеј Косигин га је заменио на функцији председавајућег Савета министара. Анастас Микојан, а касније Николај Подгорни, постали су председавајући Президијума Врховног совјета. Заједно са Андрејем Кириленком као организационим секретаром и Михаилом Сусловом као главним идеологом, они су чинили оживљено колективно руководство, које је по форми било у супротности са аутократијом која је карактерисала Хрушчовљеву владавину.

Колективно руководство је прво кренуло у стабилизацију Совјетског Савеза и смиривање совјетског друштва, задатак који су могли да остваре. Поред тога, покушали су да убрзају економски раст, који је знатно успорен током последњих година Хрушчова као владара. Косигин је 1965. покренуо неколико реформи за децентрализацију совјетске привреде . Након почетног успеха и стварању економског раста, тврдолинијаши унутар Партије зауставили су реформе, страхујући да ће оне ослабити престиж и моћ Партије. Саме реформе никада званично нису укинуте, једноставно су биле повучене по страни и престале да дају било какав ефекат. Никакве друге радикалне економске реформе нису спроведене током Брежњевљеве ере, а економски раст је почео да стагнира од почетка до средине 1970-их. Брежњевљевом смрћу 1982. године, совјетски економски раст је, према неколико историчара, скоро стао.

Политика стабилизације настала након Хрушчовљеве смјене успоставила је владајућу геронтократију, а политичка корупција је постала нормална појава. Брежњев, међутим, никада није покренуо никакве велике антикорупцијске кампање. Због великог војног нагомилавања 1960-их, Совјетски Савез је могао да се консолидује као суперсила током Брежњевљеве владавине. Ова ера је завршена смрћу Брежњева 10. новембра 1982. године.

Политика

Колективно вођство После дуже борбе за власт, Хрушчов је коначно збачен са свог места првог секретара у октобру 1964, оптужен је за неуспех реформи, опсесивну реорганизацију партијског и владиног апарата, непоштовање партијских и владиних институција., и његов доминантни стил вођења једног човека. Президијум (Политбиро), Централни комитет и други важни партијски-владини органи су се уморили од Хрушчовљевих поновљених кршења утврђених партијских принципа. Совјетско руководство је такође веровало да је његов индивидуалистички стил руковођења у супротности са идеалним колективним вођством. Леонид Брежњев и Алексеј Косигин наследили су Хрушчова на његовим позицијама првог секретара, односно премијера, а Михаил Суслов, Андреј Кириленко и Анастас Микојан (заменио га је 1965. Николај Подгорни), такође су добили истакнуто место у новом руководству. Заједно су формирали функционално колективно руководство. мини|Алексеј Косигин, члан колективног руководства, са Линдоном Б. Џонсоном, председником Сједињених Држава, на самиту у Гласбору 1967. Колективно руководство се, у својим раним фазама, обично називало вођством „Брежњев–Косигин” и пар је свој период на функцији започео на релативно равноправној основи. Међутим, након што је Косигин покренуо економску реформу 1965. године, његов престиж у совјетском руководству је ослабио, а његов каснији губитак моћи ојачао је Брежњевљеву позицију у совјетској хијерархији. Косигинов утицај је додатно ослабио када је Подгорни преузео другу најмоћнију функцију у Совјетском Савезу.

Брежњев је сковао заверу да избаци Подгорног из колективног руководства још 1970. године. Разлог је био једноставан: Брежњев је био трећи, док је Подгорни био први на ранг листи совјетског дипломатског протокола; Подгорнијево смењивање би Брежњева ефектно начинило шефом државе и његова политичка моћ би се значајно повећала. Међутим, током већег дела периода, Брежњев није могао да смени Подгорног, јер није могао да рачуна на довољно гласова у Политбироу, пошто би смена Подгорног значила слабљење моћи и престижа самог колективног руководства. Заиста, Подгорни је наставио да добија већу моћ као шеф државе током раних 1970-их, због Брежњевљевог либералног става о Југославији и његових преговора о разоружању са неким западним силама, политике коју су многи совјетски званичници видели као супротну заједничким комунистичким принципима.

То, међутим, није остало тако. Брежњев је знатно ојачао своју позицију почетком и средином 1970-их у партијском руководству и даљим слабљењем „фракције Косигина”; до 1977. имао је довољну подршку у Политбироу да избаци Подгорног са функције и активне политике уопште. Подгорнијево коначно смењивање 1977. године имало је за последицу смањење Косигинове улоге у свакодневном управљању владиним активностима јачањем овлашћења владиног апарата на челу са Брежњевом. Након смене Подгорнијева, совјетским друштвом су почеле да круже гласине да ће Косигин да се повуче због погоршања здравственог стања. Николај Тихонов, први заменик председавајућег Савета министара под Косигином, наследио је Косинга као премијер 1980. године.

Подгорнијев пад није виђен као крај колективног руководства, а Суслов је наставио да пише неколико идеолошких докумената о томе. Године 1978, годину дана након Подгорнијевог пензионисања, Суслов је у својим идеолошким радовима неколико пута поменуо колективно руководство. Отприлике у то време Кириленкова моћ и престиж у совјетском руководству почели су да опадају. Заиста, пред крај периода, Брежњев је сматран престарим да би истовремено обављао све функције шефа државе од стране његових колега. Имајући то на уму, Врховни совјет је, по наређењу Брежњева, успоставио нову функцију првог заменика председника Президијума Врховног совјета, функцију сродну „потпредседнику”. Врховни совјет је једногласно одобрио именовање Василија Кузњецова, који је имао 76 година, за првог заменика председника Президијума крајем 1977. Како се Брежњевљево здравље погоршавало, колективно руководство је преузело важнију улогу у свакодневном доношењу одлука. Из тог разлога, смрт Брежњева није променила однос снага на било који радикалан начин, а Јуриј Андропов и Константин Черненко су по протоколу били обавезни да владају земљом на исти начин као и Брежњев.

Покушај атентата Виктор Иљин, обесправљени совјетски војник, покушао је да убије Брежњева 22. јануара 1969. тако што је пуцао на колону возила са Брежњевом у Москви. Иако Брежњев није повређен, хици су убили возача и лакше ранили неколико прослављених космонаута совјетског свемирског програма који су такође путовали у колони. Брежњевљевог нападача је ухватио и лично испитао Андропов, тадашњи председник КГБ-а и будући совјетски лидер. Иљину није изречена смртна казна јер је његова жеља да убије Брежњева сматрана толико апсурдном да је уместо тога послат у казањску душевну болницу на лечење.

Одбрамбена политика Совјетски Савез је покренуо велико војно јачање 1965. проширивши и нуклеарне и конвенционалне арсенале. Совјетско руководство је веровало да би јака војска била корисна полуга у преговорима са страним силама и да би повећала безбедност Источног блока од напада. Током 1970-их, совјетско руководство је закључило да рат са капиталистичким земљама не мора нужно постати нуклеарни, и стога је покренуло брзо ширење совјетских конвенционалних снага. Због релативно слабије инфраструктуре Совјетског Савеза у поређењу са САД, совјетско руководство је веровало да је једини начин да се надмаши Први свет био брзим војним освајањем западне Европе, ослањајући се само на бројност војних снага. Совјетски Савез је постигао нуклеарни паритет са Сједињеним Државама до раних 1970-их, након чега се земља консолидовала као суперсила. Очигледни успех војног јачања навео је совјетско руководство да верује да је војска, и сама војска, према Виларду Франку, „купила безбедност и утицај Совјетског Савеза”. мини|Дмитриј Устинов, министар одбране од 1976. до 1984. године, доминирао је политиком совјетске националне безбедности заједно са Андрејем Громиком и Јуријем Андроповом током последњих година Брежњевљеве владавине Брежњев је, према неким од његових најближих саветника, био дуже време забринут због растућих војних издатака 1960-их. Саветници су испричали како је Брежњев дошао у сукоб са неколико врхунских војних индустријалаца, међу којима је најпознатији маршал Андреј Гречко, министар одбране. Почетком 1970-их, према Анатолију Александров-Агентову, једном од најближих Брежњевљевих саветника, Брежњев је присуствовао петосатном састанку како би покушао да убеди совјетски војни естаблишмент да смањи војну потрошњу. На састанку је изнервирани Брежњев питао зашто би Совјетски Савез, по речима Евађелисте Матеје, требало да „настави да исцрпљује” економију ако земљи не може бити обезбеђен војни паритет са Западом; питање је остало без одговора. Када је Гречко умро 1976, Дмитриј Устинов је преузео његову функцију као министар одбране. Устинов, иако близак сарадник и пријатељ Брежњева, ометао је свако настојање и директан покушај Брежњева да смањи националне војне трошкове. У каснијим годинама, Брежњеву је недостајала воља да смањи издатке за одбрану, због погоршања његовог здравственог стања. Према речима совјетског дипломате Георгија Арбатова, војно-индустријски комплекс је функционисао као база моћи Брежњева у совјетској хијерархији чак и ако је покушао да смањи инвестиције.

Совјетски Савез је покренуо велико војно јачање 1965. проширивши своје нуклеарне и конвенционалне арсенале. Совјетско руководство је веровало да би јака војска била корисна полуга у преговорима са страним силама и да би повећала безбедност Источног блока од напада. Током 1970-их, совјетско руководство је закључило да рат са капиталистичким земљама не мора нужно постати нуклеарни, и стога је покренуло брзо ширење совјетских конвенционалних снага. Због релативно слабије инфраструктуре Совјетског Савеза у поређењу са САД, совјетско руководство је веровало да је једини начин да се надмаши Први свет био брзим војним освајањем западне Европе, ослањајући се само на бројност војних снага. Совјетски Савез је постигао нуклеарни паритет са Сједињеним Државама до раних 1970-их, након чега се земља консолидовала као суперсила. Очигледни успех војног јачања навео је совјетско руководство да верује да је војска, и сама војска, према Виларду Франку, „купила безбедност и утицај Совјетског Савеза”.