Економија Хаитија се заснива на тржишним принципима, односно на принципима слободне тржишне економије. То је била француска колонија пре него што је стекла независност у устанку њеног поробљеног народа. Суочила се са ембаргом и изолацијом након независности, као и са политичким кризама испрекиданим страним интервенцијама и разорним природним катастрофама. Процењена популација Хаитија у 2018. била је 11.439.646. Лист Економист је 2010. известио: „Хаити је дуго познат као најсиромашнија земља на западној хемисфери, тетурао је из једне кризе у другу.“

Хаити има пољопривредну привреду. Преко половине светског уља ветивера (есенцијално уље које се користи у врхунским парфемима) долази са Хаитија. Банане, какао и манго су важне извозне културе. Хаити је такође кренуо да се прошири на производњу вишег ранга, производећи таблете засноване на Андроид-у и тренутне сензоре и трансформаторе. https://manutech.us/ Његов главни трговински партнер су Сједињене Америчке Државе (САД), које тој земљи омогућавају преференцијални трговински приступ америчком тржишту путем могућности Хаитија у хемисфери кроз охрабривање партнерства (ХОПЕ) и закона о Закону о подстицању програма економског повећања Хаитија (ХЕЛП).

Рањивост на природне катастрофе, као и сиромаштво и ограничен приступ образовању су међу најозбиљнијим недостацима Хаитија. Две петине свих Хаићана зависе од пољопривредног сектора, углавном малих пољопривредних производа за самосталан живот, и и даље су подложни штетама услед честих природних катастрофа, погоршаних распрострањеном крчењем шума у ​​земљи . Хаити пати од озбиљног трговинског дефицита, на чијем решавању ради преласком на производњу вишег ранга и производе са више додане вредности у сектору пољопривреде. Дознаке су примарни извор девиза, што износи скоро 20% БДП-а. Хаитијска економија је била озбиљно погођена земљотресом на Хаитију 2010. који се догодио 12. јануара 2010.

Економска историја Хаитија

Пре него што су се људи поробљени на Хаитију да обрађују његове плантаже побунили против француске колонизације 1804. године, Хаити је био рангиран као најбогатија и најпродуктивнија колонија на свету. У годинама формирања независности, Хаити је патио од изолације на међународној сцени, о чему сведочи рани недостатак дипломатског признања које су му признале Европа и Сједињене Државе (које су га признале тек 1862); ово је имало негативан утицај на инвестиције на Хаитију. Још једна економска препрека у раној независности Хаитија била је исплата 150 милиона франака Француској почев од 1825; ово је много допринело исцрпљивању капитала из земље. Француска је приморала Хаити да плати за своју независност и слободу од колонизације. Према студији из 2014. године, хаићанска економија је стагнирала због комбинације слабе државне моћи и неповољних међународних односа. Франкема, Евоут; Масе, Алине (1. јануар 2014). . Часопис за међународни развој.

За новорођену 'црначку републику' било је тешко да постане призната као суверена национална држава, било је тешко формирати стратешке савезе, добити приступ страним зајмовима и заштитити трговинске интересе, а била је преоптерећена дугом под претњом спољно насиље (француска одштета). Самоизабрана изолација, на пример забраном страног земљопоседа, додатно је смањила избор узастопних хаићанских администрација. Када су се у касном 19. веку отвориле могућности за раст вођен извозом, шансе су биле насупрот Хаитију.

Сједињене Државе су извршиле инвазију и окупирале Хаити од 1915. до 1934. године.

Након обнове уставне владавине 1994. године, хаићански званичници су показали своју посвећеност економској реформи кроз спровођење здраве фискалне и монетарне политике и доношење закона који налажу модернизацију државних предузећа. Основан је Савет за вођење програма модернизације (ЦМЕП) и сачињен је распоред за модернизацију девет кључних парадржавних јединица. Иако су државни млин и цементаре пребачени на приватне власнике, напредак на осталих седам парадржавних предузећа је заустављен. Модернизација државних предузећа на Хаитију остаје контроверзно политичко питање на Хаитију.

Под председником Ренеом Превалом (1996–2001, 2006 – 14. мај 2011), економска агенда земље укључивала је либерализацију трговине и царина, мере за контролу владиних расхода и повећање пореских прихода, смањење броја запослених у државној служби, реформу финансијског сектора, приватизацију државе. -предузећа у власништву, и обезбеђивање уговора о управљању са приватним сектором, или заједничко јавно-приватно улагање. Споразуми о структурном прилагођавању са Међународним монетарним фондом, Светском банком, Интерамеричком развојном банком и другим међународним финансијским институцијама у циљу стварања неопходних услова за раст приватног сектора показали су се само делимично успешним.

Упоредни друштвени и економски показатељи показују да Хаити заостаје за другим земљама у развоју са ниским приходима (посебно на западној хемисфери) од 1980-их. Економска стагнација Хаитија је резултат неодговарајуће економске политике, политичке нестабилности, недостатка доброг обрадивог земљишта, погоршања животне средине, континуиране употребе традиционалних технологија, недовољно капитализовање и недостатак јавних инвестиција у људске ресурсе, миграција великог дела квалификованог становништва и слаба национална штедња.

Хаити и даље трпи последице државног удара из 1991 . Неодговорна економска и финансијска политика де факто власти у великој мери је убрзала економски пад Хаитија. Након пуча, Сједињене Државе су усвојиле обавезне санкције, а ОАС је увела добровољне санкције са циљем обнављања уставне власти. Међународне санкције су кулминирале у мају 1994. Уједињених нацијаембарго на сву робу која улази на Хаити осим хуманитарних залиха, као што су храна и лекови. Сектор монтаже, који је у великој мери зависан од америчких тржишта за своје производе, запошљавао је скоро 80.000 радника средином 1980-их. Током ембарга, запосленост је пала са 33.000 радника у 1991. на 400 у октобру 1995. Приватне, домаће и стране инвестиције су се споро враћале на Хаити. Од повратка уставне владавине, запосленост у скупштинском сектору се постепено опорављала са преко 20.000 сада запослених, али је даљи раст заустављен због забринутости инвеститора око сигурности и поузданости снабдевања.

Дознаке из иностранства су константно представљале значајан извор финансијске подршке за многа хаићанска домаћинства.

Министарство економије и финансија Хаитија осмислило је економске реформе Хаитија из 1996. године како би се обновила привреда Хаитија након значајних падова претрпљених претходних година. Примарне реформе биле су усредсређене на План за хитан економски опоравак (ЕЕРП), а праћене су реформама буџета .

Реални раст БДП- а Хаитија постао је негативан у фискалној 2001. након шест година раста. Реални БДП је пао за 1,1% у ФГ 2001. и 0,9% у ФГ 2002. На макроекономску стабилност негативно су утицали политичка неизвесност, колапс неформалних банкарских задруга, високи буџетски дефицити, ниске инвестиције и смањени међународни токови капитала, укључујући обуставу кредитирања МФИ пошто је Хаити запао у дугове са Међуамеричком развојном банком (ИДБ) и Светском банком.

Економија Хаитија се стабилизовала 2003. Иако је фискална 2003. почела брзим опадањем тикве због гласина да ће депозитни рачуни у америчким доларима бити национализовани и због повлачења субвенција за гориво, влада је успешно стабилизовала тикву јер је доносила политички тешке одлуке слободно кретати цене горива према ценама на светском тржишту и подизати каматне стопе. Владин споразум са Међународним монетарним фондом (ММФ) о програму надгледања особља (СМП), након чега је уследила исплата њених 32 милиона долара заосталих обавеза ИДБ-у у јулу, отворио је пут за обновљено кредитирање ИДБ-а. ИДБ је исплатио 35 милиона долара од 50 милиона долара зајма заснованог на политикама у јулу и почео да исплаћује четири претходно одобрена пројектна зајма у укупном износу од 146 милиона долара. ИДБ, ММФ и Светска банка је такође разговарала са владом о новим кредитима. Много тога би зависило од придржавања владе фискалних и монетарних циљева и реформи политике, као што су оне започете у оквиру СМП-а, и Хаитија да плати заостале обавезе према Светској банци (30 милиона долара на дан 30. 9. 2003.).

ММФ је процијенио да је реални БДП био сталан у фискалној 2003. и предвидео раст реалног БДП-а од 1% за 2004. годину. Међутим, БДП по глави становника – који износи 425 долара у фискалној години 2002. – наставиће да опада пошто се раст становништва процјењује на 1,3 % годишње Док су имплементација реформи управљања и мирно решавање политичког застоја кључни за дугорочни раст,спољна подршка остаје кључна у избегавању економског колапса. Главни елемент су дознаке из иностранства, пријављене као 931 милион долара у 2002., првенствено од стране помоћи САД, док су у 2002. години износиле 130 милиона долара. Укупни нивои стране помоћи су опали од 1995. године, године када је изабрана влада враћена на власт под Мандат Уједињених нација, када је међународна заједница обезбедила преко 600 милиона долара помоћи.

Законска минимална зарада од 36 тиквица дневно (око 1,80 УСД) је постављена 1995. године, а односи се на већину радника у формалном сектору. Касније је повећана на 70 тиквица дневно. Овај минимум је 200 тиквица дневно (око 4,80 УСД). 39.175 тиквица = амерички долар.

Економија Хаитија претрпела је озбиљан пад у јануару 2010. године када је земљотрес јачине 7,0 степени Рихтерове скале уништио већи део главног града, Порт-о-Пренса, и суседних области. Већ најсиромашнија држава у Америци са 80% становништва које живи испод границе сиромаштва и 54% у крајњем сиромаштву, земљотрес је нанео штету од 7,8 милијарди долара и проузроковао да се БДП земље смањи за 5,4% у 2010. После земљотреса, Хаити је добио 4,59 милијарди долара међународних обећања за реконструкцију, која се одвија споро. Америчко економско ангажовање у складу са Законом о могућностима Хаићанске хемисфере кроз подстицање партнерства (ХОПЕ), усвојеним у децембру 2006. године, подстакло је извоз одеће и инвестиције обезбеђивањем бесцаринског приступа САД. Конгрес је 2010. године изгласао продужење закона до 2020. у складу са ХЕЛП актом; сектор одеће чини око 90% хаићанског извоза и скоро једну десетину БДП-а. Дознаке су примарни извор девиза и износе скоро 20% БДП-а и више него двоструко више од зараде од извоза. Хаити пати од недостатка инвестиција, делом због ограничене инфраструктуре и недостатка безбедности. Хаити је 2005. године платио своје дугове Светској банци, отварајући пут за поновно ангажовање са Светском банком. Хаити је средином 2009. добио опрост дуга за преко милијарду долара кроз иницијативу за високо задужене сиромашне земље. Остатак њеног неизмиреног спољног дуга поништиле су земље донатори након земљотреса 2010. године, али је од тада порастао на преко 600 милиона долара. Влада се ослања на формалну међународну економску помоћ за фискалну одрживост, при чему више од половине њеног годишњег буџета долази из спољних извора. Администрација Мишела Мартелија је 2011. године покренула кампању са циљем да привуче стране инвестиције на Хаити као средство за одрживи развој .

Отказивање дуга

У 2005. укупан спољни дуг Хаитија достигао је процењених 1,3 милијарде америчких долара, што одговара дугу по глави становника од 169 долара, за разлику од дуга по глави становника Сједињених Држава који износи 40.000 долара. Након демократских избора Аристида у децембру 1990. године, многи међународни кредитори одговорили су отказивањем значајних износа дуга Хаитија, чиме је укупан износ смањен на 777 милиона америчких долара 1991. Међутим, ново задуживање током 1990-их повећало је дуг на више од америчких 1 милијарду долара.