Односи између НАТО војног савеза и Руске Федерације успостављени су 1991. године у оквиру Северноатлантског савета за сарадњу. Русија се 1994. придружила програму Партнерство за мир, а 27. маја 1997. године, на самиту НАТО-а у Паризу, Француска, потписан је Оснивачки акт НАТО-Русија (НРФА), који је омогућио стварање Сталног заједничког савета НАТО-Русија (НРПЈЦ). ). Почетком 2010-их НАТО и Русија потписали су неколико додатних споразума о сарадњи. НРПЈЦ је 2002. године замењен Саветом НАТО-Русија (НРЦ) основаним за решавање безбедносних питања и заједничких пројеката.

Упркос овим напорима да се обезбеде места и форуми који промовишу сарадњу између Русије и НАТО-а, односи су до сада затегнути због упорних претњи и непријатељства Русије према неколико суседних суверених држава, укључујући Азербејџан (1990–1994); Молдавија (1992 – данас); Грузија (2004 – данас); Литванија (2006) ; Естонија (2006–2007); Пољска (2006–данас) ; Белорусија (2007) ; Украјина (2014–данас); Сирија (2015 – данас); Турска (2015–2016); Казахстан (2021–2022); и Јерменија (2022) између осталих.RAND, Russia's Hostile Measures: Combating Russian Gray Zone Aggression Against NATO in the Contact, Blunt, and Surge Layers of Competition (2020) online

Односи Русије и НАТО-а почели су да се значајно погоршавају након украјинске наранџасте револуције 2004-05 и руско-грузијског рата 2008. Руски обавештајци су на провокативан начин извршили и неколико атентата на територији чланица НАТО-а. Дана 1. априла 2014, НАТО је једногласно одлучио да обустави сву практичну сарадњу као одговор на руску анексију Крима. У октобру 2021, након инцидента у којем је НАТО протерао осам руских званичника из свог седишта у Бриселу, Русија је суспендовала своју мисију при НАТО-у и наредила затварање канцеларије НАТО-а у Москви. Инвазија Русије на Украјину изазвала је слом односа НАТО-Русија на најнижу тачку од краја хладног рата; Самит НАТО-а у Мадриду 2022. прогласио је Русију „директном претњом евроатлантској безбедности“, док је Савет НАТО-Русија проглашен нефункционалним. У међувремену, руски званичници и пропагандисти све чешће тврде да су „у рату“ са целим НАТО-ом, што је та организација у међувремену више пута демантовала.

Позадина Након Уговора о коначном решењу у погледу Немачке који је распустио Савезнички контролни савет, НАТО и Совјетски Савез су почели да се ангажују у преговорима на неколико нивоа, укључујући континуирано настојање за споразумима о контроли наоружања као што је Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Совјетски министар спољних послова Едуард Шеварнадзе први пут је посетио штаб НАТО-а 19. децембра 1989, након чега су 1990. уследили неформални разговори између НАТО и совјетских војних лидера. Након пада Совјетског Савеза, било је разговора о улози НАТО-а у променљивом безбедносном пејзажу у Европи, са председником САД Џорџом хВ Бушом, америчким државним секретаром Џејмсом Бејкером, западнонемачким канцеларом хелмутом Колом, министром спољних послова Западне Немачке ханс-Дитрихом Геншер и Даглас херд, британски министар спољних послова. Министар иностраних послова Западне Немачке, ханс-Дитрих Геншер, на састанку одржаном 6. фебруара 1990. године, сугерисао је да алијанса треба да објави јавну изјаву у којој каже да „НАТО не намерава да шири своју територију на исток“.

Развој постхладноратовске сарадње (1990–2004) мини|Грб сталне мисије Русије при НАТО. У јуну 1990. Порука из Турнберрија, која се често описује као „први корак у еволуцији [модерних] односа НАТО-Русија“, поставила је основу за будући мир и сарадњу. Генерални секретар НАТО-а, Манфред Ворнер, посетио је Москву у јулу 1990. како би разговарао о будућој сарадњи, што је први корак ка односима НАТО-а и Русије.

Совјетски Савез и западне земље потписале су 1990. године Уговор о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Формални контакти и сарадња између новоосноване Руске Федерације и НАТО-а почели су након распада Совјетског Савеза 1991. године, у оквиру Северноатлантског савета за сарадњу (касније преименованог у Евроатлантски партнерски савет ), а додатно су продубљени како се Русија придружила Програм Партнерство за мир 22. јуна 1994.

Године 1994, основана је Организација уговора о колективној безбедности (ОДКБ), алтернативни војни савез постсовјетских држава предвођен Русијом.

Будимпештански меморандум мини|Карта нуклеарно наоружаних држава света Исте године потписан је Будимпештански меморандум у коме су Русија, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе дале безбедносна гаранција Белорусији, Казахстану и Украјини, у замену за предају свог постсовјетског нуклеарног арсенала од стране ове три земље.

Оснивачки акт НАТО-Русија Француска, НАТО и Русија су 27. маја 1997. године на самиту НАТО -а у Паризу потписале , мапа пута за будућу сарадњу НАТО-а и Русије.Ronald D. Azmus, Opening NATO's Door (2002) p. 210. Закон је имао 5 главних одељака, у којима су наведени принципи односа, опсег питања о којима ће НАТО и Русија разговарати, војне димензије односа и механизми за подстицање веће војно-војне сарадње.

Стално заједничко веће НАТО-Русија Поред тога, актом је успостављен форум под називом „Стални заједнички савет НАТО-а и Русије“ (НРПЈЦ) као место за консултације, сарадњу и изградњу консензуса. Као део напора ПЈЦ-а, 2001. године креиран је Речник савремених политичких и војних термина НАТО-Русија Речник је био прва од неколико таквих публикација о темама као што су одбрана од ракета, демилитаризација и сузбијање недозвољених дрога како би се подстакла транспарентност у односима НАТО-а и Русије, подстакло међусобно разумевање и олакшала комуникација између контингената НАТО и Русије. Појмовник савремених политичких и војних појмова посебно је био правовремен с обзиром на кооперативне напоре НАТО-а и Русије у Босни и херцеговини и на Косову.

НАТО бомбардовање Југославије Русија је 1999. године осудила НАТО бомбардовање Југославије. Руски председник Борис Јељцин рекао је да је НАТО бомбардовање Југославије "погазило темеље међународног права и повеље Уједињених нација". Косовски рат је завршен 11. јуна 1999. године, а на Косову је требало да буду постављене заједничке мировне снаге НАТО-а и Русије. Русија је очекивала да ће добити мировни сектор независан од НАТО-а и била је љута када је то одбијено. Постојала је забринутост да би одвојени руски сектор могао довести до поделе Косова између севера који контролишу Срби и југа Албаније. Од 12. до 26. јуна 1999. дошло је до кратког, али напетог сукоба између НАТО-а и руских косовских снага у којем су руске трупе заузеле Међународни аеродром у Приштини.

Савет НАТО-Русија 2001. године, након напада на Сједињене Државе 11. септембра, руски председник Владимир Путин се обратио председнику Џорџу В. Бушу, тадашњем председнику Сједињених Држава. Ово је био врхунац америчко-руских односа од распада Совјетског Савеза. Током јесени 2001. Русија је чак поделила обавештајне податке које је имала са Сједињеним Државама, што се показало виталним за америчке снаге у Авганистану. Сједињене Државе, као чланица НАТО-а, значиле су да ће њихов нови однос са Русијом позитивно утицати на однос НАТО-а са Русијом.

Савет НАТО-Русија (НРЦ) основан је 28. маја 2002. током НАТО самита 2002. у Риму. НРЦ је осмишљен да замени ПЈЦ као званично дипломатско средство за решавање безбедносних питања и заједничких пројеката између НАТО-а и Русије. Структура НРЦ-а је предвиђала да су поједине државе чланице и Русија равноправни партнери и да ће се састајати у областима од заједничког интереса, уместо у билатералном формату (НАТО + 1) успостављеном у оквиру ПЈЦ-а. Није било одредбе којом би се НАТО-у или Русији дало право вета на поступке друге стране. НАТО је саопштио да нема планове за постављање нуклеарног оружја у нове земље чланице или слање нових сталних војних снага. Странке су изјавиле да једна другу не виде као противнике и да ће, „на основу трајног политичког опредељења преузетог на највишем политичком нивоу, заједно градити трајни и инклузивни мир у евроатлантском подручју на принципима демократије и кооперативне безбедности".

Сарадња између Русије и НАТО-а била је фокусирана на неколико главних сектора: тероризам, војна сарадња, Авганистан (укључујући руски транспорт невојног терета Међународних безбедносних снага за помоћ (види НАТО логистика у рату у Авганистану ), и борба против локалне производње дроге ), индустријска сарадња и непролиферацију оружја. Као резултат својих структурираних радних група у низу области, НРЦ је служио као примарни форум за изградњу консензуса, сарадњу и консултације о темама као што су тероризам, пролиферација, одржавање мира, управљање ваздушним простором и одбрана од ракета.

„Заједничке одлуке и акције“, предузете у складу са споразумима Савета НАТО-Русија, укључују: Борба против тероризма Војна сарадња (заједничке војне вежбе и обука особља ) Сарадња у Авганистану: Русија пружа курсеве обуке за службенике против наркотика из Авганистана и земаља средње Азије у сарадњи са УН Превоз невојног терета од стране Русије за подршку НАТО-овог ИСАФ-а у Авганистану, индустријска сарадња, сарадња у одбрамбеној интероперабилности, непролиферација и друге области.

Стагнација и постепено погоршање односа (2004–2013) Односи НАТО-Русија су застали и касније почели да се погоршавају, након украјинске наранџасте револуције 2004–2005 и руско-грузијског рата 2008.

2004–2007 У годинама 2004–2006, Русија је предузела неколико непријатељских трговинских акција усмерених против Украјине и западних земаља. У Русији се у том периоду догодило и неколико убистава Путинових противника који су били веома популарни, што је обележило његову све ауторитарнију владавину и пооштравање његовог утицаја на медије.

Руски обавештајци су 2006. године извршили дрски атентат на територији једне државе чланице НАТО-а. Дана 1. новембра 2006. године, Александар Литвињенко, руски пребег и бивши официр руске Федералне службе безбедности (ФСБ) који се специјализовао за борбу против организованог криминала и саветовао британску обавештајну службу и сковао термин „ мафијашка држава “, изненада се разболео 1. новембра 2006. хоспитализован након тровања полонијумом-210 ; преминуо је од тровања 23. новембра.Guinness World Records: First murder by radiation:On 23 November 2006, Lieutenant Colonel Alexander Litvinenko, a retired member of the Russian security services (FSB), died from radiation poisoning in London, UK, becoming the first known victim of lethal Polonium 210-induced acute radiation syndrome. Догађаји који су довели до овога су добро документовани, упркос томе што су покренуле бројне теорије у вези са његовим тровањем и смрћу. Британска истрага убиства идентификовала је Андреја Луговоја, бившег члана руске Федералне службе заштите (ФСО), као главног осумњиченог. Дмитриј Ковтун је касније именован као други осумњичени. Уједињено Краљевство је тражило да Луговој буде изручен, међутим Русија је одбила изручење пошто руски устав забрањује изручење руских држављана, што је довело до заоштравања односа између Русије и Уједињеног Краљевства. Constitution.ru..

Након Литвињенкове смрти, његова супруга Марина, уз помоћ биолога Александра Голдфарба, водила је енергичну кампању преко Литвињенкове фондације за правду. У октобру 2011. добила је право на истрагу о смрти њеног мужа коју ће водити мртвозорник у Лондону; истрага је у више наврата одлагана због питања у вези са доказима који се могу испитати. Јавна истрага је почела 27. јануара 2015. и закључена је у јануару 2016. да су убиство Литвињенка извршила двојица осумњичених и да су „вероватно“ деловали под управом ФСБ-а и уз одобрење председника Владимира Путина и тадашњег директора ФСБ-а. Николај Патрушев. У предмету Картер против Русије из 2021. године, Европски суд за људска права пресудио је да је Русија одговорна за његову смрт и наложио земљи да плати 100.000 евра одштете.

Након тога, Русија је 2007. суспендовала своје учешће у Уговору о конвенционалним оружаним снагама у Европи.

2008