Побуна у Терису (грч. Επανασταση του Θερισου) је била побуна која је избила у марту 1905. против владе Крита, тада аутономне државе под османском влашћу. Побуну је предводио критски политичар Елефтериос Венизелос, а име је добила по родном селу његове мајке, Терисо, месту побуне.
Побуна је проистекла из спора између Венизелоса и острвског владара, принца Ђорђа од Грчке, око будућности острва, посебно око питања критске уније са Грчком. Порекло сукоба може се пратити до 1901. године, када је принц разрешио Венизелоса из владе. Непријатељство између Венизелоса и принца било је подстакнуто његовим односом према спољним односима и његовим одбијањем да се упусти у дијалог са својим саветницима о унутрашњим пословима острва. После дуже политичке борбе, Венизелос и његови следбеници одлучили су се на оружани устанак, са циљем уједињења Крита са Грчком и успостављања демократичније владе на острву.
Овај револт није само успоставио Венизелоса као водећег политичара на Криту, већ га је довео и до пажње ширег грчког света. Његова репутација ће 1909. године довести до његовог позива у Грчку, где је постао премијер. thumb|Принц Ђорђе од Грчке и Данске
Историја Независност Крита Године 1897. избила је обновљена побуна на Криту, који је од средине 17. века био под османском влашћу. Хришћанска већина острва желела је да се придружи Грчкој, али су се велике силе (Француска, Уједињено Краљевство, Русија, Немачка, Италија и Аустроугарска) противиле томе. Компромис је довео до стварања аутономне државе под османском влашћу, гарантованом присуством војних сила. Принц Ђорђе од Грчке, други син краља Ђорђа, именован је за високог комесара. Заузврат, принц је именовао Елефтериоса Венизелоса за премијера.
Убрзо су се појавиле несугласице између Венизелоса и принца. Њихов први сукоб се тицао изградње палате за принца Ђорђа. Убрзо по доласку на острво, овај је показао жељу за палатом. Венизелос је протестовао да би палата била симбол постојаности за режим који је намеравао да буде привремени, док се чекала унија са Грчком. Увређени принц је на крају одустао од захтева за палатом. thumb|left|Елефтериос Венизелос
Главни извор несугласица између принца и Венизелоса односио се на њихову визију владе на острву. Иако је главни аутор острвског устава, Венизелос је веровао да је превише конзервативан и дао је принцу превише моћи. Критска скупштина имала је мало овлашћења и састајала се само једном у две године. Министри су у ствари били саветници принца, који је једини могао да одобрава законе.
У спољним односима, само принц Ђорђе је био овлашћен да се бави великим силама, што илуструје одсуство министра спољних послова. Принц је преузео одговорност за питање грчке анексије острва и разговарао о тој теми са министрима спољних послова Русије, Француске, Италије и Британије, не обазирући се да разговара са својим саветницима. У лето 1900. године, када се спремао да обиђе европске дворове, принц је изјавио: „Када будем путовао Европом, тражићу од сила за анексију, и надам се да ћу успети због својих породичних веза“. Венизелос је сматрао да би унија била преурањена, посебно зато што су критске институције још увек нестабилне. Уместо тога, препоручио је стварање критске војске, након чега би уследило повлачење европских трупа. Када се страна контрола смањи, унија са Грчком би могла да се деси. Међутим, јавно мњење и атинске новине нестрпљиве да унија успе.
Смена Венизелоса У фебруару 1901. силе су одбиле да изврше било какву промену статуса острва. Иако је ово показало исправност Венизелосовог приступа, што је принц Ђорђе јавно признао, управо је министар трпео нападе штампе.
Венизелос је поднео оставку у два наврата: прво 5. марта 1901, наводећи здравствене разлоге, а затим 18. марта, уз образложење да не може да ради док је у трајном неслагању са својим колегама и високим комесаром. Принц је одбио да прихвати његову оставку, уместо тога је више волео да га отпусти због непослушности. Дана 20. марта, плакати на зидовима у граду Хања објавили су принчеву смену Венизелоса.
Након његовог одласка, новине су покренуле кампању против Венизелоса. Низ чланака које је, по свему судећи, написао принчев секретар називао га је „дрским саветником”, критикујући његову политику као анти-синдикалну, антидинастичку и провластичку. После смене, Венизелос се повукао из политике. Међутим, у децембру 1901. је одговорио на оптужбе у пет чланака у листу Кирик, што је навело принца да га ухапси и затвори.
Побуна Венизелос се затим појавио на јавној сцени у пролеће 1905. године, када је избио устанак против критске владе. Био је њен вођа, осуђујући корумпираност пратње принца Ђорђа и владареву неспособност да убеди велике силе да прихвате идеју о унији Крита са Грчком. Силе, посебно Русија и Аустроугарска, одлучно су се противиле унији из страха да би то нарушило крхку политичку равнотежу у Европи, посебно на Балкану. Поред тога, нису били вољни да умире Грчку, са њеном познатом слабом војском и морнарицом, на рачун отуђења Турске.
Током Критског устанка (1897–1898) која је довела до успостављања аутономије на Криту, Венизелос је био ватрени заговорник уније са Грчком. Међутим, током свог премијерског мандата на острву, замишљао је аутономију, верујући да би унија била преурањена. Током свог одсуства са власти, Венизелос је поново променио уверење о „критском питању“. Као и 1897, он се од тада залагао за унију по сваку цену. Иако је био одсутан из политичког живота, показао је подршку заговорницима уније (Енозис) током њихових демонстрација.
Скупштина у Терису У фебруару 1905. Венизелос је организовао скупштину у Терису са групом од седамнаест других критских вођа који су постали језгро његовог покрета. Најпре им се придружило 300 наоружаних Крићана које би, иако нису представљали значајну војну претњу, било веома тешко уклонити, скривене у клисури Терисо. Утицај овог чина био је важан: у року од двадесет дана, око 7.000 симпатизера стигло је у Терисо. Венизелос је изабрао село Терисо због његовог стратешког положаја 14 км од Хање, његове природне одбране у подножју Белих планина и лаког приступа другим селима и долинама, око Хање, као и према Сфакији. Пролаз ка Терису је брањен уским клисурама, које су устаници лако контролисали. Ове клисуре су скривале бројне пећине које су служиле као природна склоништа за устанике који су се окупљали око села. Село је већ било симбол отпора пре 1905: 1821. године, током грчког рата за независност, неколико стотина тамошњих Грка разбило је војску од 21.000 Османлија. thumb|Клисуре у Терису. Пут који иде уз корито у подножју клисуре, у време буне није постојао. Побуна је званично избила усред бела дана 23. марта 1905, када се око 1.500 Крићана састало у Терису, који је од тада постао центар побуне. Венизелос и други истакнути принчеви критичари чинили су језгро побуне, заједно са око хиљаду људи, од којих је само половина била наоружана. Од првих тренутака дошло је до окршаја између жандармерије и побуњеника.
Осим општег незадовољства принчевом ауторитарном владом, окупљени побуњеници су ватрено подржавали унију са Грчком. Првог дана устанка, Венизелос је изјавио да је Енозис немогућ све док је принц Ђорђе високи комесар острва. Устаници су одобрили следећу декларацију и прочитана је у цркви Светог Ђорђа у Терису 10. марта: „Критски народ, који се данас састаје на генералној скупштини у Терису у Кидонији, данас, 11/24. Краљевина Грчка, у јединственој слободној и уставној држави“.
Следећег дана, Папагијанакис, бивши посланик у критској скупштини, и Константинос Манос, саопштили су конзулима великих сила, у име побуњеника, разлоге који су довели до побуне. Поменули су транзициони карактер садашње владе и евентуалну жељу да се придруже Грчкој, и навели политичку нестабилност која је спречавала стране инвестиције и кочила развој острва. Коначно, поменули су растуће опште незадовољство због „скоро апсолутистичке“ природе владе. Из Териза, Венизелос је организовао привремену владу која је штампала сопствене поштанске марке и новине. Папагијананакис је изабран за председника скупштине устаника, а помагала су му четири потпредседника. Појавио се револуционарни тријумвират: Константинос Фумис, Венизелосов пријатељ из детињства и бивши тужилац Вишег суда, као и члан парламента и бивши министар, добио је задужење за финансије; Константинос Манос, бивши градоначелник Хање, бавио се војним аспектом и био је на месту генералног секретара; Венизелос је покривао политичку и организациону страну. thumb|Тријумвират побуне: Фумис, Венизелос и Манос у Терису 1905. Опозиција је одлучила да не учествује на изборима заказаним за 24. март 1905. који ће изабрати 64 критска посланика (поред десет које је директно именовао принц Ђорђе). Побуњеници у Терису позвали су на бојкот избора и на оружану борбу против режима. thumb|left|Састанак током говора Венизелоса 25. марта 1905. године
Нова скупштина, која се састала 20. априла у Хањи, отворена је говором принца Ђорђа о економији и планираним реформама. Међутим, чим је напустио састанак, скупштина је гласала за Енозис. У скупштинској сали, у потпуности украшеној грчким заставама, посланици су прогласили унију Крита са грчком матицом и ставили га под контролу краља Ђорђа I. Затим су о овој резолуцији обавестили конзуле великих сила у Хањи. Дана 31. маја, на крају скупштинског заседања, већина посланика приступила је Скупштини у Терису. Месец дана касније, два принчева главна саветника, Криарис и Кундоурос (министар финансија), дали су оставке на своје функције и придружили се свом бившем колегама у планинама у Терису.
Грађански рат Ратно законодавство је прогласио принц Ђорђе, који је имао на располагању само 1.100 жандарма, као и обећање од европских сила. Присуство две паралелне владе довело је до скоро грађанског рата међу становништвом, са сукобима који су оставили неколико жртава у околини Хање. Крајем априла дошло је до оружаних сукоба жандарма и побуњеника на Вуколију. Убијена су три побуњеника и два жандарма, док је петнаестак сељака рањено. Током окршаја, становници су запалили жандармске станице. thumb|Револуционари у Тревису
Почетком августа устаници су заузели царинарницу на Кастели Панормосу. Ујутро 7. августа, руска топовњача Храбри, са 200 царских гардиста, као и неколико критских жандарма, бацила је сидро код Кастелија. Два руска официра и италијански поручник жандармерије кренули су у сусрет побуњеницима како би се укључили у преговоре. Италијански жандарм је наредио побуњеницима да машу белом заставом предаје у наредних пола сата или ће се у супротном суочити са гранатирањем. Сат и по касније, Храбри је отворио ватру. Овај инцидент је изазвао веће немире.
Док је Константинос Манос марширао на Ретимно тражећи да ослободи политичке затворенике, побуњеници су напали Кубес (западно од Ретимна). Следећег дана, пуковник Урбанович је послао педесетак пешака да бране положај, али су руски војници претрпели неуспех. Сам Урбанович је тада изашао на лице места предводећи колону од 400 војника. Суочени са овим појачањима, побуњеници су морали да напусте своје положаје и да се повлаче на југ до Аципопула, на висовима Ретимна. Након борбе против Руса и жандарма, Крићани су на крају уступили село Русима. Међу жртвама борби биле су и извесне вође устаника. Извештаји француског конзула у Хањи примећују да, упркос овим догађајима, устаници нису водили систематски напад на европске трупе. thumb|right|Венизелос са своја два сина у Тревису 1905. године Почетком лета 1905. принц Ђорђе је схватио важност обнове дијалога са Венизелосом. Желео је да то учини преко заједничког познаника Џејмса Бурчијера, тадашњег дописника Тајмса из региона. Најпре је пристао на разговоре у кампу Терисо, Венизелос је потом одбио позив, тврдећи да је било каква сарадња са Високим комесаром немогућа.
Током нове парламентарне седнице у септембру, Критска скупштина, подстакнута побуном, гласала је за неколико реформи преузетих директно из програма Венизелиста: Укидање принчеве прерогативе да именује градоначелнике и општинске одборнике;