Велика пљачка воза () је амерички неми филм из 1903. године, који је направио Едвин С. Портер за -{Edison Manufacturing Company}-. Радња прати банду одметника који заустављају и пљачкају парну локомотиву на једној станици на дивљем западу, беже преко планинског терена и на крају бивају поражени од групе локалних становника. Овај кратки филм се ослања на многе изворе, укључујући снажну постојећу традицију вестерн филмова, недавне европске иновације у филмској техници, истоимену представу Скота Марбла, популарност филмова са темом возова и могуће инциденте у стварном животу који су укључивали одметнике као што је Буч Касиди.

Портер је снимио филм у Њујорку и Њу Џерзију у новембру 1903. године; студио је почео да га продаје водвиљ театрима и другим местима следећег месеца. Глумачка екипа је укључивала Џастуса Д. Барнса, Г. М. Андерсона и Волтера Камерона, који су можда такође помогли у планирању и инсценацији. Портеров приступ приповедању, иако није био посебно иновативан или необичан за 1903. годину, омогућио му је да укључи многе популарне технике тог времена, укључујући сцене постављене у широким кадровима, мат ефекат и покушај да се укаже на истовремену акцију у више сцена. Померање камере, снимање на локацији и моменти насилне акције су помогли да филм добије осећај грубе непосредности. Посебан снимак у крупном плану, који није био повезан са причом и могао је да се приказује на почетку или на крају филма у зависности од хира оператера, показује Барнса, као вођу одметника, како пуца директно у камеру.

Делимично због своје популарне и приступачне теме, као и због своје динамичне акције и насиља, филм је остварио комерцијални успех без преседана. Иако није значајно утицао или унапредио жанр вестерн филма, био је нашироко дистрибуиран и копиран, укључујући и пародију самог Портера. Током двадесетог века развиле су се нетачне легенде о Великој пљачки воза, које су тврдиле да је ово први вестерн или чак први филм који прича причу. Филмски стручњаци су више пута оповргавали ове тврдње, показујући да је Велика пљачка воза била стилски ћорсокак за свог творца и жанр; комерцијални успех филма и митско место у америчком филмском предању ипак остају неоспорни. Филм, посебно због Барнсовог крупног плана, постао је икона у америчкој култури, појављујући се у бројним филмским и телевизијским референцама и омажима. Године 1990, Конгресна библиотека је одабрала овај филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава као „културно, историјски или естетски значајан”.

Радња thumb|thumbtime=20|Цео филм

Два разбојника упадају у железничку телеграфску канцеларију, где на нишану приморавају оператера да заустави воз и нареди машиновођи да напуни воду на станици. Затим нокаутирају оператера и везују га. Док се воз зауставља, у њега се укрцавају разбојници — сада њих четворица. Два бандита улазе у експрес вагон, убијају гласника и динамитом отварају кутију са драгоценостима. У тучи на локомотиви, остали убијају ватрогасца и натерају ложача да заустави воз и искључи локомотиву. Бандити потом терају путнике да изађу из воза и пљачкају их. Један путник покушава да побегне, али је одмах упуцан. Носећи плен, разбојници беже у локомотиви, искрцавајући се у долини где су оставили своје коње.

У међувремену, у телеграфској канцеларији, везани оператер се буди, али поново пада. Његова ћерка стиже, доносећи му оброк, и ослобађа га када га открије везаног; она га освести поливајући га водом. Уследи комична сцена у плесној сали, где је странац са истока приморан да плеше док му мештани пуцају у ноге. Врата се изненада отварају и телеграфиста упада да им каже за пљачку. Присутни брзо формирају одред и јуре разбојнике кроз планине. Група коначно сустиже разбојнике, а у последњој пуцњави их све убија и враћа украдену пошту.

Самостална завршна сцена, одвојена од нарације, представља средњекрупни план вође одметника, који пуца у камеру „из екрана”.

Продукција Позадина thumb|upright|Едвин С. Портер 1901. године

У годинама које су претходиле Великој пљачки воза, филмску индустрију обележило је много иновација и разноврсности. Неки студији, као што су -{Edison Manufacturing Company}- и компанија Лимијер, били су најпознатији по кратким скечевима и документарним снимцима презентованим у једноставном стилу, често само у једном снимку. Међутим, други филмски ствараоци су тежили сложенијим продукцијама; филмови Жоржа Мелијеса, попут међународно успешног Пута на Месец из 1902. године, постали су цењени због свог визуелног приповедања, често обухватајући више сцена и пажљиву монтажу и компликоване специјалне ефекте. У међувремену, британски филмски ствараоци који су радили у и око Брајтона, група која је касније добила надимак „Брајтонска школа”, направили су многе иновације у форми наративног филма, развијајући конвенције кадрирања и резова које ће постати индустријски стандарди.

Едвин С. Портер је стекао славу правећи камере, филмске штампаче и пројекторе; међутим, након што му је радионица уништена у пожару, прихватио је специјалну провизију за -{Edison Manufacturing Company}- 1901. године. Његов задатак да побољша њихову постојећу опрему за пројектовање био је значајан успех, а Портер је добио редован посао као сниматељ за Едисонов њујоршки филмски студио; у то време бити камерман је значило руковати камером и вршити креативну контролу на начин који ће се касније назвати филмском режијом. Његови рани филмови били су скечеви и документарни снимци у једноставном стилу који су већ користили други запослени у студију. Међутим, његов посао му је такође дао прилику да погледа многе стране филмове које је компанија дистрибуирала и пиратизовала, и око 1901. или 1902. открио је сложенија дела која су снимили Мелијес и ученици Брајтонске школе. Портер је одлучио да покуша да доведе Едисонове филмове на сличан ниво ових достигнућа, касније се присећајући се: „Из лабораторијског испитивања неких од популарних филмова француског пионирског редитеља, Жоржа Мелијеса — трик филмова као што је Пут на Месец — дошао сам до закључка да би филм који прича причу могао привући муштерије назад у биоскопе и кренуо сам да ради у овом правцу.”

Студио, суочен са све већом конкуренцијом других америчких компанија, поздравио је Портерове амбициозне планове. Његови први велики покушаји у разрађеним филмовима са приповедањем укључују Џека и чаробни пасуљ из 1902. у имитацији Мелијеса и Живот америчког ватрогасца из 1903. у стилу познатог филма Брајтонске школе, Пожар!. Његови филмови су били успешни и утицајни, поткрепљујући његов статус водећег филмског ствараоца у најважнијем америчком студију. У октобру 1903, Портер је удружио снаге са новим Едисоновим запосленим, Максом Аронсоном, који је био млади сценски глумац потписан као Г. М. Андерсон. Андерсонови почетни послови за студио били су смишљање визуелних гегова и повремене улоге, али је убрзо почео да да креативно сарађује са Портером. Портеров следећи велики филм био је Велика пљачка воза; Портер је био задужен за продукцију и фотографију, док је Андерсон можда помагао у инсценацији.

Инспирација thumb|Постер за представу Велика пљачка воза Скота Марбла из 1896.

Портер (и вероватно Андерсон) се ослањао на различите изворе када је планирао сценарио за Велику пљачку воза. Вестерн теме су већ биле популарне у филмовима и другим забавним садржајима, што је одражавало интересовање јавности за приче о прошлости и садашњости дивљег запада. Многи амерички филмови пре 1900. могу се класификовати као вестерни, као што су стварни погледи на живот каубоја, инсцениране вестерн анегдоте као што су Блеф из Тендерфута и Барска сцена у Крипл Крику (обе из 1899), кадрови Ени Оукли, као и Оглала и Бруле плесачи из Шоуа дивљег запада Бафало Била (оба из 1894). Студији у иностранству су такође рано почели да причају вестерн приче, а први познати пример је био британски филм Киднаповање Индијанаца Мичела и Кењона из 1899. године. Едисонов филм Stage Coach Hold-up из 1901. године, заснован на делу „Hold-up of the Deadwood Stage” Бафало Била, вероватно је директно утицао на Портера. Портер је можда такође био инспирисан недавним стварним догађајима у вези са дивљим западом: у августу 1900. Буч Касиди и његова банда су опљачкали воз -{Union Pacific Railroad}--а и избегли хапшење, а у септембру 1903. банда Била Мајнера је безуспешно заузела воз -{Oregon Railroad and Navigation Company}--а.

За наслов филма и основни концепт, Портер се осврнуо на Велику пљачку воза Скота Марбла, популарну позоришну мелодраму која је премијерно приказана у Чикагу 1896. године и емитована у Њујорку 1902. године. Представа покрива авантуре тексашке криминалне банде која покушава да украде пошиљку злата вредну 50.000 долара из канцеларије -{Wells Fargo}--а у Мисурију. Њихов почетни план је да кртица у компанији побегне са златом пре него што напусти Мисури возом; овај план полази по злу и води само до хапшења невиног човека. Међутим, користећи информације стечене у планинском салону у Тексасу, банда је и даље у стању да заустави воз, разнесе вагон у коме се налази злато и врати га у своје тајно скровиште у кањону Црвене реке. Служба маршала Сједињених Држава проналази банду и коначно их побеђује у врхунској борби, са каубојима и Индијанцима увученим у борбу.

Што се тиче наративног стила, Портер се вероватно слободно ослањао на разне недавне популарне филмове, које су снимили филмски ствараоци експериментишући са разрађеним приповедањем. Смела провала усред дана, британска драма јурњаве студија -{Sheffield Photo Company}-, често се наводи као посебно утицајна; она, као и још један британски филм, Ловокрадице, успешно су увезени у Америку и започели деценијску моду за филмове усредсређене на хајке. Чини се да су прича и монтажа Смеле провале усред дана обезбедили целокупну наративну структуру за Велику пљачку воза, иако је у потоњем филму потера експлицитна само у једном кадру, дванаестом. Портерова радња је такође профитирала од растуће популарности филмских атракција везаних за железницу, као што су фантомске вожње, и самосталних комичних сцена смештеним у возовима. Велика пљачка воза бавила би се темом железнице детаљније него што је то било уобичајено, приказујући воз из различитих углова и увлачећи га у драматичну авантуру.

Снимање thumb|Резерват Јужна планина, једна од Портерових локација

Портер је снимио Велику пљачку воза у новембру 1903. године. Неке сцене су снимљене у Едисоновом студију у Њујорку, а друге су урађене у Њу Џерзију, у парку округа Есекс и дуж железнице Делавера, Лакавоне и Запада. Сцена преласка потока снимљена је у Тистл Мил Форду у резервату Јужна планина у парку округа Есекс. Глумачка екипа је укључивала Џастуса Д. Барнса као вођу одметника, Волтера Камерона као шерифа и Г. М. Андерсона у три мале улоге (убијеног путника, расплесаног дођоша и једног од пљачкаша). Многи радници студија били су међу статистима. Едисонов редитељ Џ. Блер Смит био је један од камермана.

Према гласинама о филму које је изнео The New York Times, студио је првобитно покушао да натера железничку компанију да им бесплатно позајми њихове шине и кола, тврдећи да би то био добар публицитет за пругу; директори железница се нису сложили, али су на крају дозволили да се њихови ресурси искористе ако би студио за њих направио и једноставнији рекламни филм. У овом чланку се додаје да су прави ватрогасац и ложач играли своје респективне улоге у филму и да је снимање изазвало извесне сметње када су лутку бачену са локомотиве пролазници погрешно схватили као праву жртву несреће.