Лабуд Гојнић је био правник и политичар који је био министар и председник Народне скупштине Кнежевине Црне Горе од 1907. до 1908. Основну школу завршио је у Брчелима, док је 1881. године уписао Гимназију на Цетињу, где је завршио четири степена, дипломирао у Новом Саду 1889. Лабуд је дипломирао на београдском Правном факултету 1893. године, године када се вратио у Црну Гору и постављен за писара Вишег суда.
Породица Лабуду је крштено име Ристо, а остао је запамћен по надимку, који је добио због светле косе и пути, а који је коришћен у званичним документима, Рођен је у угледној свештеничкој породици, од оца попа Ђура Гојнића. барјактара, који је погинуо1876. године у Велеш планини, у борби против Муктар паше. По предању братсво Гојнић потиче од властелина из доба Стефана Дечанског казнаца Митра (Димитрија Ранчевића), по ком основу су им додељена имања у Доњим Брчелима, у спору са манастиром. Лабудова мајка Станица, рођене Вукановић, била је кћерке подгоричког стотинаша Петра Вукова Вукановића, који је погинуо у боју на Расиној Главици 1862. године. Као деци погинулог јунака, њему и његовом брату Луки Гојнићу су обезбеђене стипендије за школовање и два изузетно способна брата су се након завршетка студија вратила у Црну Гору и учествовала у модернизацији Црне Горе. Први у успостављању и функционисању највиших државних институција, а други у модернизацији црногорске војске. Имали су и доста старијег брата попа Јока Гојнића, који се након погибјије оца старао о млађој браћи. Лабуд је био ожењен Јованом Пламенац, кћерком сердара Рада Туровог Пламенца и Милице, рођене Вукотић, кћерке Шалете Машановог Вукотића и Марије Томове, рођ. Петровић-Његош, па је по тој линији био у тазбинском сродству са црногорском династијом. Лабуд и Јована су имали синове Бранка, Светозара, Ђорђа и Вукашина, као и кћерке Милеву и Љубицу. Лабуд је напрасно преминуо 16. јануара.1916, у 51. години живота, у време капитулације Црне Горе у Првом светском рату, а причало се да је отрован од стране политичких противника.
Политичка каријера Од 1897. године био је председник Среског суда Вирпазар, са звањем окружног капетана. Лабуд је био и председник Трибунала који је пресудио у скандалу са бомбама процес ознат под називом "Бомбашка афера", док је 1908. био на месту председника Вишег суда, али је убрзо смењен из политичких разлога. Од 1905. до 1906. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у Влади Лазара Мијушковића. Такође је руководио овим ресором од 1913. до 1914. године у Влади Јанка Вукотића. У периоду од 1907. до 1908. године био је председник Народне скупштине Црне Горе. Лабуд је важио за једног од најкултурнијих и најбољих адвоката у Црној Гори и био је аутор неколико закона. Био је и један од аутора првог црногорског устава из 1905. године. Изабран је за члана Париског академског друштва за међународну историју и одликован златном медаљом 1911. године, док је 1913. године изабран за члана Латинске академије наука, -{Paris Arts and Fiction}-. Лабуд је учествовао у Балканским ратовима, а током Првог светског рата постављен је за обласног гувернера у Никшићу. Поред великог броја стручних радова из области права, објављивао је књижевне радове.
Категорија:Рођени 1865. Категорија:Црногорски политичари Категорија:Црногорски правници Категорија:Студенти Правног факултета Универзитета у Београду Категорија:Личности балканских ратова Категорија:Умрли 1916. Категорија:Црногорски војници у Првом свјетском рату