Пећ ( или -{Peja}-) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази на западу Косова и Метохије и припада Пећком управном округу. Према попису из 2024. био је 41.171 становник. Један је од најзначајнијих градова српске историографије, као и историјско седиште Српске православне цркве.
Налази се на Пећкој Бистрици, притоци реке Бели Дрим и код Проклетија на истоку. Руговска клисура је једна од најдужих и најдубљих клисура у Европи која се налази око три километра од града Пећ. Град се налази 250 km северно од Тиране, 150 km северозападно од Скопља и 280 km од Подгорице.
Од 13. века, Пећ је била седиште поглавара Српске православне цркве, због чега се сматра једним од историјски најзначајнијих градова српског народа. Манастир Пећка патријаршија је део Унескове Светске баштине средњовековних споменика на Косову.
Етимологија Сматра се да је назив Пећ највероватније повезан са оближњим пећинама са Руговске клисуре, које су служиле као пустињске ћелије српских православних монаха. У дубровачким средњовековним документима, српски назив града понекад се преводи као форно, што значи пећ на италијанском језику. Током владавине Османског царства, град се на османском турском звао İpek. Облик албанског назива је Peja и неодређени Pejë. Други називи града укључују латински Pescium и грчки Episkion (Επισκιον).
Историја
Антика Живот на простору града Пећ одвијао се још у антици. На локалитету Градина, у залеђу Пећке Бистрице, нађени су остаци већег комплекса, који чине четири правоугаоне грађевине великих димензија, распоређене тако да затварају прилично велики простор квадратног облика. Такав простор припада специфичној врсти римских архитектонских споменика, хореама. Оскудан археолошки материјал, првенствено новац, нађен у самим грађевинама, указује на вријеме настанка комплекса, који се датује у период од краја 3. па до средине 4. вијека. Остаци споменика као и дијелови зидова откривени у њиховој непосредној близини, по свему судећи, представљају дио насеља чији су трагови константовани на већем дијелу потеза Градина, између Пећке Бистрице и магистралног пута Пећ-Приштина.
Средњи вијек Први запис о насељу Пећ се јавља у Жичкој повељи 1220. године као месту у жупи Хвосно са засеоцима Црни Врх, Стапези, Требовитићи, Горажда Вас, Накл Вас, Челпеци. Пре тога, у римском периоду, на месту данашњег града постојало је насеље које је представљало значајну раскрсницу путева и звало се Сипарунта, а за време византијске владавине било је познато под називом Анаусаро. У касном византијском добу почиње да преовладава назив Ждрело или Ждрелник асоцирајући на предео хвосновске котлине и кланца Руговске клисуре. Руговска клисура са мноштвом својих пећина, које су одувек имале насеобински карактер, а у раном добу владавине Немањића, утицала је на све чешћи помен и коришћење имена Пекь. У 13. веку насеље се развијало брзо, посебно када је наследник Светог Саве, архиепископ Арсеније, изабрао Пећ за место боравка и подигао цркву Св. Апостола, која је касније за успомену добила име Св. Спаса.Пећ и Метохија кроз векове zavicajniklubpecanaca.rs У 14. веку га помињу Дубровчани и Которани који су имали своје трговачке колоније у Пећи. Године 1378. се помиње караван „-{in novam montem pec et prizren}-“.
Био је седиште српске цркве, прво организоване као архиепископија, а затим и као патријаршија (од 1346. године када је цар Душан прогласио Српско царство). Град је тада уживао многе повластице српских владара и добијао богате поклоне од њих и страних великаша. Град је био везан за архиепископа (касније патријарха) и био је под директном његовом влашћу. Одликовао се богатом и разноврсном архитектуром. У Пећи производило много артикала, почевши од прехрамбених и одевних до предмета високе уметничке вредности. Тада су у граду радили најбољи мајстори филиграни, ковачи, кројачи и други. За поглавара српске цркве се ковао посебан новац, а такође се производила свила. Град је био чувен ван граница тадашње српске државе по узгајању и производњи шафрана који се користио и као зачин и као боја за тканину.
После Боја на Косову, 1389. године, Пећ је био под влашћу Балшића, а потом је припао Српској деспотовини. Турци су коначно освојили Пећ средином 15. века, чиме је на овом подручју означен почетак бројних промена, укључујући и промену имена у Ипек (-{Ipek}-). За подручје северне Метохије, Турци су основали посебан Пећки санџак. Позната је прва побуна, тј. устанак против Османлија 1455. године који је крваво угушен. Град је насељен бројним турским породицама, чији многи потомци и даље живе у овим пределима, и попримио је упадљиво оријентални карактер са уским улицама, широким чаршијама, кућама балканског архитектонског наслеђа. Град је такође добио исламски карактер изградњом неколико џамија, од којих су многе саграђене на темељима православних богомоља или су православне богомоље претваране у исламске. Једна од њих је Бајракли џамија коју су Турци подигли тако што су цркву Ружицу претворили у исламску богомољу у 15. веку.
мини|десно|Пећ 1920. године
Петовековној османској владавини дошао је крај 1912. године, током Првог балканског рата, када је Краљевина Црна Гора ослободила град, који је заједно са околним местима и већим делом Метохије прукључен Црној Гори. На том подручју је потом основана Пећка област, која је била подељена на три капетаније (Пећка, Ђаковичка, Источка). Крајем 1915. године, током Првог светског рата, град су заузели Аустријанци. Након 1918. године, Пећ је постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и средиште Метохијског округа (1918-1922).
На попису 1912. године у Пећи било је 519 кућа православних Срба, 334 кућа Срба муслимана, 1204 кућа Арбанаса муслимана, 30 кућа Арбанаса католика и 41 кућа Турака.
Град је био део Зетске области (1922-1929), а затим је био у саставу Зетске бановине (1929-1941). Електрично осветљење је уведено 1. новембра 1934, када је установљен и срески суд, освећена нова зграда гимназије, довршена пољопривредна школа, започета градња железничке станице, довршавани канали за наводњавање Метохије"Време", 29. окт. 1934 – до 1937. је изграђено 90 км канала."Политика", 2. јан. 1938 Први пробни воз на прузи из Приштине стигао је у Пећ 26. децембра 1935."Политика", 27. дец. 1935 Станична зграда је изграђена у стилу Пећке патријаршије, од камена "оникса", од каквог је прављен и дедињски двор."Политика", 6. април 1936 Пруга до Косова Поља, одн. Приштине, пуштена је у саобраћај 12. јула 1936.„Политика”, 4. јул 1936 Те године је доведена и вода са руговског извора Црна вода - али многи је нису користили због сујеверја."Политика", 4. авг. 1939 Просецање главне улице је почело тек 1938, калдрмисана је догодине;"Политика", 27. јул 1939 варош је тада имала 18.400 становника, била је највећа у Зетској бановини."Политика", 23. јул 1938
Почевши од 1945. године, град је био део Аутономне косовско-метохијске области у саставу НР Србије, највеће федералне јединице у ФНР Југославији. Све до 1959. године, град је био седиште Пећког среза,Службени гласник НР Србије (бр. 50, од 5. децембра 1959. године) а потом је постао центар нове Општине Пећ.
Односи између Срба и Албанаца, који су постали већинско становништво града у 20. веку, често су били напети, што је дошло до врхунца током рата на Косову 1999, када је град тешко оштећен, а српско и црногорско становништво највећим делом протерано из града. Даљу штету град је претрпео у насилним етничком погрому српског становништва марта 2004. године.
Поред манастира Пећке патријаршије у непосредној близини Пећи се налази и манастир Високи Дечани који је уз поменуту столицу српских патријараха стављен под заштиту УНЕСКО-а. Ту је и манастир Светог Преображења из 14. века у селу Будисавци, 17 -{km}- од града.
Иницијативом Рашко-призренског митрополита Нићифора Перића, у Пећи је почетком 20. века основан "Фонд Чудотворне иконе"."Босанска вила", Сарајево 1907. године Гимназија у Пећи је основана 1913. године, а 1999. је остала без српских ђака и професора који су у Гораждевцу наставили са радом.Пећка гимназија — расадник знаменитих („Вечерње новости“, 5. децембар 2013)
Географија мини|Стара млетачка карата, израђена око 1690. године, на којој је назначено да се Пећ налази у Србији
Локација Град се налази у западној Метохији, близу Руговске клисуре. Ругова је планински регион који се простире кроз северозападни део града Пећ и позната је по својој природној лепоти и приступу планинама. Национални парк Проклетије је у поступку заштите, а иницијатива да се Проклетије прогласе националним парком је почела 1970. године
Администрација Општина покрива површину од 603 km², заједно са градом Пећ и 79 насеља, која су подељена у 70 катастарских општина. Од 2011, цела општина има има 96.450 становника, од којих око 50.000 живи у граду Пећ. У граду постоје две туристичко-информативне канцеларије, једна у центру насупрот хотела Дукађини и једна на улазу у клисуру Ругова.
Клима
Становништво Према попису из 1981. године град је био већински насељен Албанцима. Након рата 1999. године Срби и Црногорци напуштају Пећ након чега су систематски уништавана њихова гробља.
У порти храма Светог Атанасија Великог у насељу „Плави хоризонти” 22. октобра је освештан споменик са исписаним именима 167 Пећанаца настрадалих од 1998. до 2003. године током насиља УЧК над Србима.
Број становника на пописима:
Познате личности мини|200п|Арсеније IV Шакабента Арсеније IV Јовановић Шакабента, архиепископ пећки и патријарх српски Алексије Андрејевић, митрополит ариљски (1737—1739) и епископ костајнички (1739—1749) Ђорђе Ристић Скопљанче, српски четнички војвода Вељко Раденовић, српски полицијски генерал Дејан Стојановић, српско-амерички песник, публициста и предузетник Милутин Шошкић, српски и југословенски фудбалер Миодраг Кривокапић, српски глумац Богољуб Карић, српски предузетник и политичар Драгомир Карић, српски предузетник и политичар Давид Албахари, српски књижевник Љубиша Баровић, српски глумац Павле Стругар, генерал-пуковник Југословенске народне армије
Види још Пећка патријаршија Манастир Пећка патријаршија Хвосно Остаци цркве Светог Марка у Пећи Остаци цркве Светог Димитрија у Пећи
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
Милан Ивановић: Метохија - споменици и разарања (Глас дијаспоре, 20. август 2012) Гугл сателитска мапа (-{Maplandia}-) Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (-{Fallingrain}-) Завичајни клуб Пећанаца у Београду Живот и стандарди: Пећ данас (РТС, 12. јун 2009) Живот и стандарди: Пећка носталгија (РТС, 24. септембар 2015) Малобројни Срби у Пећи живе у страху од насиља (РТС, 19. март 2016) Пећ, град закатанчен за једанаест Срба (Политика, 28. март 2016) Српске махале у Пећи („Политика”, 14. септембар 2020)
Категорија:Насељена места на Косову и Метохији Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији