мини|Развој богумилства од X до XV века. Богумили (старији облик: богомили) су били присталице хришћанског учења које се развијало од X до XV века међу Словенима на Балкану. Они су се појавили у X веку у Бугарској и у XIII веку разбацани у средњој Европи вуку манихејску секту. Они cу вероватно утицали на кретање Катара.
Претпостављени оснивач учења, поп Богомил, је проповедао у Македонији средином 10. века. Они су тврдили, као протестанти касније, да су за повратак раном хришћанству,Богомили су себе сматрали изворнијим хришћанима од православаца, којима су замерали због измене хришћанских предања и обичаја, што се види из њихове аргументације у Беседи на јерес и Житију светог Илариона одбацујући црквену хијерархију, власт и насиље, у име „еванђеоског равенства”. Главна политичка тенденција богомилства је била отпор византијској државној и црквеној власти, што је помогло да се покрет брзо рашири међу балканским Словенима.
Богумилство (старији облик: богомилство) се из Македоније и Бугарске проширило Византијским царством, Кијевском Русијом, Србијом, Босном, Далмацијом, Италијом и Француском, а у мањој мери и другим земљама западне Европе, стигавши чак до Британских острва.Богумили, Енциклопедија лексикографског завода, Загреб 1955. I свезак. Почетком 13. века, хришћанске заједнице Европе, које су обухватале павлићане и богумиле на истоку и катаре на западу, биле су повезане у мрежу која се протезала од Црног мора до Атлантског океана. Владајућа црква, како источна, тако и западна, жестоко је гонила богомиле. У ту сврху је сазвано више сабора на којима са они проглашени јеретицима, спаљиване су књиге и људи, а покренуто је и неколико војних похода.
Данас око богумила постоје многе контроверзе — од оспоравања њиховог постојања, до присвајања њиховог наслеђа. Неки аутори богумилство посматрају као реформску струју унутар византијског православља, а неки их сматрају чак и претходницом велике реформације западне цркве. Често се сматра да су стећци, средњовековни надгробни споменици, остаци богумилске културе, мада је ово мало вероватно јер су богумили били против свега материјалног, па и прављења надгробних споменика. Постоји и теза о масовном преласку богумила на ислам, коју углавном заступају бошњачки аутори.У прилог томе се наводе годишње дове босанских муслимана, које се одржавају у природи, на довиштима, а сматрају се преживелим и прилагођеним богумилским обичајем. Такође, богумили нису били већинска црква у Босни. Многа довишта се налазе на месту некадашњих хижа, а време одржавања је тачно утврђено, за разлику од покретног исламског календара. Овакав обичај је јединствен у исламском свету.
Имена мини|десно|Козмина Беседа на јерес Иако су се присталице овог учења називале хришћанима (христијани, крстјани), у науци се обично користи назив богумили. Етимологија имена богумили се изводи од старословенских речи „Бого милуј” (Боже помилуј),L. P. Brockett, The Bogomils of Bulgaria and Bosnia: The Early Protestants of the East па поједини аутори богомилство називају учењем о божјој милости. Још увек је спорно је ли назив потекао од претпостављеног оснивача учења, попа Богумила, или је он то име узео након што је постало назив покрета. Неки аутори сматрају да реч богумили одговара сиријском масалијани, што значи молитељи.
У грчким изворима се називају кудугери (што неки сматрају за искварено калугери) или фундагијаги (гр: фунда — торба), у Србији торбеши (јер су вазда носили торбу уза се) и бабуни (по планини Бабуни у Македонији), док су у Далмацији и Италији називани патарени (према сиромашном предграђу Милана, Патариа). Најчешћи називи на западу су били албижани (по граду Алби) и катари (старогрчки: καθαροί — чисти, повезано са катарза — прочишћење). У Француској се среће и назив Bougres (Бугари), а у Италији Sclavini (Словени), што указује на словенско порекло њихових веровања.
Хришћанска црква богомилско учење често назива манихејством (по персијанцу Манију који је настојао да учења Заратустре, Буде и Христа укључи у јединствен филозофски систем), чиме се поред дуализма, наглашава и еклектицизам.
Порекло Хришћанство је на Балкану присутно још од времена апостола Павла и Тита, који су проповедали јеванђеље у Македонији и Далмацији у 1. веку.Библија, Дела апостолска Богумилство, као верски покрет унутар хришћанства, јавило се међу Јужним Словенима централног Балкана у време њиховог покрштавања у средњем веку, као вид отпора хеленизацији цркве.Ivo Pilar, Bogomilstvo kao religiozno-povijesni te kao socijalni i politički problem Велика средишта богумилства су се налазила на местима старих хришћанских средишта у Македонији, Далмацији и Босни. Верска основа богомилства је рано хришћанство, где човеку нису били потребни посредници, нити посебне верске зграде ради обраћања Богу. Неки аутори сматрају да је на развој ове специфично словенске форме хришћанства утицала и стара словенска вера, која је била религија природе.Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969. мини|десно|Украс изгубљене, наводно богумилске, књиге.
Сматра се да су на појаву богумилства утицали хришћански верски покрети павлићана и масалијана. Масалијанство је аскетски покрет који се појавио у Сирији крајем IV века, одакле се касније проширио на Малу Азију и Балкан. Названи су молитељима (сиријски: м'салијане — молитељи) јер су упражњавали непрестану молитву. Павлићани су били антивизантијски покрет који се појавио у 7. веку у Јерменији и источним провинцијама Византијског царства. Тежили су враћању старом добу ранохришћанских општина, показујући изразиту борбеност против црквеног сјаја и богатства, јерархије и учешћа у сплеткама дворског живота. Били су против накнадних светаца, који се славе поред Христа и готово равно њему, и против клањања иконама, што сматраху идолопоклонством. Византијски цар Константин V Копроним (741—775) је преселио више хиљада павлићана из Сирије и Јерменије на Балкан као граничаре, а 970. је цар Јован I Цимискије принудно преселио око 200.000 Јермена павлићана у Тракију и населио их око Филипопоља (данашњег Пловдива), као одбрану од надирућих Бугара. Међутим, они се убрзо удружују са Бугарима у честим побунама против Византије.
Као оснивач богумилског учења се најчешће наводи поп Богумил, свештеник који је око 950. године проповедао у области Велеса и Прилепа у Македонији. Богумилство се великом брзином проширило међу словенским становништвом Балкана, што се делом објашњава политичким разлозима. Хијерархија римске цркве, како источне тако и западне, која је подржавала владајуће слојеве и давала им ауторитет власти, била је страна Словенима.Nevill Forbes, The Rise and Fall of the First Bulgarian Empire Богумили су тежили једноставнијем облику хришћанства и чишћењу цркве од тежње за световним добрима, влашћу и богатством.
Учење Главни проблем са реконструкцијом богумилског учења је што скоро сви сачувани подаци долазе од њихових прогонитеља.
Етика десно|мини|„Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама”. Радимља, Херцеговина. Основ богумилске етике је поштовање живота. Били су против убијања, не само људи већ свега што дише и што се креће — у исхрани су били вегетаријанци, а у политичким питањима пацифисти. Поједини научници обичај сушења воћа у Босни, ради исхране преко зиме, сматрају остатком богомилске културе. Богомилска етика одбацивала је сваку лаж, што се временом развило у одбојност према трговини „која нужно заводи на лаж, превару и кривоклетство”. Такође су избегавали јавна звања и бављење политиком. Бавили су се углавном земљорадњом, занатима и уметношћу (познати су као добри скулптори). Сматрали су да свако треба живети од својих руку. Једнака срамота им је било милостињу давати или примати, тако да код њих није било просјачења. Такође су презирали сваки присилан и сувишан рад, говорећи да се не ваља сувише трудити за земаљске ствари.Презвитер Козма, Беседа на јерес
Претпоставља се да је постотак писмености међу њима био изразито висок, односно да је „далеко надилазио тадашњи европејски ниво”. Свако је охрабриван да чита Свето писмо, а не само свештенство, па су стога верници једни друге учили читању и писању.
Сматра се да су жене стекле висок степен друштвене еманципације у богумилском покрету, што им је омогућило да се описмене, да проповедају на матерњем језику, да читају Свето писмо и апокрифе. У богумилским заједницама, хижама, су живели заједно хришћани и хришћанке (крстјани и крстјанице). Жене нису посматране као створења подређена мушкарцу, јер су и оне и они били душе ухваћене у земном телу. Главна тежња богумила — напуштање материјалног света и повратак у духовну стварност — стављала је мушкарце и жене у исти положај радикалног порицања земаљске егзистенције. Жене су имале право да се заређују, да исповедају, да духовно напредују и да постану савршене, што је посебно гневило православно и католичко свештенство. Према неким проценама, бројчани однос између совршитеља и совршитељки је био три према један.Richard Abels and Ellen Harrison, The Participation of Women in Languedocian Heresy, Medieval Studies 41 (1979) Неки сматрају да су на западу катарке прве започеле са оснивањем добротворних друштава које налазимо у средњовековним градовима много касније. Као пример ране женске еманципације на Балкану, треба поменути богумилску учитељицу и предводницу Ирину из Солуна, која је живела у 14. веку.„Пространно житие на Теодосий Търновски от патриарх Калист” у „Стара Българска литература. Животописни творби”, Софија, (1986). стр. 452.-453
Верско учење Богумили су изворе свога учења налазили, поред Светог писма, и у апокрифним списима, у то време распрострањеним на старословенском језику (види: словенски апокрифи).
Сматра се да су свет посматрали као вечну борбу добра и зла, у којој је сваки човек позван да учествује. Добро, то је Бог и непропадљиво у човеку, душа. Зло је оно пропадљиво, твар, односно тело. Веровали су да Бог није створио оно што ће бити уништено, а пошто ће видљиве ствари бити уништене, нису створене од доброг него од злог Бога„Расправа између римског хришћанина и босанског патарена” из друге половине 13. века (види: демијург). Разликовали су злог бога Старог завета од доброг Бога јеванђеља. Будући да је материјални свет зао, главни животни задатак је ослобођење душе из тамнице тела. Ослањајући се на речи јеванђеља: „Будите ви, дакле, савршени као што је савршен Отац ваш небески” (Матеј 5,48), крстјани и крстјанице настоје да се духовно усаврше, односно да савладају телесне страсти, аскетизмом, постом и молитвом. Према успеху у том настојању, међу њима се разликују совршитељи (), који добро познају јеванђеље, и упражњавају пост и подвижништво, одрекавши се својине, и верујући (), који учествују у обредима, не упражњавајући строг аскетизам. Совршитељи су поштовани као духовне старешине и њихов број никад није био нарочито велик. 1240. године, када се дуалистичко учење раширило по Европи и када је верника било између 2,5 и 3 милиона, инквизитор Рајнеро Сакони, бивши припадник покрета, проценио је број савршених на око четири хиљаде.
Себе су сматрали следбеницима апостола, а Римску цркву поспрдно називали црквом идола. Одбацивали су и римског папу и цариградског патријарха. Преводе Библију на старословенски језик и чувају словенска народна имена. Жестоко нападају црквено устројство, посебно свештенство на челу с епископима (бискупима), којима поричу сваку власт над верницима. За црквену организацију су тврдили да нема ничег заједничког са истинском хришћанском општином. C обзиром да званичну цркву не признају као организацију истинских хришћана, следствено томе не признају ни решења васељенских црквених сабора, које је сазивао цар. Због тога су више пута анатемисани од цркве: