Историја шпанског конституционализма се директно огледа у шпанским политичким преокретима из 19. и 20. века, показујући друштвене и политичке тензије које су постојале у држави.
Бајонски статут из 1808. Криза апсолутистичког Старог режима се погоршала 1808. године, имајући за последицу стварање побуне, познатијом као Немир у Аранхуесу, против Мануела Годоја и самог краља Карла IV од Шпаније. Он абдицира у корист свог сина Фернанда VII од Шпаније, али пре него што ће консолидовати своју власт, Наполеон их приморава да оду у Бајону, под изговором да арбитирају у својим породичним споровима. Наполеон присиљава оца и сина да абдицирају у корист свог брата Хосеа Бонапартеа. Избегавајући појаву тиранина, Наполеон сазива скупштину посланика у Бајону, којима је представио текст Устава, проглашеног 8. јула 1808. године.
Бајонску скупштину је требало да чини педесет племића, педесет црквењака и предесет представника народа, али је присуствовало само шездесет и пет људи, већином племића, чему су придодати и Шпанци који живе у Француској. Скупштином је председавао Мигел Хосе де Асанса, који је разматрао разне проблеме и одобрио нацрт устава који је Наполеон представио 7. јула 1807. Нацрт је израдио М. Есменард, Француз који је живео у Шпанији, кога је надгледао генерал Хоакин Мурат и сам цар.
Организовао је Шпанију као наследну монархију, у којој је монарх имао центар политичке власти, али уз обавезу да поштује правила грађана прокламованих у њеном тексту.
Настало у комплексном контексту, диктиран ван националне територије и са израженим француским карактером, спонзорисан од стране умерених либерала. Пошто га нису припремили представници нације, због свог порекла и процеса не може се сматрати Уставом, већ датом Повељом.
Отвара се конфесионалном дефиницијом државе, како би се касније бавила свиме што је везано за Круну и, у каснијим насловима, бавила институционалним оквиром, завршавајући неуређеним признавањем одређених права и слобода. Упркос успостављању скупа институција, не може се говорити о подели власти: пуномоћја монарха су била изузетно широка, Судови су били структурисани око представништва имања, а овлашћења Сената и самих Судова нису имали моћ да обавезују. Ипак, због историјског контекста, овај дизајн није могао да бити развијен.
Бајонски статут садржи елементе политичке и друштвене реформе, чији је циљ развој трговине, смањење основа моћи племства и оснаживање буржоазије. Могу се истаћи:
Слобода индустрије и трговине Сузбијање трговинских привилегија Равноправност колонија и метропола Укидање унутрашњих обичаја
Што се тиче права и слобода, требало би истаћи конфенсионални карактер који се приписује Шпанији:
Члан 1 је гласио да ће „католичка, апостолска и римска религија, у Шпанији и у свим шпанским поседима, бити религија краља и нације и ниједна друга неће бити дозвољена.”
Коначни наслов подразумева (опште одредбе) низ права и слобода. Утицај Француске револуције био је важан: регулисана су права са почетака буржоаског либерализма, што је представљало напредак у односу на постојеће стање.
Круна Статут је предвиђао доминантну улогу монарха, иако његов лични статус и прерогативи нису били јасно наведени. Међутим, из функционалног делокруга институција откривају се широка овлашћења Краља. Значај се види у његовој локацији (после религије) иу томе што су јој посвећена 4 од 13 наслова.
Друштво Такође нису имали ефективан живот. Била је структурисана у 3 класе (високо свештенство, племство и народ), где је био очигледан јасан утицај старог режима, као и контрадикторност са инспиративним принципима Револуције. Законодавна функција им није изричито додељена, иако им је прећутно додељена неким прописима.
Државни савет Тело које је спојило раштркане функције старог режима и окончало полисинодију у којој су регулаторне функције помешане са другим извршним и судским функцијама. Имао је овлашћење да испитује и прошири нацрте грађанских и кривичних закона и општих прописа Управе. Његове функције не треба мешати са функцијама садашњег Државног савета, које је само саветодавно.
Пуномоћје Било је од пресудног значаја. Конфигурисано је као независно, иако је краљ именовао све судије. Оно артикулисано у различитим инстанцама до којих су грађани могли да се обрате, успостављена је јавност кривичног процеса и затражено је стварање јединственог закона о грађанским и кривичним законима и другог закона о трговини за Шпанију и Индију, како би се рационализовао хаотичан регулаторни систем тог времена.
Шпански устав из 1812. Одлазак Фердинанда VII и француска инвазијска присутност изазвали су вакуум моћи 1808. Рат је почео и капитулације монарха пред Наполеоном повећале су осећај празнине. Суочен са колапсом администрације, отпор је структурисан кроз покрајинске и локалне одборе који представљају истинску паралелну власт, што би довело до тога да монархијски легитимитет уступи место популарности.
Суочен са овим плуралитетом центара моћи, ствара се Централни одбор који ће наставити са сазивањем Кортеса (неестаблишмента) који ће постати саставни део: 24. септембра 1810. основан је парламент у Кадису и истог дана декретом одобрен је у коме се појављују основни принципи будућег уставног текста: национални суверенитет и подела власти.
Настали су спојем интереса: упркос изразитом либералном печату Кортеса, поред реформистичких или радикалних посланика било је присуства апсолутистичких и реакционарних струја. Чак би и део конзервативних посланика на крају прогласио манифест у којем су тражили од Фердинанда ВИИ да потисне Устав по повратку (Манифест Персијанаца). И поред тога, Устав ће имати карактер компромиса између либералних и апсолутистичких опција. Прогласио га је шпански парламент, који се састао ванредно у Кадизу 19. марта 1812. године.
Декретом од 4. маја 1814. Фернандо VII је укинуо Устав из 1812. и све одредбе које је диктирао у његовој изради, и од тог датума су поново успостављене оне старог апсолутистичког режима (иако, како неки аутори тврде, под обећањем нацрта а. нови Устав). Касније је поново примењен 8. марта 1820, када је у Мадриду (Шпанија) Фердинанд VII био приморан да се закуне на шпански устав из 1812, који је био на снази током Либералног триенијума (1820—1823).
Карактеристике устава из 1812. Устав ће играти важну улогу као симбол конституционализма деветнаестог века: он представља заставу шпанског либерализма деценијама против апсолутистичких позиција.
Упркос својој симболици, њено важење је било веома ограничено и повремено: био је на снази само шест година иу различитим периодима:
Од 1812. до 1814. (Фернандо враћа и укида текст). Од 1820. (почетак либералног триенијума) до 1823. године, Фернандо се вратио са 100.000 деце Сан Луиса. Од 1836. до 1837. (када се проглашава нови устав).
Она пати од огромне дужине чланака (384), највећег у уставности. Поред тога, регулисала је одређене теме исцрпног карактера (као што је случај изборног система, који практично представља изборни закон у оквиру Устава). То је зато што је постојала сумња у монархове реакције на текст који је ограничавао његову моћ и, с друге стране, због преовлађујућег рационализма.
Ово неповерење се показало у реформским клаузулама које су га претвориле у суперригидни Устав: такве су биле препреке које су долазиле са клаузулама о неопипљивости, на пример: 375 је изразило да се реформа може спровести тек после осам година праксе у свим његове делове.
Што се тиче утицаја, инспирисан је традицијом древних основних закона Краљевине [потребан је цитат] (иако су њени диктати представљали раскид са принципима Анциен Региме), али углавном Бајонским статутом, у француском уставу од 1791. а амерички из 1787. године.
Инспиративни принципи Национални суверенитет је укључен у члан 3, где се наводи да суверенитет суштински пребива у нацији и да, према томе, припада искључиво њој. Ова жалба је већ била прецизирана у декрету из 1810. одређујући да се претходна идентификација између краља и државе неће буквално прекинути када Устав призна суверенитет новог субјекта, као што је нација.
Подела власти, са низом посебности, када се помињу три класичне власти, али више од поделе то је стриктна подела. Једва да су имали канале комуникације једни са другима. Једина ствар у којој је била евидентна стидљива сарадња била је у вршењу законодавне власти између кортеса и краља.
Репрезентативност: раскид са старим императивним мандатом, пошто су посланици представници нације, искључујући странке које су их бирале.
Права и дужности грађана Уставу недостаје конкретан наслов, али су различита права разбацана по тексту.
С једне стране, члан 12 (религија шпанске нације јесте и заувек ће бити римокатоличка апостолска, а нација је штити мудрим и праведним законима и забрањује вршење било које друге) је конфесионалан и строго конфесионалан, наметањем религију и забранити остало. То је, дакле, смисао супротан, ускраћивање верске слободе.
Права која се признају и шире у тексту репродукују грађанска индивидуална права увезена из Француске револуције, тако да члан 4 говори о грађанској слободи, својини и другим легитимним правима (отворена клаузула).
Чини се да је једнакост мање наглашена него у Декларацији о правима човека и грађанина из 1789. године, која је формулисала постојање јединствене јурисдикције за све класе људи у грађанским и кривичним предметима и признавала активно бирачко право. Постојала је слобода изражавања (осим у верским списима).
Гаранције су артикулисане у хапшењима и судским процесима: забрана мучења, неповредивост личне и куће, хабеас цорпус, обавештење о узроцима, између осталог. Посебан наслов био је посвећен народном образовању, дајући значај настави и признавању народног образовања за све грађане.
Политичке институције
Парламент Било је једнодомно избегавати посредовање између представника суверенитета и краља, чиме се избегава друга комора аристократа коју је изабрао краљ. Изборни процес је био детаљно регулисан, кроз индиректно бирачко право у четири степена: први избори су били скоро универзални (пунолетни мушкарци), а затим су постали ограничени како је напредовао ка пасивном бирачком праву.
Законодавна власт је била две године и регулисало се начело аутоматизма позива, пошто није зависило од краљевске воље, састајали су се сваке године по три месеца и била су предвиђена ванредна заседања. Поред тога, постојала је стална депутација која је бринула о овлашћењима већа када оно није заседало.
Седнице су, осим ако није другачије одређено, биле јавне. Они су имали овлашћење да доносе свој Правилник о организацији и унутрашњем функционисању, а утврђена је неприкосновеност посланика у мишљењу и вршењу њихових функција и имунитет у кривичним предметима против њих, које је морао да суди суд Цортес..
Законодавну власт је вршио заједно са краљем, пошто је иницијатива приписана њему и поједином намеснику. Имао је и финансијску моћ јер је одређивао трошкове Управе и одобравао расподелу доприноса.
Краљ и Државни савет Лик краља је био регулисан као уставно тело које је имало ограничена овлашћења (конституисана власт) у мери у којој је делила политичку моћ са другим институцијама (посебно Кортесима). Члан 172 истиче велики број ствари у које не може интервенисати. Од његових функција, вреди истаћи законодавну кроз 2 инструмента: 1) законодавну иницијативу и 2) санкционисање и проглашење закона, као и могућност уметања привременог суспензивног вета под одређеним условима.
Извршна власт пада на краља, који има јурисдикцију над вођењем унутрашње и спољне политике, вршењем извршне функције и регулаторном моћи (у питањима која се не приписују Кортесу) и одбраном. У суштини, сличне онима које данас спроводи Влада. Лик краља је био неприкосновен и није подлегао одговорности, а лик референдума је артикулисан у уставном тексту.
Предвиђено је постојање Државног савета, чије чланове је именовао краљ на предлог Кортеса, који је саветовао краља и није имао никакву јурисдикциону функцију (различиту од Бајонског статута). Њихова мишљења нису била обавезујућа.