Абортус у Русији је легалан као изборна процедура до 12. недеље трудноће, а у посебним околностима у каснијим фазама.
Након што су бољшевици заузели Русију, 1920. године Руска Совјетска Република под Лењином је постала прва земља на свету у модерној ери која је дозволила абортус у свим околностима, али током 20. века, легалност абортуса се променила више него једном, са забраном безусловних абортуса која је поново донета од 1936. до 1955. године, која је од тада поново легализована. Због тога је земља добила назив "култура абортуса". Руски абортуси су достигли врхунац средином шездесетих година 20. века, са укупно 5.463.300 абортуса обављено 1965. године. У целом Совјетском Савезу, од његове легализације, до распада Совјетског Савеза 1991. године, догодило се преко 260 милиона абортуса (углавном у Русији).
Русија је 2009. пријавила 1,2 милиона абортуса, од 143 милиона становника. Русија је 2020. смањила број абортуса на 450 хиљада.
Абортус у Руском царству Абортус је био илегалан у Руској империји. Ова пракса се не помиње директно у Домостроју, иако је васпитање деце уобичајена тема. За време владавине цара Алексија Романова казна за абортус била је смрт, коју је касније уклонио Петар Велики. Абортус је и даље био озбиљан злочин све до 1917. године. Према члановима 1462 и 1463 руског кривичног закона, појединци „криви за злочин могли су бити лишени грађанских права и прогнани или осуђени на принудни рад“. Упркос својој незаконитости, постојали су абортуси на „црном тржишту“. Подземно акушерско особље познато као повивалние бабки и селские повивалние бабки, које се обично преводе као бабице и сеоске бабице и које се обично називају једноставно бабки, буквално „старе жене“ и повитукхи (бабице) обављале су абортусе. Нису само пружаоци абортуса, бабки, били обучени здравствени професионалци – они су служили као медицинске сестре и бабице у посебно руралним областима где је била недоступна одговарајућа медицинска услуга. Број абортуса се у Москви повећао два и по пута између 1909. и 1914. године; повећана учесталост абортуса у Санкт Петербургу била је вишеструко већа на прелазу векова, 1897–1912. (Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1978), 181. Статистички подаци с почетка 20. века говоре да су се строги закони ретко спроводили. На пример, бројке за казне изречене током година пре Првог светског рата укључују: 20 (1910), 28 (1911), 31 (1912) и 60 (1914).
У касном Руском царству, лекари и правници почели су да се залажу за ублажавање закона о абортусу и повећану контрацепцију. Мотивација је била да абортуси буду мање опасни.I.S. Kon, . 41. Према историчарима, покрет за легализацију абортуса и подстицање контрацепције настао је другачије него у западној Европи. Уместо на политичкој сцени (као у Француској, на пример), заговорници су долазили из медицинских области. Године 1889. Трећи конгрес Пироговљевог друштва, медицинског научног друштва чији су радови имали велики утицај у Русији, започео је дискусију о декриминализацији абортуса. Уследили су други: 1911. Четврти конгрес Друштва руских бабица, 1913. Дванаести конгрес Пироговљевог друштва, а 1914. руска група Међународног друштва криминолога иступила је за подршку декриминализацији.
Абортус у Савезу Совјетских Социјалистичких Република
1920–1936 мини|320x320п| Совјетски постер из 1925. године упозорава на традиционалне кућне абортусе које врше бабице. Превод наслова: „Побачаји које су изазвале баке или самоуке бабице не само да осакаћују жену, већ често доводе и до смрти. Совјетска влада је била прва влада у Европи која је легализовала абортус. У октобру 1920. бољшевици су својим „Декретом о здравственој заштити жена“ легализовали абортус унутар Руске Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике. Након РСФСР-а закон је уведен у Украјини (5. јула 1921), а затим иу остатку Совјетског Савеза. Влада је легализацију видела као привремену неопходност, јер након економске кризе и скоро деценије немира, рата, револуције и грађанског рата, многе жене ће тражити абортус јер нису у стању да се брину о свом детету. Ограничења су била постављена на критеријуме за абортусе и до 1924. био је дозвољен само тамо где је трудноћа ризиковала живот жене или нерођеног детета. Совјетски Савез је подстицао пронаталитетну политику; међутим, совјетски званичници су тврдили да ће жене добијати абортус без обзира на легалност, а држава ће моћи да регулише и контролише абортус само ако буде легализован. Конкретно, совјетска влада се надала да ће обезбедити приступ абортусу у безбедном окружењу који ће обављати обучени лекар уместо бабки.I.S. Kon, . 61. Док је ова кампања била изузетно ефикасна у урбаним срединама (чак 75% абортуса у Москви до 1925. године обављено је у болницама), много мање је имала у руралним областима где није било приступа лекарима, превозу или обоје и где су жене ослањао на традиционалну медицину. Нарочито на селу, жене су наставиле да виђају бабки, бабице, фризере, медицинске сестре и друге ради процедуре након што је абортус легализован у Совјетском Савезу.Barbara Evans Clements, Barbara Alpern Engel, and Christine_Worobec. . 260.
Совјетски Савез, под Лењином, постао је прва земља у којој је абортус био доступан, на захтев, често бесплатно. Постојала је интензивна дебата међу владиним и медицинским званичницима око његове легализације. Главни аргументи коришћени у супротности са легализацијом абортуса били су да би то штетно утицало на раст популације или на основу тога што је превише медицински штетан за жену. До средине 1920-их, болнице су биле толико закрчене процедурама абортуса да су морале бити отворене посебне клинике да би се ослободили кревети. Огромна стопа извршених абортуса такође је изазвала забринутост многих лекара и почела су да се усвајају ограничења за ограничавање абортуса након трећег месеца трудноће и како би се осигурало да се приоритет даје само женама које се сматрају превише сиромашним, самцима или које већ имају више деце. Дозвољено је само шест месеци између првог и другог абортуса. Поред тога, обновљени су напори да се бабки гони. Ово је прво почело легализацијом абортуса 1920. године и приличан број бабки је ухваћен и кажњен јер им легални абортус није давао изговор да наставе са радом. Током колективизације раних 1930-их, ово је привремено стављено у други план, али су 1934. донети нови, строжи закони о обављању илегалних абортуса, а постојао је циркулар Тужилаштва РСФСР и опширне приче о њима у главним новинама. У циркулару се од регионалних тужилаца тражи да појачају напоре у борби против недозвољеног абортуса, позивајући се на писмо које је анонимни приватни грађанин поднео Тужилаштву у коме се осуђује штета коју су бабки нанели женама у једном сеоском округу. Месец дана касније, Известииа је објавила чланак у коме се осуђује „тешко стање младих жена које су завршиле на прагу аборционисте након што нису могле да нађу посао“.
1936–1955 Централни извршни комитет Совјетског Савеза је 27. јуна 1936. поново прогласио абортус незаконитим, углавном због забринутости око раста становништва, као и због забринутости за медицинске опасности абортуса. Закон који је забранио абортус није само то учинио, већ је садржао неколико различитих уредби. Званични назив закона био је „Уредба о забрани абортуса, унапређењу материјалне помоћи женама у порођају, успостављању државне помоћи родитељима вишечланих породица и проширењу мреже домова за лежање, јаслица школама и вртићима, пооштравање кривичне казне за неплаћање алиментације и одређене измене у законодавству о разводу брака“. Овај закон је дозвољавао абортус само у случају опасности по здравље жене. Све ово је било део совјетске иницијативе да се подстакне раст становништва, као и да се стави јачи нагласак на важност породичне јединице за комунизам.
Закон се поклопио са државном промоцијом илмаф Циркус (премијера 25. маја 1936, одложена) на којој је приказана америчка католичка протагонисткиња како рађа дете које је зачела са својим афроамеричким љубавником, што је било забрањено због америчких антицрначких осећања. На састанку са радницима стахановског покрета, Стаљин, који је помно пратио филм као снажан извор пропаганде, рекао је: „Морамо коначно схватити да, од свих доступних вредних капитала на свету, највреднији и одлучујући капитал је народ“. Непосредно након тога Америка и Американци су нестали из совјетске кинематографије.
Овај декрет је изазвао негодовање и противљење међу урбаним женама које су тврдиле да је често било немогуће имати дете када су покушавале да напредују у каријери (пошто је совјетска држава активно промовисала образовање и запошљавање жена) и због неадекватног смештаја и залиха потребних за негу за децу. Закони против абортуса у пракси су били само маргинално применљивији него у царско време и бабки су наставили да се баве својим занатом, знајући да постоји мали ризик да буду ухваћени. Иако су постојали бројни случајеви да су се жене пријављивале у болнице након што су биле подвргнуте неуспешним абортусима, обично је било немогуће рећи да ли су имале побачај, самопобачај или онај који је извршила бабка . Неписани кодекс женске солидарности је такође био јак и жене су ретко бациле бабки на власт.
У пракси, декрети из 1936. мало су утицали на стопу абортуса, иако је примећено да је стопа смртности новорођенчади порасла између 1935. и 1940. због тога што су се жене очигледно повредиле у илегалним абортусима, што их је спречило да рађају здраву децу. Услуге Бабки абортуса остале су као што су одувек биле: несигурне, скупе и приморавају жене да лажу власти.
Закон је предвиђао накнаде женама за њихову седму и следећу децу до трећег рођендана. Године 1944. бенефиције су проширене на додатке за трећу децу до њиховог четвртог рођендана и за четврту и следећу децу до њиховог седмог рођендана. Међутим, сва ова помоћ је прекинута 1948. године, након што је највећи извор исцрпљивања становништва, Други светски рат, завршен. Упркос томе што је абортус забрањен и ове политике плодности, стопе абортуса су остале високе током овог периода. Процењује се да су илегални абортуси изазвали око 4.000 смртних случајева годишње због компликација у подземним абортусима. Жене су наставиле да врше илегалне абортусе током овог периода због политике која је подстицала удате жене да се запосле и економске политике која је фаворизовала тешку индустрију и националну одбрану у односу на становање и потрошну робу.
Током послератне ере, милиони мушкараца су били мртви и влада је била приморана да легитимише породице самохраних мајки. Нови породични закон из 1944. санкционисао је самохрано мајчинство као место репродукције пружањем финансијске подршке самохраним мајкама. Распрострањеност самохраних мајки у ово време била је реалност; до 1957. године, 3,2 милиона жена је тражило државну помоћ као самохране мајке..
Релаксација државне политике о абортусу почела је 1950-их година, што је почело проширењем листе медицинских индикација за прекид трудноће 1951. године, а 1954. године укинута је кривична одговорност за недозвољен абортус.
после 1955. Након Стаљинове смрти 1953. године, совјетска влада је поништила законе из 1936. и издала нови закон о абортусу. У декрету, издатом 1955. године, наводи се да су „мере које је совјетска држава спроводила у циљу подстицања мајчинства и заштите детињства, као и непрекидног раста свести и културе жена“, омогућиле промену политике. Језик уредбе је подразумевао да ће већина жена изабрати мајчинство уместо абортуса и да је спречавање абортуса и даље циљ владе, јер је и даље подстицао раст становништва.
Током касних 1950-их и 1960-их, процењује се да је Совјетски Савез имао једну од највећих стопа абортуса у свету. Стопа абортуса у овом периоду није поуздана, јер Совјетски Савез није почео да објављује статистику абортуса све до перестројке. Најбоље процене, које су засноване на анкетама медицинских стручњака за то време, говоре да је годишње обављено око 6 до 7 милиона абортуса.