Свинички говор спада у говоре призренско-тимочког дијалекта српског језика. Њиме говоре становници места Свиница у Банатској клисури. Према Павлу Ивићу од српских говора у Румунији, поред свиничког, призренско-тимочком дијалекту припадају и карашевски говори. Свинички говор се одликује многим архаичним особинама, како у фонетици тако и у морфологији, због чега спада међу најархаичније српске говоре. Становници Свинице на свом говору себе називају Свиничање, а према народном предању један део становника је пореклом из Карашева, други из Јабуке у данашњој Бугарској и трећи из Крајине. Свиница је старо насељено место, а као тврђава помиње се 1437. године. Тврђаву Три куле подигао је у 16. веку бан карансебешки и лугошки Србин Петар Петровић. Свиничани говоре свинички у ужим круговима интерне комуникације, што пре свега подразумева саговорнике који су блиски по сродству или по пријатељству.
Фонетске особине Вокали У свиничком говору уочено је пет монофтонга који постоје и у стандардном српском језику (а, е, и, о и у) као и полугласник ә, вокално р и вокално л.
вокал а јавља се у свим позицијама речи, иницијална, медијална и финална: артѝје, авлѝја, такa, прaска, фaла, здрaва, лoза, пuшћа. вокал е је присутан у свим позицијама: енe, суђeлнице, орeси, сeћ’е, пaне, цoле, ћ’ѝне се за јeло. вокал и се јавља на почетку, средини и крају речи: исплнила, исплну, ѝду, ћ’ѝзме, коћ’ѝне, бѝл, винoграда, фмелѝја, орeси, опѝнци. вокал о се бележи свуда у оквиру речи: o(в)де, oна, Божѝк’, вoда, звoнỳ, Босѝлка, млoго. вокал у је присутан свуда у оквиру речи: унỳк, бỳsе, буђ’елaр, сỳнћ’оглед, лỳк, звонỳ, нeму.
Артикулација монофтонга одговара артикулацији ових гласова у стандардном српском језику, с тиме да она може бити померена, односно затворенија, нарочито када се уочени вокали налазе у неакцентованој позицији, али и тада вокали чунвају боју (не долази до редукције неакцентованих вокала до шва) Редукција не иде до губљења основних вокалских особина. Затвореност вокала се пре свега односи на вокале задњег реда (о,у) али и остале вокалске јединице могу имати нешто затворенији статус у одређеним позицијама.
Супституција вокала је забележена у неким примерима, која може бити последица аналогије, асимилације/дисимилације или неких нејезичких чинилаца, као и морфолошке природе.
и>е: кoсел’и трaву о>у: крумпѝр у>о: форỳна, ел’aл’а да се oда за ћ’овeка и>е: ућ’ѝнео; пре нeке пỳт; фамелѝја е>а: дoђ’а дрỳга екѝпа; смо жњaли а>е: ветрењeча, мeтер, ш’eпка, ѝљеду и>у: ућ’ѝнул’и а>и: опѝнци и>у: костỳм е>и: премѝстамо, кицeље
Постоје и покретни вокали, односно који имају форму са вокалом у финалној позицији, ова појава среће се код прилога.
ꬿ : e – прилози кад и сад забележени су у облицима кaде, сaде ꬿ : a : e – прилог отуд(а) забележен је у варијанти отỳде ꬿ : a – прилог напред доследно има облик напрѐда ꬿ : a – прилог сәд има и облик (ређе) сәда
Прилог одозго забележен је у облику озгoра.
Вокалске групе у свиничком говору забележене су у одређеном броју примера, а настале су као последица различитих језичких механизама. Разликујемо самогласничке групе које су: настале испадањем сонанта ј: АУ: ме знaу, да ме дaу у шкoлу, oдма те продaу, ж’eне ж’њaу ИИ: чѝи настале испадањем сонанта в: АИ: прaил’и веома фреквентна вокласка група је АЕ: двaес и двe гoдине, петнaес, једанaес, деветнaес, шеснaес, тринaес гoдине остало: АО: знaо, дaо – насупрот примерима који паралелно егзистирају и сведоче о чувању финалног л: знaл’, дaл’
Постоји и контракција вокала у медијалним вокалским групама. Ова појава није тако честа због чувања финалног л које није прешло у о, али је забележена у одређеном броју примера: ео>о: вѝдо, ỳзо ао>о: рeко, ѝш’о, дoш’о
Забележено је сажимање финалне вокалске групе ао у о, у примеру ко. Такође, постоји сажимање два вокала е у одричним облицима глагола јесам у прзенту: нeсам, нeсмо; потом нeмам, нeмаш’, нeма. Облик oн је бѝл’ ж’eњет сведочи о аферзи, односно испадању неакцетованог иницијалног о (облик ожењен).
У свиничком говору постоје полугласници које је Нина Судимац, у свом раду о говору Свинице, бележила као ә без обзира на његову нијансу. полугласници који се налазе под акцентом: дән, лән, онәј, тәнко, овәск, овәс, рәж’, пәс, пәњ, пәње, ж’әмња, рућ’әк, тәнко, тәнка, добәр акценат није на полугласнику: лəж’ѝца, тəгa
Примарни полугласник бележи се у примерима: дән, лән, онәј, тәнко, овәск, овәс, рәж’, пәњ, пәње, рућ’әк, тәнко. Секундарни полугласник се налази у облику пәс у значењу пас, појас; такође, и у облику добәр присутан је секундарни полугласник (стсл, добръ). Облик ж’әмња у изговору се јавља и у варијанти жамња, у првом примеру реч је о чувању полугласника, у другом о вокализацији.
Једна од архаичних особина свиничког говора је сачувано и живо вокално л у придевима, глаголима, али и у појединим именицама. Примери су: ж’лт, исплнила, исплну, плн, смлз, нaјдлг. Честе су варијанте ових примера које сведоче о рефлексу финалног л: әл, испəлну, пəлн. У облику јаболка слоготворно л је ол. Вокално л је сачувано и у карашевским говорима, али је изговор гласа л и његових варијанти доста недоследан, тако да једну исту реч говорник може изговарати на више начина.
Група vъ>у је присутна у говору Свинице, о чему сведоче примери: унỳк, унỳка, влeзу унỳтра. Облик влезу сведочи о чувању иницијалне групе vъ.
Сугласник р може имати силабичку функцију, а може се наћи и у иницијалној и медијалној позицији у речима, најчешће између два консонанта у оквиру речи. иницијална позиција: рђав, рђаво медијална позиција: мртав, први, црква, срце, ч’рн, ч’рна, Србин, свекрву, свекрва, брдо, крпе
Девокализација вокалног р бележи се у примерима: умрeл’и, умрeл’а, ‘мрeл’а, умрeл’, умрeо од гл’aда, ч’ервeн, ч’ервенa.
Консонанти Инвертаром и дистрибуцијом консонаната, говор Свинице разликује се од структуре стандардног српског језика. Судбина конасонаната у различитим позицијама, лексици, као и консонантских група, другачија је у односу на стандардни српски језик.
сугалсник х, као и у већини српских говора, у изговору Свиничана је елиминисан у иницијалној позицији: иљада, иљаду и сто, ибрид, артије, оће, рапав, аљине, ајдук. У финалној позицији глас се изгубио у следећим примерима: гра(х), одма, смо имали бригу за њи. Супституција сугланика х сугласником в: мува, глув. сугланик ф, његов статус је нестабилан као и у већини српских говора, што је условљено његовим непостојањем у прасловенском времену и каснијим доласком у српски језик преко речи страног порекла, било да се у речи налази у иницијалној, медијалној или финалној позицији. Иницијална позиција: фамелија, фруштук, фестивалове, фуруна, фолклор, форма. Медијална позиција: инфаркт, трфој, професор. Финална позиција: шеф, штоф. артикулација сугласника ж и ш разликује се од артикулације фрикатива у стандардном српском језику. Ови гласови изговарају се знатно мекше у свиничком говору. меко ж’: ж’ивотѝња, ж’ивeла, мỳж’, ж’eне, етaж’ меко ш’: нaш’а, комш’ѝја, ш’eтам, снaш’ка, на крeш’у, тeш’ко ми је супституција сугланика с сугласником ш: ш њом
У свиничком говору артикулација африката је другачија од оне у стандардном српском језику. код већине говорника егзистира систем у коме су присутне африкате ћ и ђ, и у оним позицијама у којима се очекује ч и џ. Присутне су фонеме ц и ѕ. Џ = Ђ: ђ’eп, пeнђ’ер, вeл’ики ђ’aк, ђ’ѝп Ч = Ћ: ћ’eта, Ћ’eда, ћ’oвек, кoл’aћ’, ћ’oрба, ћ’eкић, ћ’етѝри, ћ’арaпе, ћ’ѝзме, мрaћ’ан, ћ’eсма, ћ’aпа, кол’аћ’ѝка, ћ’ѝсти, вeћ’ер, рỳћ’ак, рућ’yк, рỳћ’ни рaд, покривaћ’, обић’aј, ћ’ѝрк Ћ = Ћ: гaћ’е, кỳћ’а, ћ’eрка, ћ’eкић’, нoћ’у Ђ = Ђ: ђ’aка, л’aђ’а, нaђ’ем, се нaђ’емо, ђ’aк, Ђ’ердaп, Ђ’ерманiја Ц= Ц: пaл’ац, л’aнац, цвeт, цoл’е, дeца спорадично егзистира тврдо ч, чија артикулација није као у стандардном језику, али је тврђе од фонеме ћ, која је такође забележена код говорника. Ч = Ч: ч’oрба, кол’aч’, ч’етѝри, закљỳч’у, откљỳч’у, ч’ервенa, ч’ервeн спорадично се јављају и фонетске варијанте к и г. Ђ = Г / Ћ = К: Г’евг’ел’ѝја, лaг’а, лỳг’е, рг’аво; кỳк’у, Божѝк’, трeк’у гoдину
Миле Томић закључује да је африката ѕ у свиничком говору много боље сачуван него у осталим српским говорима, те да присуство овог африката у речима словенског порекла доказује да су га Свиничани имали у свом говору много раније и да им је контакт са румунским језиком помогао да тај африкат сачувају до данас. Ѕ: кукурỳs, sвездe, sвездa, орsoјка (жито), бỳsе (усне) забележене су варијанте са сугласником з: кукурỳз, звездa, звездe; као и са фонемом з: да ме звонѝ, мoји ме звонỳ.
Сонант ј се углавном чува, а артикулација је условљена позицијом гласа у речима. Такође, бележи се постојање секумдарног ј, као и његово губљење у оним позицијама у којима је стабилан у стандардном језику. Сонант ј чува се у иницијалној позицији у следећим примерима: јaболка, једанaес, јeсeња, јел’; у медијалној позицији: девoјке, мал’aјка, змѝја, ајдỳк; у финалној позицији: тeј ћ’овeк, трфoј. Чување сонанта ј између два вокала е: нeје; између вокала и и а: тѝја су умрeл’и, авл’ѝја, Гевгел’ѝја. У облику јeктар јавља се протетички сугласник ј у иницијалној позицији, где је учврстио своје место и постао лексичка особина наведених речи. Јавља се и губљење сонанта ј у међувокалској позицији, између вокала а и у: oдма те продaу, знaу. Код облика нeму (немају), осим губљења интервокалског ј дошло је и до асимилације и сажимања вокала.
Сонант л, односно његова артикулација у говору Свиничана се разликује у односу на артикулацију у стандардном језику. Нина Судимац у свом истраживању закључује да постоји: мекше л’ које се јавља испред вокала предњег реда и вокала а: вoл’им, авл’ѝје, требaл’и, вeл’ике, кол’ѝба, л’eпо, смо бѝл’е ми мл’aде; пaл’ац, гл’aви, јỳл’а, мoгл’а, се удaл’а, пл’атѝли. мекше л’ на крају речи: јỳл’, ме манỳл’. глас л који има артикулацију сличну оној у стандардном језику, испред вокала задњег реда: лoш, пoклон.
Уочена мекоћа сонанта л је таква да се овај глас изговара тврђе од његовог пара љ, али и знатно мекше него што је његова природа у стандардном језику. Такође, бележи се постојање и секундарног л: суђ’eлнице; гусeлница.
Алвеоларни сонант н нема измењену артикулацију и јавља се у свим позицијама у речи: нeсам, недeла, пaднем, ч’ервенa, инфaркт, ч’ѝнем, ч’ервeн. Јавља се супституција н сугласником р: панталoре; сугласником њ: њoш’ња.
Артикулација сонанта љ је померена у односу на стандардни српски језик, у одређеним примерима, тако да се чује изговор обеју компоненти л и ј: ж’умбoлја; полјопрѝвреда. Сонант љ без измена: кoље, кицeље, фрљам ж’ѝто. Супституција меког сонанта љ тврдим сонантом л врло је честа у овом говору: полопрѝвреда, Босѝлка, недeла.
Сонант њ није претрпео промене у погледу артикулације: свињa, свињỳ, бокaњћ’е, њoш’ња, пролeтњак, ш’трењка. Јавља се супституција сугласника њ сугласником н: сỳкна.
Сонант р се изговара као у стандардном језику и налази се у свим позицијама у речи. Иницијална позиција: рђ’ав, рỳћ’ни рaд-; медијална позиција: кукурỳs, ч’етѝри, сетeнбра, здрaва, прaска, винoград, први; финална позиција: мeтер, пeнђ’ер. Јављљ се супституција сугласника р сугласником л у примеру јел уместо јер.
Код сонанта в артикулација је иста као и у стандардном језику, али се јавља и полусонант в, глас прелазног типа који је ближи сонанту в него вокалу у, њега Миле Томић описује као неку врсту лабијалног в (w): праwо српски, дewка, сакow. Сонант в се јавља у свим позицијама речи, иницијално: вoда, винoград, (сам) видeла, (у) вoјску; медијално: oвца, звoни, покривaћ’, први, авлѝја, дoвде, Г’евг’ел’ѝја, у Свинѝцу, свѝ; финално: сỳв, примитoв нaрод. Присутно је губљење суглансика в у медијалној позицији: oде (oвде), прaили (правѝли). Група хв- је упрошћена, где је дошло до једначења в према фрикативном х, а потом до губљења овог консонанта: хвaла > фaла.