За време цара Николаја II (1894–1917), Руско царство се полако индустријализовало, потискујући опозицију из центра и крајње левице. Током 1890-их, индустријски развој Русије довео је до великог повећања величине урбане средње класе и радничке класе, што је довело до динамичније политичке атмосфере. Пошто су држава и странци поседовали већи део руске индустрије, руска радничка класа је била релативно јача, а руска буржоазија релативно слабија него на Западу.

Током 1890-их и раних 1900-их, лоши услови живота и рада, високи порези и глад за земљиштем довели су до чешћих штрајкова и аграрних нереда. До 1914. 40% руских радника било је запослено у фабрикама од 1.000 или више радника (32% 1901. године). 42% је радило у предузећима од 100 до 1.000 радника и 18% у предузећима са 100 или мање радника (1914. године, Сједињене Државе су имале еквивалентне бројке од 18%, 47% и 35%).,

Политички, снаге против естаблишмента организоване су у конкурентске партије, иако политичке партије нису биле легализоване све док није објављен октобарски манифест 1905. године. Либерални елементи међу индустријским капиталистима и племством, који су веровали у мирну друштвену реформу и уставног монарха, основали су Уставну демократску странку или Кадете 1905. Социјалистичке партије су укључивале социјалистичке револуционаре (СР, основане 1900) и Руску социјалдемократску радничку партију (РСДРП, основану 1898). Радници у већим градовима побунили су се 1905. широким штрајковима и побунама. Цар је једва држао контролу и био је приморан да покрене реформе, обећавајући изборни парламент (Думу) у октобарском манифесту. Међутим, цар је потом распустио Думу 1906. године. Обратио се Петру Столипину (премијер од 1906. до 1911.) да помогне реформи огромне, али троме економије.

Спољна политика Николаја II била је усредсређена на савез са Француском и укључивала је појачано мешање у балканска питања. Русија је прогласила улогу за себе као војни заштитник православних хришћана, посебно оних у Србији. Напори да се прошири руска моћ на Далеком истоку довели су до кратког рата са Јапаном 1904–1905, који се завршио понижавајућим поразом за Санкт Петербург. Руси су ушли у Први светски рат 1914. године, али војни губици и притисци посрнуле ратне економије навели су либералне елементе да изведу Фебруарску револуцију 1917. пошто је Немачка финансирала радикале попут Владимира Лењина да покрену државни удар, углавном кроз совјети у фабрикама и у војсци. Одлучујући да не може да настави рат и да задржи своје револуционарне успехе, нова совјетска влада је склопила сепаратни мир са Немачком, потписујући 150.000 км 2 руске земље у Брест-Литовском споразуму.

Савез са Француском, 1894–1914 мини|Русија 1914. године мини|Демографија европских земаља пре Првог светског рата Централни развој руске спољне политике био је удаљавање од Немачке ка Француској. Русија никада није била пријатељски настројена са Француском, и сећала се ратова на Криму и Наполеонове инвазије; видела је Париз као опасан фронт субверзије и исмевала тамошње слабе владе. Француска, коју је Бизмарк искључио из читавог система савезништва, одлучила је да побољша односе са Русијом. Позајмила је новац Русима, проширила трговину и почела да продаје ратне бродове после 1890. године. У међувремену, након што је Бизмарк изгубио функцију 1890. године, није било обнављања уговора о реосигурању између Русије и Немачке. Немачки банкари су престали да кредитирају Русију, која је све више зависила од париских банака., Тајни уговор 1894. предвиђао је да ће Русија прискочити у помоћ Француској ако Француску нападне Немачка. Други услов је био да у могућем рату против Немачке Француска одмах мобилише 1.3 милиона људи, док би Русија мобилисала 700.000 до 800.000. Он је предвиђао да ако неко или више чланова Тројног пакта (Немачка, Аустрија, Италија) мобилише своје резерве у припремама за рат, онда ће и Русија и Француска мобилисати своје. „Мобилизација је објава рата“, рекао је француски шеф генералштаба цару Александру III 1892. године. „Мобилисати значи обавезати ближњег да учини исто. Ово је поставило трипвире за јул 1914.For more elaborate detail, see Џорџ Ф. Кенан тврди да је Русија првенствено одговорна за колапс Бизмаркове политике савезништва у Европи и почетак пада у Првом светском рату. Кенан криви лошу руску дипломатију усредсређену на њене амбиције на Балкану. Кенан каже да је Бизмаркова спољна политика осмишљена да спречи било какав велики рат чак и када су у питању побољшани француско-руски односи. Русија је напустила Бизмаркову Лигу три цара (са Немачком и Аустријом) и уместо тога преузела француски предлог за ближе односе и војни савез.

Империјализам у Азији и руско-јапански рат лево|мини|274x274п| Француски цртеж који приказује стереотипну мандарину у манџурској одори као краљицу Викторију (Велика Британија), кајзера Вилхелма II (Немачка), цара Николаја II (Русија) и самураја (Јапан) исеченог на краљевску торту на којој је исписана реч Кина (Кина)). Француска је представљена као Маријана, са руком на рамену Николаја II, што сугерише француско-руски савез Русија је добила маневарски простор у Азији због пријатељства са Француском и растућег ривалства између Британије и Немачке. До 1895. Немачка се такмичила са Француском за наклоност Русије, а британски државници су се надали да ће преговарати са Русима о разграничењу сфера утицаја у Азији. Ова ситуација је омогућила Русији да интервенише у североисточној Азији након победе Јапана над Кином 1895. године. У преговорима који су уследили, Јапан је био приморан да учини уступке на полуострву Лиаотунг и Порт Артуру у јужној Манџурији. Следеће године, Сергеј Вите је искористио француски капитал за оснивање Руско-кинеске банке. Циљ банке је био да финансира изградњу пруге преко северне Манџурије и тиме скрати Транссибирску железницу. У року од две године, Русија је закупила полуострво Лиаотунг и Порт Артур и почела да гради магистралну линију од Харбина у централној Манџурији до Порт Артура на обали. У исто време Велика Британија је окупирала Веи-Хаи-Веи, а Немачка Киаоцхао.

Године 1900, Кина је реаговала на страно заузимање своје територије оружаним народним устанком, Боксерском побуном. Руски војни контингенти удружили су снаге из Европе, Јапана и Сједињених Држава како би успоставили ред у северној Кини. Снаге од 150.000 руских војника окупирале су Манџурију како би осигурале њене пруге. Након гушења побуне, Русија није повукла своје трупе из Манџурије. Сходно томе, расла су трвења између Русије и Јапана, а овај последњи је отворио непријатељства у Порт Артуру у јануару 1904, без икакве формалне објаве рата.

Као контрапункт јапанској стратегији стицања брзих победа за контролу Манџурије, руска стратегија се фокусирала на борбу против одлагања акција како би се добило време за појачање да стигне преко дуге Транссибирске железнице. У јануару 1905, након неколико неуспешних напада који су их коштали 60.000 убијених и рањених војника и осмомесечне опсаде, Јапанци су заузели Порт Артур. У марту су Јапанци натерали Русе да се повуку северно од Мукдена, али нису били у стању да прогоне Русе јер су јапанске трупе претрпеле велике губитке. Пошто је стратешки поседовање града мало значило, коначна победа је зависила од морнарице. У мају, у Цушимском мореузу, Јапанци су уништили последњу наду Русије у рату, флоту састављену од балтичких и медитеранских ескадрила морнарице. Теоретски, појачања руске војске су могла да отерају Јапанце са азијског копна, али револуција код куће и дипломатски притисак натерали су цара да тражи мир. Русија је прихватила посредовање председника Сједињених Држава Теодора Рузвелта, уступила јужни део острва Сахалин Јапану и признала превласт Јапана у Кореји и јужној Манџурији.

Утицај пољопривреде Руски систем пољопривредне производње утицао је на ставове сељака и других друштвених група да се реформишу против власти и промовишу друштвене промене. „Почетком двадесетог века пољопривреда је представљала највећи појединачни сектор руске привреде, који је производио отприлике половину националног дохотка и запошљавао две трећине руског становништва. Ово илуструје огромну улогу сељака у економији; чинећи их тако штетним за револуционарну идеологију народњака и социјалдемократа. Крајем 19. века руска пољопривреда у целини била је најгора у Европи. Руском систему пољопривреде недостајале су капиталне инвестиције и технолошки напредак. Продуктивност стоке је била позната уназад, а недостатак пашњака као што су ливаде приморао је стоку да пасе на необрађеном земљишту. Ни систем усева и сточарства нису били адекватни да издрже руске зиме. За време царске владавине, пољопривредна привреда је одступила од производње за самосталан живот до производње директно за тржиште. Упоредо са пољопривредним неуспесима, Русија је имала брз раст становништва, железнице су се шириле по пољопривредном земљишту, а инфлација је напала цене роба. Постављена су ограничења у дистрибуцији хране и на крају су довела до глади. Пољопривредне тешкоће у Русији ограничиле су привреду, утицале на друштвене реформе и помогле успону бољшевичке партије.

Револуција и контрареволуција, 1905–1907 мини| Иља Рјепин, 17. октобар 1905. Руско-јапански рат је убрзао успон политичких покрета међу свим класама и главним националностима, укључујући и Русе са имовином. До почетка 1904. руски либерални активисти из земства и професија формирали су организацију под називом Савез ослобођења. Исте године су се удружили са Финцима, Пољацима, Грузијцима, Јерменима и руским члановима Социјалистичке Револуционарне партије како би формирали савез против аутократске владавине.

Револуција из 1905. године, друштвени и политички преокрет без преседана у целој империји, покренута је насилним гушењем 22. јануара (Крвава недеља) у Санкт Петербургу масовне поворке радника, коју је предводио радикални свештеник Георгиј Гапон, са молбoм за цара. Крваву недељу су, широм земље, пратили раднички и студентски штрајкови, уличне демонстрације, таласи вандализма и другог периодичног насиља, атентати на владине званичнике, поморске побуне, националистички покрети у царским пограничним крајевима и антијеврејски погроми и други реакционарни протести и насиље. У великом броју градова радници су формирали Совјете, или савете. Крајем године дошло је до оружаних побуна у Москви, на Уралу, Летонији и деловима Пољске. Активисти земства и широке струковне уније синдиката формирали су Уставно-демократску странку, чији су иницијали странци дали неформални назив Кадети. Неки активисти из више класе и имовине позвали су на компромис са опозиционим групама како би се избегли даљи немири.

Исход револуције био је контрадикторан. Крајем 1905. Николас је пристао, помало невољно, да изда такозвани октобарски манифест, који је Русији обећао реформисани политички поредак и основне грађанске слободе за већину грађана. Нови основни закони из 1906. године успоставили су законодавну Државну думу, или парламент, али су такође ограничили њену надлежност на много начина - међу којима је и потпуни недостатак парламентарне контроле над именовањем или разрешењем министара у кабинету. Синдикати и штрајкови су легализовани, али је полиција задржала широка овлашћења да надгледа синдикалне активности и да затвара синдикате због ангажовања у незаконитим политичким активностима. Слобода штампе је била загарантована.