мини| Краљ Џорџ VI, у пратњи краљице Елизабете, даје краљевску сагласност на законе у Канадском Сенату, 19. маја 1939.
Краљевски пристанак је метод којим монарх формално одобрава акт законодавног тела, било директно или преко званичника који делује у име монарха. У неким јурисдикцијама, краљевски пристанак је еквивалентан проглашењу, док је у другим то посебан корак. Под модерном уставном монархијом, краљевски пристанак се сматра мало више од формалности. Чак и у земљама као што су Уједињено Краљевство, Норвешка, Холандија, Лихтенштајн и Монако које и даље, у теорији, дозвољавају свом монарху да ускрати пристанак на законе, монарх то готово никада не чини, осим у страшним политичким ванредним ситуацијама или по савету владе. Док су европски монарси некада често користили право вета ускраћивањем краљевске сагласности, таква појава је била веома ретка од осамнаестог века.
Краљевски пристанак се обично повезује са разрађеном церемонијом. У Уједињеном Краљевству, Суверен се може лично појавити у Дому лордова или може именовати Лордове комесаре, који објављују да је краљевски пристанак дат на церемонији одржаној у Вестминстерској палати у ту сврху. Међутим, краљевски пристанак се обично даје мање церемонијално путем писама патента. У другим нацијама, као што је Аустралија, генерални гувернер (као представник монарха) има право да распусти парламент и да потпише закон. У Канади, генерални гувернер може дати пристанак или лично на церемонији у Сенату или писаном изјавом којом се обавештава парламент о њиховом пристанку са предлогом закона.
Употреба Монарх данас не би ставио вето на закон, осим на савет министара. Роберт Блекбурн је сугерисао да је монархово давање краљевске сагласности сада ограничено на одговарајући поступак и представља потврду да је закон прошао све успостављене парламентарне процедуре, док је Родни Бразир тврдио да монарх и даље може да одбије краљевски пристанак на закон који је „тражио да поткопају демократске основе устава“. Међутим, Бразир је наставио да признаје да би тако нешто довело до "озбиљних потешкоћа у дефинисању" и да би било боље да монарх тражи другачији начин да изрази своју забринутост. Једина ситуација у којој би краљевски пристанак могао бити одбијен била би да је закон усвојен од стране законодавних домова или кућа противно жељама кабинета, а фаза краљевског пристанка понудила би последњу прилику да спречи да закон постане закон.
Уједињено Краљевство Пре него што је Краљевски пристанак Законом о комисији 1541 дозвољавала делегирање овлашћења на лордске комесаре, пристанак је увек морао да да Суверен лично пред парламентом. Последњи пут ју је суверен дао лично у парламенту за време владавине краљице Викторије на пророгацији 12. августа 1854. Закон је укинут и замењен Законом о краљевској сагласности из 1967. године. Међутим, члан 1(2) тог закона не спречава суверена да лично изјави пристанак ако он или она то жели.
Краљевски пристанак је последњи корак који је потребан да би парламентарни закон постао закон. Када се закон представи суверену, он или она имају следеће формалне опције:
дају краљевску сагласност, чиме ће предлог закона постати акт парламента. одложити пристанак на закон коришћењем резервних овлашћења, чиме се позива на вето одбити краљевски пристанак по савету његових или њених министара.
Последњи закон који је одбијен био је Закон о шкотској милицији током владавине краљице Ане 1708. године.Lords' Journals (1705–1709), p. 506
Парламентарна пракса Ерскина Меја саветује „... и од те санкције се не могу законски ускратити“, што значи да се рачуни морају слати на краљевски пристанак, а не да се она мора дати., citing Hats. p. 339, 13 Lords' Journals, Међутим, неке власти су изјавиле да Суверен више нема моћ да ускрати пристанак на предлог закона противно савету министара.Gilbert Burnet, A History of my Own Time, vol. II
Према савременим уставним конвенцијама, Суверен генерално делује на основу савета својих министара и у складу са њима. Међутим, међу научницима постоји одређена неслагања око тога да ли монарх треба да ускрати краљевску сагласност на закон ако га то саветују његови или њени министри.
Пошто ови министри најчешће уживају подршку парламента и добијају усвајање закона, мало је вероватно да би саветовали суверена да ускрати пристанак. Дакле, у савременој пракси, ово питање се никада није појавило, а краљевски пристанак није ускраћен. Ова могућност је настала током првих дана премијерског мандата Бориса Џонсона док је Велика Британија преговарала о споразуму о Брегзиту са ЕУ. Председавајући Доњег дома дозволио је расправу о предлогу закона против жеља владе, а тадашња влада је заправо била у мањини по питању најхитнијег парламентарног питања у то време. Као такви, кружиле су гласине да би премијер могао саветовати тадашњем суверену, Елизабету II, да ускрати пристанак на неповољан закон.
Историјски развој Првобитно је законодавну власт вршио суверен који је деловао по савету Curia regis, или краљевског већа, у коме су учествовали виши магнати и свештенство и који је еволуирао у парламент. Године 1265, Симон V Монфорт је неправилно сазвао комплетан парламент без краљевског овлашћења. Чланство у такозваном моделском парламенту, основаном 1295. под Едвардом I Плантагенетом, на крају је постало подељено на два огранка: бискупи, опати, грофови и барони формирали су Дом лордова, док су два витеза из сваког округа и два грађанина из сваке општине је водила Доњи дом. Краљ би тражио савет и пристанак оба дома пре доношења било каквог закона.
Током владавине Хенрија VI Ланкастера, постала је редовна пракса да два дома доносе законе у облику закона, који неће постати закон ако се не добије сагласност суверена, пошто је суверен био, и још увек остаје, доносилац закона. Дакле, сви акти укључују клаузулу „Било то донесено од стране Краљевог (Краљичиног) најизврснијег величанства, уз савет и пристанка лордова Духовних и Привремених, и Заједнице, у овом садашњем парламенту који је окупљен, и ауторитетом исто, како следи...“. Закони Парламента из 1911. и 1949. пружају другу потенцијалну преамбулу ако би Дом лордова био искључен из процеса.
Монарси су често осујећивали моћ парламента да доноси законе. Чарлс I Стјуарт је распустио парламент 1629. године, након што је усвојио предлоге и законе који су критиковали – и покушавали да ограниче – његово произвољно вршење власти. Током једанаест година личне владавине које су уследиле, Чарлс је изводио правно сумњиве радње као што је подизање пореза без одобрења парламента."Charles I (r. 1625–49)". Royal Household at Buckingham Palace. Retrieved 12 April 2007.
Форма крунидбене заклетве коју су полагали монарси до и укључујући Џејмса I и Чарлса I укључивао је обећање (на латинском) да ће се придржавати законитих закона и обичаја quas vulgus elegerit. Постојала је контроверза око значења ове фразе: глагол elegerit је вишезначан, представљајући или будући перфект („који ће обични људи изабрати“), или перфектни субјунктив („који обични људи могу одабрали"). Чарлс I је, усвајајући потоње тумачење, сматрао да је посвећен само одржавању оних закона и обичаја који су већ постојали у време његовог крунисања. Дуги парламент је дао предност претходном преводу, тумачећи заклетву као обавезу да се пристане на било који закон који донесе Парламент, као представник „простог народа“. Конвенција о рестаурацији, Парламент је решио то питање уклањањем спорне фразе из Заклетве.
Након енглеског грађанског рата, прихваћено је да се парламент редовно сазива, али је и даље било уобичајено да монарси одбијају краљевски пристанак на законе. Законом о побуни из 1661. чак је издајнички увреда сугерисање да парламент има „законодавну власт без краља“. Године 1678., Чарлс II Стјуарт је ускратио свој пристанак на предлог закона „за очување мира у Краљевини подизањем милиције и настављајући их на дужности два и четрдесет дана“,"House of Lords Journal Volume 13: 27 November 1678". Journal of the House of Lords: volume 13: 1675–1681 (1771), pp. 380–385. Retrieved 12 April 2007. сугеришући да он, а не парламент, треба да контролише милицију."The making and keeping of Acts" (PDF). History Today, Vol. VI, pp. 765–773, 1956. Retrieved 18 April 2007. Вилијам III Орански је релативно либерално користио краљевски вето, ускративши сагласност на пет јавних закона између 1692. и 1696. То су били:
Предлог закона о судијама (на који је уложен вето 1692) би регулисао таксе које наплаћују судије и уклонио право монарха да разрешава судије по својој вољи, предвиђајући да судија треба да обавља своју комисију „на основу доброг понашања“. Један савремени посматрач је известио да су Вилијамов вето препоручиле саме судије, забринуте да би им регулисање њихових такси лишило уносног извора прихода. Закон о краљевским рудницима (на који је уложен вето 1692.) би јасно дефинисао монархово право да заплени било који рудник који садржи злато или сребро. Сличан закон је поново усвојен у Парламенту и добио краљевски пристанак следеће године. Трогодишњи закон (на који је уложен вето 1693) би обезбедио да се парламент састаје једном годишње и да ниједан парламент не може да траје дуже од три године. Сличан закон, без обавезе одржавања годишњих скупштинских заседања, краљ је одобрио 1694. и постао је закон. Предлог закона о месту (на који је уложен вето 1694) би спречио чланове парламента да прихвате било коју функцију или посао под круном без да буду поново изабрани. Сличну одредбу је касније одобрио Вилијам као део Закона о наслеђивању из 1701. Предлог закона о квалификацијама (на који је уложен вето 1696) би успоставио имовинске квалификације за чланове парламента.
Карафано сугерише да је Вилијам III сматрао краљевски вето „својим личним законодавним оруђем“. Насупрот томе, последњи монарх Стјуарта, Ана, само једном је ускратила пристанак на закон. Дана 11. марта 1708. ставила је вето на закон о шкотској милицији по савету својих министара. Од тада ниједан монарх није ускратио краљевски пристанак на закон који је усвојио парламент.
Током владавине наредне династије Хановер, власт су постепено више вршили парламент и влада. Први хановерски монарх, Џорџ I, постао је претпостављени наследник, а затим и краљ касно у животу. Говорећи енглески као други језик и пошто у почетку није био упознат са британском политиком и обичајима, ослањао се на своје министре у већој мери него претходни монарси. Каснији хановерски монарси покушали су да обнове краљевску контролу над законодавством: Џорџ III и Џорџ IV су се отворено противили католичкој еманципацији"George IV (1762–1830)". BBC History. Retrieved 12 April 2007. и тврдили су да би давање пристанка на закон о католичкој еманципацији прекршило крунишну заклетву, која је захтевала од суверена да сачува и заштити успостављену Енглеску цркву од папске доминације, и дао би права појединцима који су били у савезу са страном силом која није признала њихов легитимитет. Међутим, Џорџ IV је невољно дао свој пристанак по савету својих министара. Дакле, како је концепт одговорности министара еволуирао, моћ ускраћивања краљевске сагласности је нестала, како у Уједињеном Краљевству, тако и у другим областима Комонвелта.
Године 1914, Џорџ V је добио правни савет о ускраћивању краљевског пристанка од владе Ирске; тада веома спорно законодавство које је либерална влада намеравала да прогура кроз парламент помоћу Закона о парламенту из 1911. Одлучио је да не ускрати пристанак без „убедљивих доказа да би то спречило националну катастрофу, или барем имало смирујући ефекат на ометајуће услове тог времена“.
Разговарало се о томе да би у модерним временима влада могла да саветује монарха да ускрати краљевски пристанак, али да би изабрани политичари требало да настоје да избегну такав сценарио.
Шкотска