Церемонија отварања Летњих олимпијских игара 2012. одржана је у петак 27. јула 2012. увече на Олимпијском стадиону у Лондону, током које је Игре свечано отворила краљица Елизабета II. Као што је наложено Олимпијском повељом, поступак је комбиновао свечано отварање овог међународног спортског догађаја (укључујући поздравне говоре, подизање застава и параду спортиста) са уметничким спектаклом како би се приказала култура земље домаћина. Спектакл је носио назив Isles of Wonder и режирао га је британски филмски режисер Дени Бојл, добитник Оскара.

Пре Лондона 2012. постојала је велика бојазан у вези са способношћу Британије да приреди церемонију отварања која би могла да достигне стандард на Летњим играма у Пекингу 2008. године. Церемонија 2008. била је позната по свом обиму, екстраваганцији и трошковима, хваљена као „највећа икада“, и коштала је 65 милиона фунти. Насупрот томе, Лондон је потрошио око 27 милиона фунти (од 80 милиона фунти предвиђених за четири церемоније), што је ипак било дупло више од првобитног буџета. Без обзира на то, церемонија отварања у Лондону одмах је виђена као огроман успех, нашироко хваљена као „ремек-дело“ и „љубавно писмо Британији“.

Церемонија је почела у 21:00 БСТ и трајала је скоро четири сата. Процењује се да ју је гледала телевизијска публика широм света од 900 милиона, што је постала најгледанија церемонија отварања Олимпијских игара у Великој Британији и САД. Садржај је углавном био тајан пре наступа, упркос хиљадама волонтера и две јавне пробе. Главни делови уметничке изложбе представљали су британску индустријску револуцију, Националну здравствену службу, књижевно наслеђе, популарну музику и културу, и били су познати по живописном приповедању и употреби музике. Две краће секције су изазвале посебне коментаре, укључујући снимљену камео појаву краљице са Џејмсом Бондом као њеном пратњом, и наступ Лондонског симфонијског оркестра уживо коме се придружио комичар Рован Аткинсон. Они су се нашироко приписивали британском смислу за хумор . На церемонији су учествовали деца и млади људи у већини сегмената, одражавајући тежњу „инспирације једне генерације“ првобитне понуде Лондона за Игре.

Би-Би-Си је објавио снимак целе церемоније отварања 29. октобра 2012, коју је уредио Дени Бојл и са додацима у позадини, заједно са више од седам сати спортских догађаја и комплетном церемонијом затварања...

Припреме Лондонски организациони комитет Олимпијских и Параолимпијских игара (ЛОЦОГ ) је у јуну 2010. приступио Данију Бојлу да буде директор церемоније и он је одмах прихватио. Бојл је објаснио да су га четири ствари натерале да прихвати посао: био је велики навијач Олимпијаде, живео је миљу од стадиона и тако се осећао уложеним у ту област, рођендан његовог покојног оца је био на датум церемоније, и осећао се његов 'Оскаров утицај' би му омогућио да прогура оно што је желео да уради. Он је рекао да се „чудно више осећа као ... грађанска или национална одговорност“ да преузме посао. лево|мини| Дани Бојл, директор церемоније отварања Бојл је признао да је екстраваганција церемоније отварања 2008. била немогућ чин за праћење — „не можете постати већи од Пекинга“ — и да је та спознаја заправо креативно ослободила његов тим. Рекао је „..очигледно нећу да покушавам да градим на Пекингу, јер како би ти? Ми не можемо, а ни ви не бисте желели, па се враћамо на почетак. да покушамо да оставимо утисак да се преиспитујемо и поново покрећемо, јер су (церанија отварања ) ескалирала од Лос Анђелеса 1984. Сваки пут су покушавали да надмаше себе, а ви то не можете да урадите после Пекинга." Буџет Пекинга је износио 65 милиона фунти, док је коначни буџет Лондона био 27 милиона фунти, што је дупло више од првобитне одредбе. Лондонски стадион имао је исти број седишта као и пекиншки, али је био упола мањи; ова интимност обима значила је да је Бојл осећао да може постићи нешто лично и повезујуће.

Различити делови церемоније су осмишљени тако да одражавају аспекте британске историје и културе, са насловом Ислес of Вондер делом инспирисан Шекспировом драмом Бура (посебно Калибановим говором „Не плаши се“ ), а делом Афоризам ГК Честертона : „Свет ће пропасти не због недостатка чуда, већ због недостатка чуда“.

У јулу 2010, Бојл је почео да размишља о идејама са дизајнером Марком Тилдеслијем, писцем Френком Котрел-Бојсом и костимографом Сутиратом Ан Ларларб. Разматрали су „оно што је у суштини британско“, при чему је Ларларб који није Британац могао да понуди поглед на оно што је свет мислио да Британија значи. Котрел-Бојс је дао Бојлу копију Пандемонијума (названог по престоници пакла у изгубљеном рају ) од Хамфрија Џенингса, који је упоредио савремене извештаје из индустријске револуције. Постало је традиционално током церемоније отварања да се на спектакуларан начин 'произведу' олимпијски прстенови. Цоттрелл-Боице је прокоментарисао „Дени је имао врло јасну идеју да у првих 15 минута мораш да имаш сјајну, запањујућу слику која може да обиђе свет; морала је да достигне врхунац нечим што је натерало људе да кажу „О мој Боже!“ . Бојл је одлучио да „пут од пасторала до индустрије, који се завршава ковањем олимпијских прстенова” буде та слика.

Десет одвојених поглавља на којима је тим почео да ради постепено су сабијени у три главна покрета: насилни прелазак са „зелене и пријатне земље“ на „пандемонијум“ индустријске револуције, поздрав НХС-у и књижевности за децу и прослава поп култура, технологија и дигитална револуција.

Када се Бојл вратио да ради на церемонији у пролеће 2011, замолио је Рика Смита из Ундерворлд-а, са којим је радио на неколико филмских пројеката, као и на његовој позоришној продукцији Франкенштајн Мери Шели, да буде музички директор. У исто време тим се преселио у студијски комплекс Тхрее Миллс у источном Лондону, где је направљена макета стадиона у размери 4x4 m. Из безбедносних разлога, једна верзија церемоније уз помоћ CGI-а је сачувана на лаптопу уредника Саше Дилона; ко је требао да дође у студио.

Глумачку екипу чинили су професионални извођачи и 7.500 волонтера. Бојл је волонтере сматрао „највреднијом робом од свих“. У новембру 2011. су били на аудицији у Тхрее Миллс-у, а пробе су озбиљно почеле у пролеће 2012. на отвореном простору у Дагенхаму (напуштена Фордова фабрика), често по лошем времену. Иако су кључни сарадници морали да потпишу споразуме о неоткривању података и да су неки елементи носили кодна имена, Бојл је указао огромно поверење волонтерима тражећи од њих да једноставно „сачувају изненађење“ и да не пропуштају никакве информације. Регрутовани су још добровољци да помогну у обезбеђењу и распореду, као и да подрже техничку посаду. Три недеље пре церемоније, Марк Рајланс, који је требало да преузме главну улогу, повукао се након породичне жалости и заменио га је Кенет Брана.

Олимпијско звоно, највеће хармонично штимовано звоно на свету, тешко 23 тоне, изливено је од месинга под руководством ливнице звона Вајтчепел од стране Роиал Еијсбоутса из Холандије и окачено је на стадиону. Био је исписан ретком из Калибановог говора у Бури : „Не бој се, острво је пуно буке“.

Бојл је дао значајан нагласак на теми из Лондона 2012. „инспирисати једну генерацију“ и осмислио програм који се у великој мери ослањао на децу и младе, и изграђен око тема које би се односиле на младе. 25 школа у шест првобитних општина источног Лондона домаћина коришћено је за регрутовање деце добровољаца за наступ, а 170 ученика шестог разреда (16–18-годишњака), међу којима говоре више од 50 језика, регрутовано је са својих колеџа.

Дана 12. јуна 2012. на конференцији за штампу, Бојл је обећао огроман скуп руралних Британаца, који је требало да укључи сеоски тим за крикет, животиње са фарме, модел Гластонбери тора, као и мајски стуб и облак који ствара кишу. Његова намера је била да представи рурални и урбани пејзаж Британије. Дизајн је био да укључи мосх јаму на сваком крају сета, један са људима који славе рок фестивал, а други Last Night of the Proms.

Бојл је обећао церемонију у коју ће се сви осећати укључени; рекао је: „Надам се да ће то открити колико смо необични и супротни – и колико, надам се, постоји топлина у нама. Неки од комплета су дизајнирани са правом травом и земљом. Употреба животиња (40 оваца, 12 коња, 3 краве, 2 козе, 10 кокошака, 10 патака, 9 гусака и 3 овчарска пса, о којима брину 34 руковаоца животиња) изазвала је неке критике од стране Пеопле фор the Етхицал Треатмент of Анималс (ПЕТА). ). Бојл, кога је РСПЦА саветовала, уверио је ПЕТА-у да ће животиње бити добро збринуте. Након конференције за штампу, многи коментари у УК Пресс-у били су негативни и привукли су „стотине коментара на мрежи који у потпуности подржавају... гледиште да би церемонија отварања била катастрофа“.

Огромна већина коришћене музике била је британска. Тим је радио у суседству са канцеларијом музичког директора за завршну церемонију, Дејвида Арнолда, па је, чувши међусобну музику, настала борба да прво затражи одређену песму. АР Рахман, који је са Бојлом радио на филмовима Милионер са улице и 127 сати, компоновао је панџапску песму 'Нимма Нимма' како би приказао индијски утицај у Великој Британији, према Бојловој жељи. Више индијске музике је такође било предвиђено за укључивање у мешавину. Пол Макартни је требало да буде завршни чин церемоније.

Себастијан Коу је био кључан у тражењу од краљице да учествује, реагујући позитивно када је Бојл први пут представио филмску секвенцу Хаппи анд Глориоус са краљицом. Бојл је предложио да краљицу глуми или сличну, или глумицу светске класе као што је Хелен Мирен, на локацији која ће се удвостручити као Бакингамска палата. Ко је питао принцезу Анне, британску чланицу МОК-а и ЛОЦОГ-а, шта она мисли, а она му је рекла да пита краљицу. Цое је представио идеју краљичином заменику приватног секретара.Our Queen, documentary film, first broadcast on ITV on 17 March 2013. Бојл је био изненађен када је чуо да би краљица радо играла саму себе и желео је да говори. Снимање је одржано крајем марта 2012, а Хаппи анд Глориоус продуцирао је Би-Би-Си, као и почетни филм Путовање дуж Темзе .

Промене су се још увек вршиле у програму последњих дана пре церемоније: одељак за БМКС бицикле је избачен због временских ограничења, а одељци 'Пандемонијум' и 'Хвала.. Тим' су измењени. Бојл је 2016. испричао како је био под притиском Џеремија Ханта, тадашњег секретара за Олимпијаду и културу, да смањи део НХС-а, који је спасао само претњом да ће поднети оставку и повести волонтере са собом.

Две генералне и техничке пробе одржане су на Олимпијском стадиону, 23. и 25. јула, пред публиком од 60.000, коју су чинили волонтери, породице чланова глумачке екипе, победници такмичења и други повезани са Играма. Бојл их је замолио да "не покваре изненађење" користећи хештег #саветхесурприсе на друштвеним мрежама, држећи тај наступ у тајности за стотине милиона који ће гледати у петак увече.

Званичници и гости

Royal Box У краљевској ложи су седели краљица и војвода од Единбурга, принц од Велса и други чланови британске краљевске породице. У пратњи су били надбискуп Кентерберија Роуан Вилијамс, премијер Дејвид Камерон, супружник премијерке Саманта Камерон, бивши премијери Џон Мејџор, Тони Блер и Гордон Браун и градоначелник Лондона Борис Џонсон. Званичници олимпијског покрета били су председник МОК-а Жак Рог, председник ЛОЦОГ-а Себастијан Коу и чланови МОК-а.

Међународни угледници Церемонија је била највеће окупљање светских лидера за олимпијски и спортски догађај у историји, надмашивши онај из 2008. године. Присуствовала су три мултилатерална лидера, више од деведесет пет шефова држава и влада и представници пет организација и сто двадесет земаља.

Зборник радова

Распоред