Емоције могу имати снажан утицај на људе и животиње. Бројне студије су показале да су најживописнија аутобиографска сећања углавном на емоционалне догађаје, који ће се вероватно присећати чешће и са више јасноће и детаља од неутралних догађаја.
Активност емоционално побољшаног задржавања памћења може се повезати са људском еволуцијом; током раног развоја, одговорно понашање на догађаје у животној средини би напредовало као процес покушаја и грешака. Опстанак је зависио од образаца понашања који су се понављали или појачавали кроз ситуације живота и смрти. Кроз еволуцију, овај процес учења постао је генетски уграђен у људе и све животињске врсте у ономе што је познато као инстинкт за бекство или борбу.
Вештачко изазивање овог инстинкта путем трауматских физичких или емоционалних стимуланса у суштини ствара исто физиолошко стање које повећава задржавање памћења узбудљивом неурохемијском активношћу која утиче на области мозга одговорне за кодирање и призивање меморије.Schacter, D. L. (1996). Searching for memory. New York: Basic Books.
Овај ефекат емоција који побољшава памћење је демонстриран у многим лабораторијским студијама, користећи стимулансе у распону од речи до слика до испричаних дијапројекција, као и аутобиографских студија памћења. Међутим, као што је описано у наставку, емоција не побољшава увек памћење.
Узбуђење и валенција у сећању Један од најчешћих оквира у области емоција предлаже да се афективна искуства најбоље окарактеришу са две главне димензије: узбуђењем и валентношћу. Димензија валенције се креће од веома позитивне до веома негативне, док се димензија узбуђења креће од умирујуће или умирујуће до узбудљиве или узнемирујуће.
Већина досадашњих студија фокусирала се на димензију узбуђења емоција као критичног фактора који доприноси ефекту емоционалног побољшања памћења. Понуђена су различита објашњења за овај ефекат, у складу са различитим фазама формирања и реконструкције памћења. Показало се да је памћење боље са узбуђењем повезаним са емоцијама него без емоција. Употреба ПЕТ скенирања омогућила је научницима да виде да слике са "емоционалним стимулусом" имају знатно већу активност у амигдали. У студији која је користила флуоро-2-деоксиглукозу (ФДГ-ПЕТ) за испитивање мозга током позивања филмова који су били и неутрални и аверзивни, постојала је позитивна корелација између глукозе у мозгу и брзине метаболизма у амигдали. Активност у амигалди је део епизодне меморије која је настала услед штетних стимулуса.
Међутим, све већи број истраживања посвећен је димензији емоционалне валенције и њеним ефектима на памћење. Тврдило се да је ово суштински корак ка потпунијем разумевању утицаја емоција на памћење. Студије које су истраживале ову димензију откриле су да сама емоционална валенција може побољшати памћење; то јест, ставке које не изазивају узбуђење са позитивном или негативном валентношћу могу се боље запамтити од неутралних ставки.
Емоција и кодовање Из перспективе обраде информација, кодирање се односи на процес тумачења долазних стимулуса и комбиновања обрађених информација. На нивоу кодирања су предложени следећи механизми као посредници ефеката емоција на памћење:
Селективна пажња Истербрукова (1959) теорија коришћења знакова предвиђа да ће високи нивои узбуђења довести до сужавања пажње, дефинисаног као смањење опсега знакова од стимулуса и његовог окружења на које је организам осетљив. Према овој хипотези, пажња ће бити усмерена првенствено на побуђујуће детаље (назнаке) стимулуса, тако да ће информације централне за извор емоционалног узбуђења бити кодиране, док периферни детаљи неће.
Сходно томе, неколико студија је показало да презентација емоционално побуђујућих стимуланса (у поређењу са неутралним стимулусима) резултира побољшаним памћењем за централне детаље (детаљи који су централни за изглед или значење емоционалних стимуланса) и оштећеном меморијом за периферне детаље. Такође у складу са овом хипотезом су налази о ефекту фокуса оружја, у којем сведоци злочина памте пиштољ или нож до веома детаља, али не и других детаља као што су одећа или возило починиоца. У лабораторијским репликацијама откривено је да учесници проводе непропорционално много времена гледајући оружје на сцени, а ово време гледања је обрнуто повезано са вероватноћом да ће појединци накнадно идентификовати починиоца злочина. Други истраживачи су сугерисали да узбуђење такође може да продужи трајање фокусирања пажње на стимулусе који изазивају, чиме се одлаже одвајање пажње од њега. Ошнер (2000) је сумирао различите налазе и сугерисао да утицајем на селективност пажње и време задржавања, стимуланси који изазивају су карактеристичније кодирани, што резултира прецизнијим памћењем тих стимулуса.
Док су се ове претходне студије фокусирале на то како емоције утичу на памћење за емоционално побуђујуће стимулусе, у својој теорији такмичења пристрасне на узбуђење, Матер и Садерланд (2011) тврде да како узбуђење утиче на памћење за неемоционалне стимулусе зависи од приоритета тих стимуланса у том тренутку. од узбуђења. Узбуђење побољшава перцепцију и памћење стимулуса високог приоритета, али нарушава перцепцију и памћење стимулуса ниског приоритета. Приоритет се може одредити одоздо према горе или циљевима одозго надоле.
Приоритетно процесирање Чини се да ће емоционални предмети такође бити обрађени када је пажња ограничена, што сугерише олакшану или приоритетну обраду емоционалних информација. Овај ефекат је демонстриран коришћењем парадигме трептања пажње у којој су 2 циљне ставке представљене у блиској временској близини унутар низа брзо представљених стимулуса.
Типичан налаз је да учесници често пропусте другу циљну ставку, као да је дошло до „трептаја“ пажње након презентације прве мете, смањујући вероватноћу да ће други циљни стимулус бити присутан. Међутим, када други циљни стимуланс изазове емоционално узбуђење („табу“ реч), мање је вероватно да ће учесници пропустити презентацију мете, што сугерише да је у условима ограничене пажње већа вероватноћа да ће бити обрађени предмети који изазивају узбуђење него неутрални предмети.
Додатну подршку хипотези о приоритетној обради пружиле су студије које су истраживале дефицит визуелног изумирања. Људи који пате од овог дефицита могу да перципирају један стимулус у било ком бочном видном пољу ако је представљен сам, али нису свесни истог стимулуса у видном пољу насупрот страни лезије, ако је други стимулус истовремено представљен на страни лезије.
Утврђено је да емоције модулирају величину дефицита визуелног изумирања, тако да је већа вероватноћа да ће предмети који сигнализирају емоционалну релевантност (нпр. пауци) бити обрађени у присуству конкурентских дистрактора него неемоционални предмети (нпр. цвеће).
Емоција и складиштење Поред ефеката током фазе кодирања, чини се да емоционално узбуђење повећава вероватноћу консолидације меморије током фазе задржавања (чувања) меморије (процес стварања трајног записа кодираних информација). Бројна истраживања показују да се током времена сећања на неутралне стимулусе смањују, али сећања на стимулансе који изазивају остају иста или се побољшавају.
Други су открили да побољшања меморије за емоционалне информације имају тенденцију да буду већа након дужих одлагања него након релативно кратких. Овај одложени ефекат је у складу са предлогом да је већа вероватноћа да ће сећања која изазивају емоције бити претворена у релативно трајни траг, док су сећања на догађаје који не изазивају узбуђење подложнија поремећајима.
Неколико студија је чак открило да емоционално узбуђујући стимуланси побољшавају памћење тек након одлагања. Најпознатија од њих била је студија Клајнсмита и Каплана (1963) која је пронашла предност за бројеве упарене са побуђујућим речима у односу на оне упарене са неутралним речима само на одложеном тесту, али не и на непосредном тесту. Као што је навео Матер (2007), Клајнсмит и Каплан ефекти су највјероватније настали због методолошке конфузије. Међутим, Шарот и Фелпс (2004) су пронашли боље препознавање побуђујућих речи у односу на неутралне речи на одложеном тесту, али не и на тренутном тесту, подржавајући идеју да постоји побољшана консолидација меморије за изазивање стимулуса.McGaugh, J. L. (1992). Affect, neuromodulatory systems and memory storage. In S. Christianson (Ed.), The handbook of emotion and memory: Research and theory (pp. 269-288). Према овим теоријама, различити физиолошки системи, укључујући и оне који су укључени у излучивање хормона за које се верује да утичу на консолидацију памћења, постају активни током и пажљиво пратећи појаву узбуђујућих догађаја.
Друго могуће објашњење за налазе одложеног ефекта емоционалног узбуђења је обрада након догађаја у вези са узроком узбуђења. Према хипотези постстимулусне елаборације (ПСЕ), узбудљиво емоционално искуство може проузроковати улагање више труда у разраду искуства, које би касније било обрађено на дубљем нивоу од неутралног искуства. Разрада се односи на процес успостављања веза између новонасталих информација и претходно ускладиштених информација.
Одавно је познато да када појединци обрађују предмете на елаборативни начин, тако да се из предмета извлачи значење и формирају међуставне асоцијације, памћење се побољшава. Дакле, ако особа више размишља о централним детаљима у узбудљивом догађају, памћење за такве информације ће вероватно бити побољшано. Међутим, ови процеси такође могу пореметити консолидацију сећања за периферне детаље. Кристијансон (1992) је сугерисао да комбинована акција перцептивне, пажње и елаборативне обраде, покренута емоционално узбудљивим искуством, производи побољшања памћења детаља повезаних са стимулусом оптерећеним емоцијама, по цену мање разраде и консолидације меморије за периферне делове. детаљима.
Емоција и елаборација Процеси укључени у ово побољшање могу се разликовати од оних који посредују у побољшаној меморији за побуђивање предмета. Сугерисано је да за разлику од релативно аутоматске модулације пажње меморије за побуђивање информација, меморија за позитивне или негативне стимулусе који не изазивају узбуђење може имати користи од стратегија свесног кодирања, као што је елаборација. Ова разрађена обрада може бити аутобиографска или семантичка.
Познато је да аутобиографска разрада користи памћењу стварајући везе између обрађених стимулуса и сопства, на пример, одлучујући да ли би реч описала лично ја. Сећање формирано кроз аутобиографску разраду је побољшано у поређењу са предметима који се обрађују за значење, али не иу односу на сопство.
Пошто је вероватније да ће речи као што су „туга” или „утеха” бити повезане са аутобиографским искуствима или самоинтроспекцијом него неутралне речи као што је „сенка”, аутобиографска разрада може објаснити побољшање памћења позитивних или негативних ставки које не изазивају узбуђење. Студије су показале да подела пажње на кодирање смањује способност појединца да користи контролисане процесе кодирања, као што је аутобиографска или семантичка разрада.
Дакле, налази да памћење учесника за негативне речи које не изазивају узбуђење пати са подељеном пажњом и да се предност памћења за негативне речи које не изазивају узбуђење може бити елиминисана када учесници кодирају ставке док истовремено обављају секундарни задатак, подржава хипотезу елаборативне обраде. као механизам одговоран за побољшање меморије за негативне речи које не изазивају узбуђење.
Емоција и извлачење Проналажење је процес реконструкције прошлих искустава; на овај феномен реконструкције утиче низ различитих варијабли описаних у наставку.
Компромис између детаља
Кенсинџер тврди да постоје два компромиса: централни/периферни компромис детаља и специфичан/општи компромис. Емоционална сећања могу укључивати повећане емоционалне детаље често уз компромис искључивања позадинских информација. Истраживања су показала да се овај ефекат компромиса не може објаснити искључиво отвореном пажњом (мерено праћењем очију усмереним на емоционалне ставке током кодирања) (Steinmetz & Kensinger, 2013).
Контекстуални ефекти емоција на памћење