Византијска привреда

мини| Парабола о радницима у винограду. Радници на пољу (доле) и плата (горе), Византијско јеванђеље из 11. века.

Византијска привреда је током векова била међу најснажнијим привредама на Медитерану. Константинопољ је био главно средиште трговачке мреже која се у различитим временима простирала преко скоро целе Евроазије и северне Африке. Неки научници тврде да је, све до доласка Арапа у 7. веку, Источно римско царство имало најмоћнију економију на свету. Арапска освајања би, међутим, представљала значајан преокрет богатства који би допринео периоду опадања и стагнације. Реформе Константина V (око 765.) означиле су почетак економског и другог препорода који је трајао до 1204. године. Од 10. века до краја 12. Византијско царство је пројектовало слику луксуза, а путнике је импресионирало богатство нагомилано у престоници царства. Све то се променило током Четвртог крсташког рата, који је био економска катастрофа по ИРЦ. Палеолози су покушали да оживе привредну активност али касна византијска држава није задобила потпуну контролу ни над страним ни домаћим економским факторима.

Један од економских темеља царства била је трговина. Држава је строго контролисала и унутрашњу и међународну трговину и задржала монопол на издавање кованог новца. Константинопољ је остао најважнији трговачки центар Европе током већег дела средњег века, који је држао све док Република Венеција није полако почела да надмашује византијске трговце у трговини; прво кроз ослобађање од пореза под владарском династијом Комнина, затим под Латинским царством.

Пољопривреда десно|мини| Цариградске дуње Од 4. до краја 6. века источни део Римског царства имао је демографску, економску и пољопривредну експанзију. Клима је била погодна за пољопривреду. Чак и у рубним крајевима сеоска насеља су цветала.

Развој сеоске привреде, иако свакако спор, био је континуиран од 8. до почетка 14. века.Lefort, The Rural Economy, 232 Области близу мора, богате житарицама, виновом лозом и маслињацима (унутрашњост Балкана и Мала Азија биле су концентрисане на сточарство) биле су фаворизоване и изгледа да су имале важну улогу у развоју византијске привреде. Оруђа сељаштва су се мало мењала кроз векове и остала су на рудиментарном нивоу, што је резултирало ниским односом продуктивности и рада. Ипак, према неким научницима, постојаност техника и оруђа доказ су њиховог успешног прилагођавања окружењу.Lefort, The Rural Economy, 234-235

Становништво је било густо насељено у 6. веку, али се смањило у 7. и 8. веку. Чини се да су епидемије (као што је куга 541/542 и рецидиви до 747) имале веће ефекте на обим становништва него ратови. Од 9. века становништво царства се повећава, али је неравномерно распоређено.Lefort, The Rural Economy, 267-268

У 12. веку се на Западу развијају технологије обраде и млевења, али има мање доказа за сличне византијске иновације. Западна достигнућа, попут ветрењаче, усвојили су Византинци, али, за разлику од Запада, арапски бројеви још нису били примењени за двоструко књиговодство. Постоје илустрације пољопривредних оруђа из илуминираних средњовековних рукописа Хесиодових Дела и дана, укључујући точак, аван, тучак, маљ и неке делове за кола и плуг, али чак и вековима касније, ни плуг ни колица на точковима нису били широко распрострањени. употреба, вероватно због природе понтског терена. Економска и фискална историја Источноримска економија је мање страдала од варварских напада, који су били учестали проблем Западноримског царства. За време Диоклецијанове владавине, годишњи приход Источног римског царства износио је 9.400.000 солида, од укупно 18.000.000 солида за цело Римско царство.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 144 Ове процене се могу упоредити са цифром из 150. године, када је годишњи приход био 14.500.000 солида и 215. од 22.000.000 солида. До краја Маркијанове владавине, годишњи приход ИРЦ износио је 7.800.000 солида, што му је омогућило да прикупи око 100.000 фунти /45 тона злата или 7.200.000 солида за царску благајну. Ворен Тредголд процењује да су током историјског периода од владавине Диоклецијана до Маркијана, број становника и пољопривреда Источног царства благо опали, али не много. Заправо, малобројни сачувани подаци показују да су највећи источни градови нешто порасли између 3. и 5. века.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 139 До Маркијанове владавине изгледа да су потешкоће Источног царства опадале, а забалежен је и раст броја становника, вероватно по први пут у вековима.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 146

Византијско-арапски ратови су смањили територију Царства за трећину у 7. веку и економија је опала; 780. године приходи Византијског царства смањени су на само 1,800,000 номисма. Од 8. века па надаље привреда Царства се драматично побољшала. Ово је био благослов за Византију на више начина; економија, управљање златним новцем и пољопривреда на Анадолском полуострву служили су за испуњавање сталних захтева војске. Пошто је Византија била у сталном стању ратовања са својим суседима (макар и само кроз упаде на територије), војска је захтевала да се оружје производи у већим градовима (као што је Солун), док су мањи градови служили за реквизицију жита, вина, па чак и кекса од стране официра Царевина. Иако је плата војника била минимална, велике војске су представљале значајан терет за Византију. Пошто су се златници трошили на војнике, који би временом трошили свој новац на набавку сопствене робе и велики приход би се вратио држави у облику пореза. Као резултат тога, византијска економија је била самодовољна, што јој је омогућило да напредује у мрачном веку. Успех византијске војске био је не мали део успеха њене привреде.

Трговина је током осмог века опала, па је стога доприносила само 200.000 номисма годишње. Расходи тог периода били су прилично велики у поређењу са годишњим приходима. Приближно 600.000 номисма одлазило је на платни списак војске годишње, док су остали војни трошкови узимали још 600.000 номисма годишње. За подршку византијској бирократији било је потребно 400.000 номисма. Такође, дарови које је делио цар и царска породица коштали су ризницу 100.000 номисма сваке године. Сви ови трошкови значили су да је византијска управа имала само око 100.000 номисма у вишковима сваке године, за уговоре, мито или поклоне.

Трошкови су поново порасли, када је огромна муслиманска војска извршила инвазију на царство 806. године, присиљавајући Нићифора I да плати откуп од 50,000 златника и годишњи данак од 30,000 златника.Norwich, Byzantium: The Early Centuries, 6 Да би импресионирао багдадског калифа, Теофил је грађанима Багдада поделио 36.000 златника, а 838. године био је приморан да плати калифу 100,000 златних динара. О византијском економском опоравку почетком 9. века говори податак да је цар Теофил могао да остави 7.000.000 номисма /31,5 тона злата у царској ризници за свог наследника 842.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 445 Након Теофилове смрти, његова супруга Теодора II наставила је успешну политику и чак је повећала царске резерве на 7.848.000 номисма.

Под Михаилом III Аморијацем резерве су се смањиле на око 100.000.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 450 Међутим, под мудром економском политиком Василија I, држава је брзо прикупила 4.300.000 номисма, далеко више од годишњег прихода царства од 3,300,000 номисма.Harl, Finances under Justinian .

Од 10. века, међутим, до краја дванаестог, Византијско царство је пројектовало слику богатства и луксуза. Реформе Константина V Копронима (око 765.) означиле су почетак препорода који је трајао до 1204.Magdalino, Medieval Constantinople, 3 Путници који су посетили престоницу били су импресионирани нагомиланим богатством у Цариграду; богатства која су служила и дипломатским сврхама државе као средство пропаганде и начин да се импресионирају странци као и сопствени грађани. Када је Лијутпранд Кремонски послат за амбасадора у византијску престоницу 940-их, био је очаран царском резиденцијом, луксузним оброцима и акробатским забавма.Laiou, Writing the Economic History of Byzantium, 3* Neumann, Sublime Diplomacy, 870-871

Нифифор II је Свјатославу I Кијевском платио 15,000 фунти злата за инвазију на Бугарску 968. До смрти Василија II 1025. године, годишњи приход је порастао на 5,900,000 номисма, што му је омогућило да прикупи велики вишак од 14.400.000 номисма (200.000 фунти/90 тона злата) у ризници за свог наследника.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 577

Ипак, византијска привреда је отишла у дуг пад све док династија Комнина није успела да оживи привреду.Norwich, A Short History of Byzantium, 241 мини| Порфирна статуа Тетрарха је опљачкана из Цариграда и постављена на фасаду цркве Светог Марка у Венецији. Након пропасти Комнина, византијска привреда је опала под утицајем неколико фактора: распарчавања Царства после 1204. године, узастопних територијалних губитака од Турака (иако се наставила снажна економска интеракција византијских територија са изгубљеним територијама), и италијанска експанзија на Средоземном и Црном мору.Jakoby, The Economy of Late Byzantium, 81 Када је Исак II Анђел постао цар 1185. године, руља је упала у палату и однела 1,200 фунти злата, 3,000 фунти сребра и 20.000 фунти бронзаних новчића.Norwich, Byzantium: The Decline and Fall, 153 Пљачкање Цариграда од стране латинских крсташа 1204. године била је економска катастрофа. Пљачкање су пратили разорни пожари. Због финансијске кризе, држава је могла да исплати само половину траженог износа који су потраживали крсташи 1204.W. Treadgold, A History of Byzantine State and Society, 663 Званични број опљачканог из Цариграда износио је око 900,000 сребрних марака, што је еквивалентно око 3.600.000 хиперпира или 50.000 фунти/22,5 тоне злата.Konstam, Historical Atlas of The Crusades, 162 Осиромашени латински цареви топили су статуе како би ковали новац. Латински цар Балдуин II Куртене је 1237. године заложио трнов венац (реликвија повезано са Христосом) венецијанском трговцу за 13,134 златника. Harris, Byzantium and The Crusades, 170

У време када су Палеолози преузели власт, италијански трговци су почели да доминирају поморском трговином, док су турски продори спречили било какав успех у трговини преко путева. Михаило VIII Палеолог је настојао да обнови величину престонице, али нису постојали адекватни ресурси на располагању. Михаило је био приморан да испразни ризницу да би платио огромно мито од 60,000 хиперпира Перу III од Арагона да изврши инвазију на Краљевину Сицилију.Harris, Byzantium and The Crusades, 180 Цариград је поново постао, као у седмом и осмом веку, рурална мрежа расутих језгара; у последњим деценијама пре пада, становништво је бројало 70,000 људи.Magdalino, Medieval Constantinople, 535-536 Постепено, држава је такође изгубила утицај на модалитете трговине и механизме цена, као и контролу над одливом племенитих метала, а према неким научницима, чак и над ковањем новца.Matschke, Commerce, Trade, Markets, and Money, 805-806

Византијска привреда је толико опала да је до 1343. године царица Ана Савојска морала да заложи византијске крунске драгуље за 30,000 венецијанских дуката, што је било еквивалентно 60.000 хиперпира.W. Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, 768 Године 1370. царство је Венецији дуговало 25,663 хиперпира (од чега је до тада било исплаћено само 4,500 хиперпира) за штету нанету венецијанској имовини.Norwich, Byzantium: The Decline and Fall, 334 У фебруару 1424. године Мануел ИИ Палеолог је потписао неповољан мировни уговор са Турцима Османлијама, којим је Византијска империја била принуђена да годишње плаћа султану 300,000 сребрњака. Цар Константин XI Палеолог Драгаш је Венецији дуговао 17.163 хиперпира када је умро 1453.Nicolle, Constantinople 1453: The End of Byzantium, 84

Тачан износ који је византијска влада приходовала на годишњем нивоу је предмет расправа, због оскудности и двосмислене природе примарних извора. Следећа табела садржи приближне процене.