Логори за преваспитавање у Синђангу који се званично називају Центрима за стручно образовање и обуку од стране владе Кине, су логори за интернирање којима управљају влада Синђианга и Покрајински комитет Комунистичке партије Кине. Хуман Рајтс Воч наводи да су коришћени за индоктринацију Ујгура и других муслимана од 2017. године у оквиру „народног рата против тероризма“, политике објављене 2014. године. Владе многих земаља и организације за људска права критиковале су логоре због наводних кршења људских права, укључујући злостављање, силовање и мучење, а неки од њих квалификују и као геноцид. Око 40 земаља широм света позвало је Кину да поштује људска права заједнице Ујгура, укључујући земље као што су Канада, Немачка, Турска и Јапан. Владе више од 35 земаља изразиле су протест кинеској влади због постојања логора за интернирање у Синђангу, који су описани као „најекстремнији пример кинеске нехумане политике против Ујгура“.
Кампови су основани 2017. године од стране администрације генералног секретара КПК Си Ђинпинга. Између 2017. и 2021. године операције је водио Чен Квангуо, који је раније био члан Политбироа КПК и секретар комитета који је водио партијски комитет и владу региона. Кампови се воде ван кинеског правног система; многи Ујгури су тамо интернирани без суђења и против њих није подигнута оптужница. Локалне власти држе стотине хиљада Ујгура у овим камповима, као и припаднике других етничких мањинских група у Кини, у наведену сврху борбе против екстремизма и тероризма и промовисања друштвене интеграције.
Интернирање Ујгура и других турских муслимана у логоре представља највеће илегално затварање етничких и верских мањина од Другог светског рата. Од 2020. године, процењено је да су кинеске власти притвориле до 1,8 милиона људи, углавном Ујгура, али и Казахстанаца, Киргиза и других етничких Туркија, муслимана, хришћана, као и неких страних држављана, у овим тајним логорима за интернирање који се налазе широм региона. Према Адријану Зенцу, главном истраживачу логора, масовна интернирања су достигла врхунац 2018. и од тада су се донекле смањила, а званичници су се фокусирали на програме присилног рада. Други активисти за људска права и амерички званичници такође су приметили премештање појединаца из логора у формални казнени систем.
У мају 2018, Рендал Шривер, помоћник америчког министра одбране за питања безбедности Индо-Пацифика, рекао је да је „најмање милион, а вероватно близу три милиона грађана“ затворено у притворским центрима, које је описао као „концентрационе логоре“. У августу 2018, Геј Мекдугал, амерички представник у Комитету Уједињених нација за елиминацију расне дискриминације, рекао је да је комитет примио много веродостојних извештаја да је најмање милион етничких Ујгура у Кини држано у „камповима за преваспитавање“. Било је поређења између логора у Синђијангу и кинеске културне револуције.
Године 2019. у Уједињеним нацијама, 54 земље, укључујући и саму Кину, одбациле су оптужбе и подржале политику кинеске владе у Синђангу. У другом писму, 23 земље су изразиле забринутост у извештајима комитета и позвале Кину да поштује људска права. У септембру 2020. Аустралијски институт за стратешку политику (АСПИ) је у свом пројекту података из Синђијанга известио да је изградња кампова настављена упркос тврдњама владе да се њихова функција гаси. У октобру 2020. објављено је да је укупан број земаља које су осудиле Кину порастао на 39, док је укупан број земаља које су браниле Кину смањен на 45. Шеснаест земаља које су браниле Кину 2019. нису то учиниле 2020. године.
Позадина Различите кинеске династије су историјски вршиле различите степене контроле и утицаја над деловима данашњег Синђанга. Регион је дошао под потпуну кинеску власт као резултат експанзије на запад династије Ћинг предвођене Манџуом, која је такође освојила Тибет и Монголију. Ово освајање завршило се око 1758. Иако је номинално проглашено за део основне кинеске територије, царска влада га је генерално посматрала као далеку земљу за себе.
1758. године проглашена је за казнену колонију и место изгнанства, и као резултат тога, управљала се као војни протекторат, а не интегрисана као провинција.
Након убиства Јанг Зенгсина, гувернера полуаутономног Кумул каната у источном Синђијангу под Републиком Кином, 1928. године, Јин Шурен је наследио Јанга на месту гувернера каната. Након смрти Камул Кана Максуд Шаха 1930. године, Јин је у потпуности укинуо канат и преузео контролу над регионом као његов војсковођа. Године 1933, отцепљена Прва источнотуркестанска република је успостављена у Кумулској побуни. Године 1934., војсковођа Шенг Шицаи је освојио Прву Туркестанску републику уз помоћ Совјетског Савеза пре него што се Шенг помирио са Републиком Кином 1942. године.1944. Илијска побуна је довела до Друге источно-туркестанске републике са зависношћу од Совјетског Савеза у трговини, оружју и „прећутном пристанку“ за њено даље постојање пре него што је 1949. припојена Народној Републици Кини.
Од 1950-их до 1970-их, влада Кине је спонзорисала масовну миграцију Хан Кинеза у регион, политику која је промовисала кинеско културно јединство и политику кажњавања одређених израза ујгурског идентитета. Током овог периода, појавиле су се милитантне ујгурске сепаратистичке организације са потенцијалном подршком Совјетског Савеза, а Народна партија Источног Туркестана била је највећа 1968. године. Током 1970-их, Совјети су подржавали Уједињени револуционарни фронт Источног Туркестана (УРФЕТ) у борби против Кинеза.
Године 1997, полицијска хајка и погубљење 30 осумњичених сепаратиста током Рамазана довели су до великих демонстрација у фебруару 1997. које су резултирале инцидентом у Гуљи, обрачуном Народноослободилачке војске (ПЛА) који је довео до најмање девет мртвих. У бомбашким нападима на аутобусе у Урумчију касније тог месеца убијено је девет људи, а повређено је 68, а одговорност коју су признале ујгурске групе у егзилу. У марту 1997. бомба у аутобусу је убила двоје људи, а одговорност су преузели ујгурски радикали и Организација за слободу источног Туркистана са седиштем у Турској.
У јулу 2009. избили су нереди у Синђијангу као одговор на насилни спор између Ујгурских и Хан кинеских радника у фабрици и резултирали су са преко 100 смртних случајева. Након нереда, ујгурски радикали су убили десетине кинеских држављана у координисаним нападима од 2009. до 2016. године. То укључује нападе шприцем у августу 2009., напад бомбом и ножем у Хотану 2011. године, напад ножем на железничку станицу у Кунмингу у марту 2014., напад бомбом и ножем у априлу 2014. железничку станицу у Урумчију, и напад аутомобилом и бомбом у мају 2014. на уличној пијаци у Урумчију. Неколико напада оркестрирала је Исламска партија Туркистана коју је неколико земаља прогласило терористичком организацијом, укључујући Русију, Турску, Уједињено Краљевство и САД поред Уједињених нација.
Стратешке мотивације Након што је првобитно порицала постојање логора, кинеска влада је тврдила да су њене акције у Синђангу оправдани одговори на претње екстремизма и тероризма.
Као регион на северозападној периферији Кине који је насељен етничким/језичким/верским мањинама, за Синђијанг важи да „никада није био у потпуности у власти Комунистичке партије Кине”. Део Синђијанга је некада држала царска Русија и такође је кратко време била независна. Традиционално, влада Народне републике Кине је фаворизовала асимилациону политику према мањинама и убрзала је ову политику подстицањем масовне имиграције Хан Кинеза у мањинске земље. Након распада њеног ривала и суседа Совјетског Савеза — још једне огромне мултинационалне комунистичке државе са једним доминантним етничким пореклом — Комунистичка партија Кине је била „убеђена да је етнички национализам помогао да се бивша суперсила распарча на комаде“. Поред тога, терористичке нападе су починили Ујгури 2009, 2013. и 2014. године.
Неколико додатних потенцијалних мотива за појачану репресију у Синђиангу изнели су научници који су спровели истраживања ван Кине. Прво, репресија може једноставно бити резултат повећаног неслагања у региону почевши од отприлике 2009. године; друго, то може бити последица промена у мањинској политици које су промовисале асимилацију у ханску културу; и треће, репресију може првенствено предводити сам Чен Квангуо, што је резултат његовог лично тврдокорног става према уоченим актима побуне.
Кинеска влада је искористила терористичке нападе 11. септембра као оправдање за своје акције против Ујгура. Тврди да су њене акције у Синђангу неопходне јер је Синђанг још један фронт у „глобалном рату против тероризма“.
Поред тога, неки аналитичари су сугерисали да КПК сматра Синђанг кључним путем у кинеској иницијативи Појас и пут (БРИ), међутим, она сматра да је локално становништво Ксиђианга потенцијална претња успеху иницијативе, или се плаши да би отварање Ксинђанга могло да је отвори све до радикалних утицаја других држава које учествују у БРИ. Шон Робертс са Универзитета Џорџ Вашингтон рекао је да КПК види приврженост Ујгура њиховим традиционалним земљама као ризик за БРИ. Истраживач Адријан Зенц је сугерисао да је иницијатива важан разлог за контролу кинеске владе над Синђангом.
Политика КПК од 2009. до 2016. године И пре и до недуго након нереда у Урумчију у јулу 2009. године, Ванг Лекуан је био партијски секретар за регион Ксиђианг, што је заправо била највиша поднационална улога; отприлике еквивалент гувернеру у западној провинцији или држави. Ванг је радио на програмима модернизације у Синђангу, укључујући индустријализацију, развој трговине, путева, железница, развој угљоводоника и гасовода од суседног Казахстана до источне Кине. Ванг је такође ограничио локалну културу и религију, заменио ујгурски језик стандардним мандаринским као средством образовања у основним школама и кажњавао или забрањивао међу државним радницима (у региону у којем је влада била веома велики послодавац), ношење браде и мараме, верски пост и молитва на послу. Током 1990-их, многи Ујгури у деловима Синђијанга нису могли да говоре мандарински кинески.
Године 2013. објављена је Иницијатива Појас и пут, масивни трговински пројекат у чијем средишту је Синђанг. Кинеске власти су 2014. године најавиле „народни рат против тероризма“, а локалне власти су увеле нова ограничења, укључујући забрану дугих брада и ношења бурке у јавности. Године 2014. концепт „трансформације кроз образовање“ почео је да се користи у контекстима изван Фалун Гонга кроз систематске кампање „деекстремификације“. Под Џангом, Комунистичка партија је покренула своју „Кампања за жестоки удар против насилног тероризма“ у Синђангу.
У августу 2016, Чен Куангуо, познати секретар Комунистичке партије Тибета, преузео је контролу над аутономним регионом Синђанг. Критичари су Чена означили као одговорног за главну компоненту „потчињавања“ Тибета.
Након Ченовог доласка, локалне власти су регрутовале преко 90.000 полицајаца 2016. и 2017. године – двоструко више него што су регрутовале у протеклих седам година, и поставиле чак 7.300 добро чуваних контролних пунктова у региону. Покрајина је постала позната као један од региона са најстрожим надзором полиције. Новински извештаји на енглеском језику означили су тренутни режим у Синђангу као најопсежнију полицијску државу на свету.
Антирелигијске кампање Као комунистичка држава, Кина нема званичну државну религију, међутим, њена влада признаје пет различитих верских конфесија, наиме будизам, таоизам, ислам, католицизам и протестантизам. Западни медији су 2014. објавили да је спроводила антирелигијске кампање у циљу промовисања атеизма.
Тренд се убрзао 2018. године када су Државна комисија за етничка питања и Државна управа за вјерска питања стављене под контролу Одјељења за рад Уједињеног фронта КПК.
Око 2015. године, према кинеским бранитељима људских права, високи званичник КПК је тврдио да је „трећина“ Ујгура у Синђангу „загађена религиозним екстремистичким снагама“ и да их је потребно „образовати и реформисати помоћу концентрисане силе“.