Црква Христа Спаситеља, Великомученице Екатерине и преподобног Серафима Саровског (, ), позната и као Руска црква (, ) парохијска је црква Лондонске и западноевропске епархије Руске православне заграничне цркве у Санрему, граду на сјеверозападу Италије. До јануара 2019. парохија је била под јурисдикцијом Егзархата парохија руске традиције у Западној Европи Цариградске патријаршије.
Грађена је према цртежима архитекте Алексеја Шчусева и под руководством архитекте Пјетра Агостија 1913. у стилу московских цркава 17. вијека; украшена каменим резбаријама и изразцима, у близини се налази звоник са четвороводним кровом.
Историја здања мини|лево|Унутрашњост цркве Христа Спаситеља у Санрему. мини|лево|Црква Христа Спаситеља 2008. године.
Камен темеља је положен 26. новембра 1912, а децембра 1913. је црква освећена у име Христа Спаситеља.
Црква је подигнута на иницијативу православних становника (руских посјетилаца одмаралишта) Санрема и околине, повјереника и грађевинског одбора на челу са сљедећим личностима: Владимир Саблер, В. С. Шеремтјев, В. И. Галевич, Т. Деберо, А. М. Суханина, Г. Ј. Тило, инжењер Торнаторе. Своју послијератну рестаурацију и текуће свједочење православља, црква дугује градској власти Санрема, адвокату Фузару, А. Н. Власову, старјешинама М. А. Стансфилду, Ефремовој и Н. Сперарли-Бурмазовучу и настојатељу протојереју Јовану Јанкину.
У дворишту цркве налазе се два споменика: скулптуре краља Италије Виторија Емануела III и његове супруге краљице Јелене, током чије владавине је црква и изграђена. Према завјештању, у крипти цркве сахрањени су Јеленини родитељи — краљ Црне Горе Никола I 1921. и краљица Милена 1923. године. Њихови посмртни остаци су 1989, уз највише државне почасти, пренесени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.
Током Другог свјетског рата цркву је погодила бомба, која се, пробивши кров, заглавила у поду и није експлодирала.
Историја парохије Освећење још недовршене цркве извршио је 23. децембра 1913. епископ кронштатски Владимир (Путјата), викар Санктпетербуршке епархије, којој је, као и све руске цркве у западној Европи, нова парохија припадала.
Послије 1917. црква је остала без сталног свештенства; парохијски одбор је образован 1922, али сталног свештеника није било, осим на врло кратко вријеме: цркву је опслуживало свештенство или из Фиренце или сусједне Француске ривијере, обично из Нице и Ментона; по јурисдикционој припадности свештеника, парохија се налазила у једној или другој јурисдикцији.
Од 1931. црквена парохија је под јурисдикцијом Архиепископије руске цркве у западној Европи Цариградске патријаршије, која је одлуком Синода Цариградске патријаршије од 27. новембра 2017. укинута уз наредну да се њене парохије придруже помјесним епархијама Цариградске патријаршије у западној Европи, што Архијерејско намјесништво није испунило. Митрополит италијански Генадиј (Зервос) забранио је 21. јануара 2019. настојатељу парохије јереју Дионисију Бајкову службу у цркви, док је сам Дионисије тврдио да од архиепископије „није добио никакву званичну реакцију на ову забрану”.
Парохија је 23. јануара 2019. одлучила да пређе у Западноевропску епархију Руске православне заграничне цркве и 24. јануара је молба услишена, због чега је на званичном веб-сајту објављена порука:
Руководство архиепископије је 3. фебруара оптужило Дионисија Бајкова за „незаконит и неканонски” прелаз. Он је заузврат позвао заједнице руске традиције да гласају за распуштање Архиепископије и, не слушајући никога, самостално одређују своју будућност.
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Православље у Италији Христ Спаситељ (Санремо) Категорија:Санремо Категорија:Цркве Лондонске и западноевропске епархије Категорија:Храмови посвећени Христу Спаситељу Категорија:Руски стил