Медицина спавања је медицинска специјалност или супспецијалност посвећена дијагнози и терапији поремећаја спавања. Од средине 20. века, истраживања су донела значајан напредак у разумевању функција спавања и будности. Ово брзо развијајуће поље постало је призната медицинска супспецијалност у неким земљама, а у одређеним државама и стоматолошка медицина спавања квалификује се за сертификовање. Минимално дванаестомесечни постдипломски програми обуке још увек се дефинишу у Сједињеним Америчким Државама. У неким земљама, истраживачи спавања и лекари који лече пацијенте могу бити исте особе.
Прве клинике за проучавање спавања у Сједињеним Америчким Државама основане су 1970-их од стране заинтересованих лекара и техничара, а њихов први задатак био је проучавање, дијагностика и лечење опструктивне апнеје у сну. Још 1999. године, готово било који амерички лекар, без посебне обуке у медицини спавања, могао је отворити лабораторију за проучавање спавања.
Поремећаји и сметње у спавању су широко распрострањени и могу имати значајне последице по погођене појединце, као и економске и друге последице по друштво. Према Чарлсу Цејзлеру, члану Института медицине и директору Одељења за медицину спавања Медицинске школе Универзитета Харвард, Национални одбор за безбедност саобраћаја САД-а утврдио је да је умор водећи узрок (31%) фаталних саобраћајних несрећа у којима учествују возачи тешких камиона, док су дроге и алкохол на другом месту (29%). Недостатак сна такође је био значајан фактор у драматичним несрећама као што су изливање нафте из танкера Ексон Валдиз, нуклеарне катастрофе у Чернобиљу, инцидент на острву Три миље, као и експлозија свемирског шатла Чаленџер.
Обим и класификација Компетентност у медицини спавања захтева разумевање великог броја разноликих поремећаја, од којих многи имају сличне симптоме. У одсуству намерне депривације сна, овај симптом је „готово неизбежно изазван идентификујућим и лечивим поремећајем спавања“, као што су апнеја у сну, нарколепсија, идиопатска хиперсомнија, Клајне-Левинов синдром, менструално повезана хиперсомнија, идиопатски повратниступор или поремећаји циркадијалног ритма. Још једна честа тегоба је несаница, скуп симптома који могу имати бројне физичке и менталне узроке. Управљање овим стањима значајно се разликује у зависности од дијагнозе и не може се спроводити без њеног тачног утврђивања.
Међународна класификација поремећаја спавања је 1990. године реорганизована у односу на свог претходника, тако да сваки дијагностички унос има само један код и поремећаји се, колико је то могуће, класификују према патофизиолошком механизму. Обука у медицини спавања је мултидисциплинарна, а тренутна структура класификације осмишљена је да подстакне такав приступ у дијагностици. Поремећаји спавања често не спадају јасно у традиционалне категорије, а диференцијалне дијагнозе се преклапају између различитих медицинских система. Мање ревизије и ажурирања Међународној класификацији поремећаја спавања су спроведене 1997. године и у наредним годинама. Савремени систем класификације заправо следи груписање које је предложио Натанијел Клајтман, „отац истраживања сна“, у својој књизи Sleep and Wakefulness из 1939. године.
Ревидирана Међународна класификација поремећаја спавања категорисала је примарне поремећаје спавања у четири подгрупе:
Дисомнија, укључује поремећаје који изазивају несаницу или прекомерну поспаност, Парасомнија, не узрокује те примарне тегобе, али се јављају током спавања или ометају његов ток, Медицински или психијатријски поремећаји спавања, Предложени нови поремећаји.
Друга верзија класификације објављена је 2005. године, затим трећа 2014. године, а текстуално ревидирано издање треће верзије 2023. године.
MeSH (Medical Subject Headings), сервис Националне медицинске библиотеке Сједињених Америчких Држава и Националног института за здравље, користи сличне широке категорије за класификацију поремећаја спавања:
Дисомнија – обухвата нарколепсију, апнеју и поремећаје циркадијалног ритма спавања, Парасомнија – укључује бруксизам (шкрипу зубима), месечарење и ноћно умокравање, Поремећаји спавања узроковани медицинским или психијатријским стањима.
Систем класификације користи „стабла” која омогућавају више кодова за један поремећај, у зависности од приступа дијагнози.
DSM-IV-TR (Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје, четврто издање, текстуално ревидирано) користи исте дијагностичке кодове као и Међународна класификација болести и дели поремећаје спавања на три групе:
Примарни поремећаји спавања – обухватају дисомнију и парасомнију, за које се претпоставља да настају услед унутрашњих поремећаја механизама који регулишу спавање и будност, Поремећаји спавања секундарни менталним поремећајима, Поремећаји спавања повезани са општим медицинским стањем или злоупотребом супстанци.
Новији приступ истраживању указује на могућу заједничку основу за поремећаје расположења и поремећаје спавања код истог пацијента. Преглед из 2010. године наводи да су код људи „једнонуклеотидни циркадијалним полиморфизми и другим циркадијалним генима повезани са депресијом” и да „докази о повезаности поремећаја расположења са поремећеним или неправилно темпираним циркадијалним ритмовима сугеришу да би терапије усмерене на обнављање ‘нормалне’ циркадијалне ритмичности могле бити клинички корисне.”
Историја Антрополози су открили да изолована друштва без електричне светлости спавају по разним узорцима. Ретко се дешава да њихов образац спавања подсећа на наш савремени навик спавања у једном, осамочасовном континуитету. Много је написано о тумачењу снова, од библичког периода до Фројда, али је сам сан историјски био виђен као пасивно стање.Kleitman, Nathaniel (1938, revised 1963, reprinted 1987) Sleep and Wakefulness (Introduction). The University of Chicago Press, Midway Reprints series,
Концепт медицине спавања припада другој половини 20. века. Због брзо растућег знања о сну, укључујући развој истраживачког поља хронобиологије од 1960. године и открића РЕМ сна (1952–53) и апнеје у сну (први пут описане у медицинској литератури 1965. године), медицински значај сна је препознат. Медицинска заједница је почела да посвећује више пажње него раније примарним поремећајима сна, као што је апнеја у сну, као и улози и квалитету сна у другим стањима. До 1970-их у Сједињеним Државама, а и у многим западним земљама у наредним деценијама, основане су клинике и лабораторије посвећене проучавању сна и лечењу његових поремећаја. Већина лекара који се баве сном били су углавном фокусирани на апнеју, док су неки били стручњаци за нарколепсију. Тада још увек није било ограничења за употребу титуле „лекар за сан”, те се јавила потреба за стандардима.
Основна медицинска обука није посвећивала велику пажњу проблемима са сном. Према Бенки, у њеном прегледу Дијагноза и лечење хроничне несанице (2005), већина лекара „није добро обучена у вези са сном и поремећајима сна”, а истраживање из 1990–91. године, које је обухватило 37 америчких медицинских школа, показало је да је сан и поремећаји сна били „покривени” са мање од два сата укупног наставног времена, у просеку. Бенкин преглед наводи истраживање из 2002. године, где је више од 500 лекара опште праксе само оценило своје знање о поремећајима сна на следећи начин: одлично – 0%; добро – 10%; довољно – 60%; и лоше – 30%. Преглед више од 50 студија показује да и лекари и пацијенти изгледа да су невољни да разговарају о жалбама везаним за сан, делимично због перцепције да су третмани за несаницу неефикасни или повезани са ризицима. Лекари могу избегавати разматрање проблема као што су тешкоће са сном, како би избегли бављење питањима која би могла одузети више од уобичајеног додељеног времена за пацијента.
Такође, у редакцији часописа Америчког колеџа пулмолога из 1999. године изражена је забринутост у вези са недоумицама у медицини сна. Ауторка, тада председавајућа Секцијом за сан своје организације, поставила је питање: „Шта је потребно да се отвори лабораторија за сан? Новац и зграда! Било ко може отворити лабораторију за сан, и чини се да сви то раде.” Што се тиче процеса акредитације лабораторија за сан, она наставља: „Међутим, ова акредитација тренутно није обавезна у већини држава, или што је још важније, није обавезна ни код већине осигурања... Постоји и Америчка управа за медицинску специјализацију за сан која сертификује појединце као стручњаке за сан. Ова сертификација претпоставља да те особе чине квалификованијим за управљање лабораторијом за сан. Међутим, сертификација није обавезна да би се водила лабораторија или читали студије сна.” Њена забринутост на прелазу века била је: „Ни сви пацијенти са хиперсомнијом немају апнеју, а друге дијагнозе могу бити запостављене ако је лекар обучен само за дијагнозу и лечење апнеје. Такође, када лекар води лабораторију за сан, претпоставља се да је он стручњак за сан и да ће процењивати и лечити све врсте поремећаја сна, иако није довољно обучен за то.”
У Уједињеном Краљевству, знање о медицини сна и могућностима за дијагнозу и лечење изгледа заостају. Guardian цитира директора Центра за сан на Империјалном колеџу за здравствену заштиту: „Један проблем је што је у овој земљи било релативно мало обуке за медицину сна – сигурно не постоји структурирана обука за стручњаке за сан.” Сајт Империјалног колеџа за здравствену заштиту указује пажњу на синдром опструктивне апнеје у сну и веома мало других поремећаја, специфично не укључујући несаницу.
Обука и сертификација мини|249x249п|Педијатријска полисомнографија
Широм света Светска федерација друштава за истраживање сна и медицину сна (WFSRSMS) основана је 1987. године. Као што и само име подразумева, чланови су заинтересовани за основна и клиничка истраживања као и медицину. Чланска друштва у Америци укључују Америчку академију медицине сна (AASM), издавача часописа Journal of Clinical Sleep Medicine; Друштво за истраживање сна (SRS), издавача SLEEP, Канадско друштво за сан (CSS) и Федерацију латинскоамеричких друштава за сан (FLASS). WFSRSMS промовише истраживања сна и обуку и едукацију лекара.
Африка Колеџи медицине Јужне Африке (CMSA) пружају добро дефинисани специјалистички диплома из медицине сна Колеџа неуролога Јужне Африке. Новаформирано Јужноафричко друштво за медицину сна (SASSM) основано је на свом првом конгресу, у фебруару 2010. године. Чланство у друштву је разнолико. Укључује породичне лекаре, оториноларинголошке хирурге, пулмологе, кардиологе, ендокринологе и психијатре.
Азија Чланови WFSRSMS у Азији укључују Аустралезијско друштво за сан Новог Зеланда и Аустралије и Азијско друштво за истраживање сна (ASRS), кровну организацију за друштва неколико азијских нација.
Европа Европско друштво за истраживање сна (ESRS) је члан WFSRSMS. Скупштина националних друштава за сан (ANSS), која укључује медицинске и научне организације из 26 земаља од 2007. године, представља формални орган ESRS. ESRS је објавио Европске смернице за акредитацију Центара за медицину сна, што је прва од неколико предложених смерница за координацију и промоцију науке и медицине сна у Европи.
Сједињене Америчке Државе Америчка академија за медицину спавања (AASM), основана 1978. године, управљала је процесом сертификације и испитивањем за докторе медицине до 1990. године. Њена независна ћерка организација, Амерички одбор за медицину спавања (ABSM), основана је 1991. године и преузела је поменуте одговорности. Од 2007. године, ABSM је престао са управљањем својим испитом, јер је признао да је процес испитивања који признаје Амерички одбор за медицинске специјалности повољан за ову област. Кандидати који су положили испит ABSM-а од 1978. до 2006. године задржавају трајну сертификацију као дипломци те организације.
Медицина спавања је сада као подспецијалност унутар анестезиологије, интерне медицине, породичне медицине, педијатрије, оториноларингологије, психијатрије и неурологије у Сједињеним Државама.