Нада () симболистичка је слика енглеског сликара Џорџа Фредерика Вотса, који је прве две верзије завршио 1886. године. Дело је рађено у техници уље на платну и радикално је другачија од претходних приказа ове теме. Слика приказује усамљену женску фигуру са повезом преко очију како седи на глобусу и свира лиру са само једном преосталом жицом. Позадина је готово празна, а једини видљиви елемент је једна звезда. Вотс је намерно користио симболизам који се традиционално не повезује са надом како би значење слике учинио двосмисленим. Иако је његова употреба боја у Нади била веома хваљена, у време излагања многи критичари нису волели ову слику. Нада је била популарна међу припадницима естетског покрета, који су лепоту сматрали примарним циљем уметности и нису се обазирали на двосмисленост њене поруке. Ускоро су почеле да се продају репродукције у платинотипији, а касније и јефтини карбонски отисци.
Иако је Вотс добио многе понуде за куповину слике, раније је договорио да најважније радове поклони нацији и сматрао је да би било непримерено да слику Нада не укључи у ову колекцију. Због тога су Вотс и његов асистент Сесил Шот 1886. године насликали другу верзију. Након завршетка, Вотс је продао оригиналну верзију а копију поклонио музеју Саут Кенсингтон (данас Музеј Викторије и Алберта). Тако је ова друга верзија слике постала познатија од оригинала. Насликао је најмање још две верзије за приватну продају.
Како су јефтине репродукције Наде, а од 1908. и висококвалитетни отисци, почеле да се шире у великим количинама, слика је постала веома популарна. Председник Сједињених Америчких Држава Теодор Рузвелт је држао копију у својој кући Сагамор Хил у Њујорку. Репродукције су кружиле широм света, а 1922. године је снимљен филм који је приказивао Вотсово стварање слике и измишљену причу иза ње. До тог времена, Нада је почела да делује застарело и сентиментално, а Вотс је брзо губио на популарности. Године 1938. Тејт галерија је престала да излаже Вотсове радове из своје колекције у својој сталној поставци.
Упркос опадању Вотсове популарности, Нада је остала утицајна. Мартин Лутер Кинг Млађи је засновао своју проповед из 1959. године, касније названу Разбијени снови, на теми ове слике, као и Џеремаја Рајт у Чикагу 1990. године. У публици током ове проповеди био је и млади Барак Обама, који је био дубоко дирнут. Обама је преузео „Смелост Наде“ као тему свог главног говора на Демократској националној конвенцији 2004. године и као наслов своје књиге из 2006. године; своју успешну председничку кампању 2008. године засновао је на теми Наде.
Позадина и историјат стварања алт=Cricketer riding a giant bat|лево|мини|Вотсов фронтиспис за Феликс на слепом мишу, Николас Феликс, 1845. Џорџ Фредерик Вотс рођен је у Лондону 1817. године као син произвођача музичких инструмената. Његова два брата су преминула 1823. године, а мајка 1826, што је код Вотса изазвало опсесију смрћу током читавог живота. Истовремено, очева строга евангелистичка хришћанска уверења довела су до дубоког познавања Библије код Вотса, али и снажног антагонизма према организованој религији. Вотс је са десет година постао шегрт вајара, а шест година касније био је довољно вешт као уметник да зарађује за живот сликајући портрете и илустрације за крикет. Са 18 година примљен је у школе Краљевске академије, иако му њихове методе нису одговарале, па је његово присуство било повремено.
Године 1837. грчки бродовласник Александар Константин Јонидес наручио је од Вотса копију портрета свог оца, који је урадио Самјуел Лејн. Јонидесу се Вотсова верзија више допала од оригинала, па је одмах наручио још две слике, што је омогућило Вотсу да се у потпуности посвети сликарству.
Године 1843. отпутовао је у Италију, где је остао четири године. По повратку у Лондон, патио је од депресије и насликао низ изразито суморних дела. Његове вештине биле су широко цењене, па се 1856. одлучио искључиво бавити портретним сликарством. Његови портрети били су веома високо оцењени. Године 1867. изабран је за члана Краљевске академије, што је у то време била највећа част за једног уметника, иако је брзо постао разочаран културом у тој институцији.
Од 1870. године стекао је широку славу као сликар алегоријских и митолошких тема и у то време био је један од најцењенијих уметника на свету. Године 1881. додао је стаклену галерију свом дому у Литл Холанд Хаусу, која је викендом била отворена за јавност, чиме је додатно повећао своју славу. Године 1884. избор од 50 његових дела приказан је у Метрополитен музеју уметности у Њујорку.
Субјекат алт=young woman holding a sprig of leaves|десно|мини|Џорџијана Марија Лестер као нада, Томас Лоренс, око 1811. године Нада се традиционално сматра теолошком врлином у хришћанству (врлином која је повезана са Божјом милошћу, а не са радом или самоусавршавањем). Од антике, уметнички прикази персонификације наде представљају је као младу жену, обично са цветом или сидром у руци.
Током Вотсовог живота, европска култура је почела да преиспитује концепт наде. Нова филозофска школа тог времена, заснована на размишљањима Фридриха Ничеа, сматрала је наду негативним атрибутом који подстиче људе да троше енергију на узалудне напоре. Велика депресија 1870-их разорила је економију и самопоуздање Британије, а Вотс је осећао да све већа механизација свакодневног живота, и значај материјалног благостања за све доминантнију средњу класу Британије, чине савремени живот све бездушнијим.
Крајем 1885. године, усвојена ћерка Џорџа Фредерика Вотса, Бланш Клогстаун, изгубила је своју тек рођену ћерку Изабел услед болести. Вотс је у писму пријатељу написао: „Видим само неизвесност, препирке, сукобе, уздрмане вере и ништа успостављено уместо тога“.Вотсово писмо Медлин Виндам, 8. децембар 1885, сада у Архиву Тејта, цит. . Вотс је почео да преиспитује како приказати наду у друштву у којем су економски пад и деградација животне средине све више наводили људе да доводе у питање напредак и само постојање Бога. алт=curly-haired woman|лево|мини|Дороти Дене око 1885. године Други уметници тог периода већ су почели да експериментишу са алтернативним методама приказивања наде у уметности. Неки, попут младе сликарке Евелин Де Морган, инспирисали су се Псалмом 137 и његовим описом изгнаних музичара који одбијају да свирају својим угњетачима. У међувремену, Едвард Берн-Џонс, Вотсов пријатељ који се специјализовао за сликање митолошких и алегоријских тема, 1871. године завршио је цртеж за планирани витраж који приказује наду за цркву Свете Маргарете у Хоптону на мору. Берн-Џонсов дизајн приказује Наду усправну и пркосну у затворској ћелији, како држи процветалу штап.
Вотс је обично радио на својим алегоријским сликама с прекидима током дужег периода, али изгледа да је Наду завршио релативно брзо. Није оставио белешке о стварању овог дела, али је његова блиска пријатељица Емили Барингтон забележила да је „једна моја прелепа пријатељица“, готово сигурно Дороти Дин, позирала за Наду 1885. године. Дороти Дин, рођена као Ада Алис Пулен, била је познатија као модел за Фредерика Лејтона, али је такође позирала Вотсу у том периоду. Иако су црте лица наде замагљене на Вотсовој слици, њена препознатљива вилица и коса су препознатљиве. До краја 1885. године Вотс је завршио дизајн слике.
Композиција
Нада приказује централни карактер усамљеног, без видљивих других људских фигура и без њених традиционалних врлина, Љубави (такође познате као Милосрђе) и Вере. Она је одевена у класичну костимирану одећу, инспирисану Елгинским мермерима. Николас Троманс са Универзитета у Кингстону претпоставио је да је њен грчки стил одевања намерно изабран како би евоцирао двосмислену природу наде у грчкој митологији у односу на извесности хришћанске традиције. Њена поза заснована је на Микеланђеловој Ноћи, у намерно напетој позицији. Она седи на малом, несавршеном наранџастом глобусу са праменовима облака око његовог обима, против готово празне, прошаране плаве позадине. Лик је слабо осветљен позади, као да је извор светлости звездана светлост, али и директно са предње стране, као да је посматрач извор светлости. Вотсово коришћење светлости и тона избегава јасно дефинисање облика, стварајући треперав и расплинут ефекат који је типичнији за пастеле него за уљану слику.
Дизајн има блиске сличности са делом Луна Едварда Бурн-Џоунса (насликан у акварелу 1870. и у уљу око 1872–1875), који такође приказује женску фигуру у класичном огртачу на глобусу окруженом облацима. Као и многи Вотсови радови, стил ове слике укорењен је у европском симболистичком покрету, али је такође снажно инспирисан венецијанском школом сликарства.
Друга дела која су предложена као могући утицаји на Наду укључују Бурн-Џонсов Точак среће (око 1870), Перле Алберта Мура (1875), Морску чаролију Дантеа Габријела Росетија (1877) и Трон Сатурна Елију Ведера (1884). left|thumb|upright|Idle Child of Fancy|alt=naked child sitting on a globe holding a bow and arrow Нада је уско повезана са делом Idle Child of Fancy, које је Вотс завршио 1885. године, а такође приказује оличење једне од традиционалних врлина (у овом случају љубави) како седи на глобусу прекривеном облацима. У традиционалним приказима врлина, Љубав је приказивана са повезом преко очију, док нада није; у Нади и Idle Child Вотс је обрнуо ту иконографију, приказавши љубав како гледа право, а наду као слепу. Сматра се да је ово први пут да је европски уметник приказао наду као слепу.
Фигура наде држи поломљену лиру, засновану на древној атинској лири од дрвета и корњачиног оклопа, која је тада била изложена у Британском музеју. Иако су поломљени музички инструменти често били мотив у европској уметности, никада раније нису били повезивани са надом. Надина лира има само једну преосталу жицу, на којој она покушава да свира. Она се напреже да чује звук те једине несломљене жице, симболизујући истовремено упорност и крхкост, као и блискост наде и очаја. Вотс је показао интересовање за идеју о континуитету између визуелне уметности и музике, а раније је користио музичке инструменте као начин да оснажи субјекте својих портрета.
Изнад централне фигуре сија једна мала звезда на самом врху слике, служећи као симбол додатне наде изван оне коју сама фигура осећа. Раздаљина звезде од централне фигуре, као и чињеница да је она изван њеног видног поља чак и да није повезана очију, сугеришу двосмисленост. Она пружа уздижућу поруку посматрачу да ствари за централну фигуру нису тако лоше како она верује, а уједно додаје елемент патетике јер је она несвесна наде која постоји на другом месту.
Пријем right|thumb|upright|Џорџ Фредерик Вотс 1885|alt=elderly bearded man
Иако је Летња изложба Краљевске академије традиционално била најпрестижније место за енглеске уметнике да представе своја нова дела, Вотс је одлучио да изложи Наду у мањој галерији Гросвенор. Године 1882. галерија Гросвенор је организовала ретроспективну изложбу Вотсових дела, па је уметник осећао приврженост овом простору. Такође, у то време, галерија Гросвенор је генерално била отворенија за експериментисање него Краљевска академија. Нада је добила централно место на најдужем зиду галерије.
Вотсово коришћење боја одмах је освојило критичаре; чак су и они који нису волели слику били импресионирани његовом вештином употребе боје, тона и хармоније. Ипак, тема слике и Вотсова техника су изазвали критике у штампи. Тајмс је описао дело као „једно од најинтересантнијих међу [Вотсовим] недавним сликама“, али је приметио да, иако је „у погледу боје господин Вотс ретко понудио нешто лепше и суптилније... и цртеж је изузетно леп, мора се признати да су углови превише бројни и превише наглашени“. Часопис Портфолио похвалио је Вотсову слику Кајиново покајање, али је сматрао да је Нада „поетска, али донекле инфериорна композиција“. Теодор Чајлд из Фортнајтли ривјуа одбацио је Наду као „ужасну и апокалиптичну алегорију“, док је цењени критичар Клод Филипс сматрао да је то „изузетан концепт, недовољно реализован због неуспешне изведбе“.