мини|Топ кинеске династије Јуан (1271-1368). Историја барута (), обухвата откриће и примену црног барута од првог помињања у историјским изворима до увођења бездимног барута 1884. године.
Откриће барута
Црни барут је смеша шалитре (75%), сумпора (10%) и самлевеног дрвеног угља (15%). Не може се са сигурношћу рећи где је барут пронађен и када. Арабљани су називали шалитру (калијум-нитрат, KNO4), главни саставни део барута,,,кинески снег" или,,кинеска со", па се на основу тога претпостављало да су Кинези пронашли ту експлозивну смесу и да су је користили још пре нове ере. За ову претпоставку говори и чињеница да се шалитра у Кини и Монголији јавља често у природном стању, што је сасвим ретко у класичном античком свету. Данас се ипак сматра легендом да су Кинези још у старом веку познавали експлозивно дејство барута и избацивали запаљиве пројектиле из бамбуских топова. Ако су га имали служио им је само као запаљива материја. Најранији сигуран помен барута у Кини потиче из 970. у документима династије Сунг, када се користио за ватрене стреле, а најранији рецепт за барут сачуван је у књизи Збирка најважнијих војних техника из 1044. године.
Дуго се веровало да је црни барут пронашао немачки монах Бертолд Шварц (умро 1380), чије постојање није историјски доказано. Као проналазач барута помиње се и Албертус Магнус (умро 1280), у чијим делима се налази исти рецепт барута који је раније дао Византинац Марко Грк, али нема никаква доказа да је познавао његову погонску снагу. То исто важи и за Роџера Бејкона (око 1214 - око 1294) у чијим списима се такође налазе рецепти експлозивних смеса. Трагајући за најефикаснијим запаљивим средствима, која је одавно настојао да примени у освајању тврђава, човек је вероватно низом једва приметних усавршавања дошао постепено до смесе назване барутом, можда преко грчке ватре која је тако дуго била позната. Стога нисмо у стању да идентификујемо ни проналазача, ни време, ни место проналаска.
Рано ватрено оружје у Кини
Прва појава Кинеска реч за барут, која се и данас користи (), у дословном значењу ватрени лек, можда сведочи да је проналазак барута био случајно откриће при справљању лекова. Барут се помиње у писаним изворима династије Сунг од друге половине 10. века: најранији сигуран помен је из 970. године, где се користи за ватрене стреле (испаљиване из лукова и самострела) и 1002. где се користи за ватрене стреле и ватрене ћупове - претечу запаљивих бомби. Најстарији сачувани рецеп за барут налази се у војном приручнику Збирка најважнијих војних техника из 1044. године. Модерни експерименти показали су да овај барут није био лако запаљив нити експлозиван, због недовољног садржаја шалитре, па га у том облику није било могуће користити као погонско средство за избацивање пројектила. Ови експерименти су показали да у то време Кинези нису могли имати топове, бомбе ни ракете било које врсте. За њихову појаву било је потребно даље усавршавање барута повећавањем количине шалитре, што је постигнуто тек сто година касније.
Сачувани документи династије Сунг сведоче да је државни арсенал у Кајфенгу већ 1023. запошљавао већи број мајстора за израду барута, а спискови из 1083. наводе да је појединим тврђавама испоручивано до 250.000 ватрених стрела са барутом. Такође је сачувана царска наредба из 1076. којом се забрањује кинеским трговцима да продају шалитру и сумпор у иностранство, суседним државама Сјисја и Лијао.
Експлозивне бомбе и ватрена копља Да се усавршавање барута у Кини наставило, види се из података да су браниоци царства Сунг у рату против царства Јин (које је оборило и заменило династију Лијао 1125. године) при одбрани Каифенга 1126. користили експлозивне бомбе (тзв. громовите бомбе, ), керамичке, бамбусове или кожне цеви напуњене барутом које су испаљиване из катапулта и бацане са зидина и код нападача изазвале велики страх. Међутим, царство Јин је одмах од кинеских заробљеника и мајстора усвојило нову технику, па су у следећој опсади Кајфенга (1126-1127) обе стране масовно користиле експлозивне бомбе. Нападачи су користили ново оружје тако ефикасно, да је Кајфенг пао, а царство Сунг потиснуто је на југ, где ће се одржати још 150 година. У ратовима између Сунга и Јина први пут се појавило ново оружје - ватрено копље, претеча ручног топа. Ватрена копља се први пут са сигурношћу помињу 1132, као оружје Сунга при одбрани једне тврђаве. У основи штапови који су на врху имали цев од бамбуса напуњену барутом, ватрена копља нису испаљивала пројектиле, већ само пламен, слично каснијим бацачима пламена.
Нови степен развоја ватреног оружја у Кини достигнут је 1221. године, када су у опсади једне тврђаве Сунга нападачи из царства Јин први пут успешно искористили гвоздене експлозивне бомбе. Испаљиване из катапулта, гвоздене бомбе су уништиле катапулте бранилаца, побиле посаду, разнеле дрвене куће и провалиле капије. Извештаји Сунга описују ове бомбе: По облику су као тикве, али са малим устима. Направљени су од сировог гвожђа, дебљине око два инча, и узрокују да се градски зидови потресу.
Инвазија Монгола Инвазија Монгола дала је велики допринос развоју ватреног оружја у Кини и његовом ширењу на Запад. Монголи под Џингис-каном напали су царство Јин 1211. и убрзо су од кинеских заробљеника научили да користе ватрено оружје. У монголској опсади Кајфенга 1232. обе стране су користиле гвоздене експлозивне бомбе, избациване из катапулта. По облику су подсећале на затворене гвоздене лонце, са отвором на врху ширине прста. Када би се барут упалио, комадићи гвожђа разлетели би се на све стране. Браниоци из царства Јин имали су и усавршену верзију ватрених копаља, са цевима од хартије, која су избацивала пламен и ситне комадиће метала и керамике на растојање од преко 3 метра. Каифенг се бранио годину дана, али је затим капитулирао и до 1234. Монголи су уништили царство Јин.
Рат између Монгола и царства Сунг (1234-1279) довео је до брзог развоја ватрених копаља, чије се цеви уместо од хартије израђују од бамбуса и поред барута, почињу да пуне ситним пројектилима: комадићима метала, керамике, оловном сачмом. Тако се помињу цеви које избацују ватру (, 1257) и копља која избацују ватру (, 1259): Направљен је од велике бамбусове цеви, а пуни се барутом и замотуљком са куглицама (子窠). Када се ватра упали, она потпуно избацује замотуљак и куглице напред, а звук је попут бомбе која се може чути петсто или више корака." Овакво ватрено копље, пуњено барутом и чепом од кучине са сачмом који је потпуно затварао цев, било је претеча топа. Међутим, прве гвоздене цеви направљене су тек после пада Сунга, у монголском царству Јуан (1279-1368).
Династија Јуан и први топови мини|Ксанаду топ из доба династије Јуан (1298). Верује се да су први гвоздени топови настали у царству Јуан (монголска династија у Кини) око 1280. године. Настали су еволуцијом ранијих ватрених копаља, заменом дотадашњих цеви од хартије и бамбуса цевима од гвожђа. Најстарији сачувани примерак, такозвани Ксанаду топ, потиче из 1298. године и сасвим је мали: дужине 35 цм и тежине око 6 кг, али је могуће да су неки недатирани примерци још старији (Сјисја бронзани топ, Ручни топ из Хејлунгђанга).
Династија Минг и масовна употреба мини|Ручни топ династије Минг (1505). У предговору кинеског војног уџбеника из 14. века под називом Приручник ватреног змаја, наводи се да је нацрте и планове топова оснивачу династије Минг око 1350. предао непознати мудрац, који их је добио као дар богова. Уз помоћ новог оружја, династија Минг протерала је монголску династију Јуан и завладала Кином до 1368. године. Заиста, иако су топови коришћени у време динстије Јуан, чија се војска по монголском обичају ослањала већином на коњицу, тек од почетка династије Минг почела је масовна производња и употреба топова. Тако је цар Хунг-ву (владао 1368-1398) основао државни арсенал у престоници који је сваке године производио по 1.000 ручних и 1.000 великокалибарских топова (топ са устима у облику зделе), а до 1380. чак 10% пешадинаца (преко 100.000 војника) било је наоружано ручним топовима. До 1466. број пешадинаца наоружаних ватреним оружјем попео се на 30%, проценат који у Европи није постигнут до средине 16. века.
Ограничења: ручни и лаки топови мини|Кинески топ са устима у облику зделе из 1505. године. Португалски морнари су 1521. описивали су кинеске бродске топове као бескорисне топове у облику вазе. Међутим, док је развој топова у Европи одмах (од 1326) кренуо у правцу развоја масивних опсадних оруђа, кинески топови династије Минг развијали су се само у правцу лаких оруђа, намењених за дејство против живе силе. Производили су се ручни топови, којима је масовно наоружана пешадија, и лаки пољски топови (такозвани топ са устима у облику зделе) на дрвеном постољу: већина оруђа била је лакша од 10 кг, а највећи сачувани примерци не прелазе 75 кг. Највећи сачувани топови су три изливена 1377, дужине 100 цм, калибра 21 цм, са по две ручке изливене на оба краја, тако да су их могла понети четворица војника. Уз то, сви сачувани кинески топови произведени 1332-1444. имали су необично кратке цеви, већином само 35-45 цм, без обзира на калибар. Док је ова дужина цеви сасвим прихватљива за малокалибарске ручне топове (калибра 15-25 мм, са цеви дугом 10-25 калибара), она је сувише кратка за топове већег калибра (10-13 цм, са цеви дугом свега 3-4 калибра). Највећи кинески топови тог периода били су дуги 74 цм (из 1368, калибра 7 цм), 63 цм (из 1375, калибра 11 цм) и 100 цм (из 1377, калибра 21 цм), али они су изузетак. Кинески великокалибарски топови са устима у облику зделе били су већином веома кратка оруђа: због кратке цеви били су кратког домета и мале прецизности. Сачувани бродски топ из 1372. био је тежак 15,75 кг, дуг само 36 цм и калибра 11 цм. Већина топова овог типа, коришћена на бродовима и градским бедемима, била је масе од 8.35 до 26.5 кг. Тако је династија Минг већ у 14. веку имала 100.000 ручних и на хиљаде великокалибарских топова, али су они били мали, кратког домета и мале ватрене моћи. Већина пољских топова била је толика, да су их са лакоћом могла пренети само два војника. Из сачуваних описа опсада у рату Минга и Јуана (1350-1368), види се да су главно опсадно оружје остали катапулти са гвозденим бомбама, док су топови коришћени само против војника на бедемима, а из описа поморских битака види се да бродски топови нису могли да потапају бродове, већ само да побију посаду и запале једра и дрвене делове опреме. Тако је војска династије Минг већ средином 14. века имала веома бројно, али веома лако ватрено оружје кратког домета и мале ватрене моћи. Ручни топови коришћени су масовно, али није развијен никакав облик табана, тако да се аркебузе и мускете нису развиле у Кини. На том стадијуму развоја кинеско ватрено оружје остаће 150 година, све до првог контакта са Европљанима у првој четвртини 16. века.
Контакт са Европом и усвајање европске технологије