Неолит на тлу Србије (млађе камено доба) је праисторијски период који означава једну од највећих прекретница у развоју људског друштва – неолитску револуцију. На територији данашње Републике Србије, овај период траје оквирно од око 6500/6200. до око 4500. године пре нове ере. Карактерише га прелазак са ловачко-сакупљачког начина живота на земљорадњу и сточарство, оснивање сталних насеља, производња грнчарије и употреба глачаног каменог оруђа. На тлу Србије развиле су се две значајне и широко распрострањене неолитске културе: старчевачка (рани и средњи неолит) и винчанска (млађи неолит).

Хронологија и карактеристике неолита Неолитска револуција, која је започела на Блиском истоку, постепено се ширила ка Европи, доносећи фундаменталне промене у начину живота људских заједница. Кључне карактеристике неолита су: Производња хране: Гајење житарица (нпр. пшеница, јечам) и других биљака, као и припитомљавање животиња (нпр. овца, коза, говедо, свиња). Седелачки начин живота: Оснивање трајних насеља, често на погодним локацијама уз реке или на плодном земљишту. Производња грнчарије: Израда керамичких посуда за чување, припрему и сервирање хране. Глачано камено оруђе: Израда ефикаснијих алатки од камена техником глачања (нпр. секире, тесле, длета). Нове друштвене структуре: Развој сложеније друштвене организације, подела рада, појава првих облика религијских веровања и ритуала.

На територији Србије, неолит се дели на рани, средњи и млађи (или касни) неолит, а главни носиоци ових периода су Старчевачка и Винчанска култура.

Старчевачка култура (Рани и средњи неолит)

мини|271x271п|Примери керамике Старчевачке културе Старчевачка култура, названа по локалитету Старчево-Град код Панчева, представља најранију неолитску културу на централном Балкану, која се развијала од око 6200. до око 5400. године п. н. е. Била је део ширег културног комплекса Старчево-Кереш-Криш (Starčevo-Körös-Criș) који је обухватао велики део југоисточне Европе.

Распрострањеност и налазишта Старчевачка култура била је распрострањена на територији данашње Србије (посебно Војводина, Поморавље, Шумадија), као и у деловима Румуније, Мађарске, Босне и Херцеговине и Хрватске. Најзначајнија налазишта у Србији су: Старчево-Град, Доња Брањевина код Оџака, Павловац код Тополе, Течић код Рековца, Нересница код Кучева.

Материјална култура и начин живота Носиоци Старчевачке културе били су први земљорадници и сточари на овим просторима. Насеља: Обично су била мања, отвореног типа, смештена уз реке или на благим узвишењима. У раној фази грађене су полуземунице и земунице, а касније и надземне куће правоугаоне основе, од плетера и лепа. Керамика: Карактеристична је груба керамика лоптастих и полулоптастих облика, често украшена отисцима прстију, ноктију (импресо-керамика) или техником барботина (налепљивање грудвица глине). Јавља се и финија, сликана керамика са једноставним геометријским мотивима (праве линије, троуглови, спирале) изведеним белом, црном или црвеном бојом. Оруђа: Израђивана су од камена (глачане секире, тесле, жрвњеви, тучци), кости и рога (шила, спатуле, удице). Фигурине: Антропоморфне фигурине су ретке и углавном представљају женске ликове са наглашеним атрибутима плодности (стеатопигија). Привреда: Земљорадња (гајење житарица), сточарство (овце, козе, говеда, свиње), лов и риболов. Сахрањивање: Покојници су сахрањивани унутар насеља, у згрченом положају, без значајнијих гробних прилога.

Винчанска култура (Млађи неолит)

мини|Антропоморфна фигурина, карактеристична за Винчанску културу Винчанска култура, названа по епонимном локалитету Винча — Бело брдо код Београда, представља једну од најзначајнијих и најдуготрајнијих неолитских и раноенеолитских култура Европе. Развијала се од око 5700. до око 4500. године п. н. е. на широком простору централног Балкана.

Распрострањеност и кључна налазишта Простирала се на територији данашње Србије, Румуније, Бугарске, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Најзначајнија налазишта у Србији су: Винча — Бело брдо, Плочник код Прокупља, Дивостин код Крагујевца, Селевац код Смедеревске Паланке, Гомолава код Хртковаца, Потпорањ код Вршца.

Насеља и архитектура Винчанска насеља су била велика, дуготрајна (често са вишеметарским културним слојем – тел-насеља), са организованом структуром. Куће су биле надземне, правоугаоне основе, грађене од дрвета и плетера облепљеног глином, често са више просторија, унутрашњим пећима и осликаним зидовима.

Керамика и фигурине Производња керамике у Винчанској култури достигла је висок технолошки и уметнички ниво. Карактеристичне су посуде тамне, углачане површине, различитих облика (биконичне зделе, амфоре, пехари), често украшене урезивањем, канеловањем или полирањем (тзв. "црноглачана" керамика).

Антропоморфне и зооморфне фигурине од печене земље представљају једно од најпрепознатљивијих обележја ове културе. Најчешће су представе женских ликова, често са наглашеним очима и сложеним фризурама или маскама (нпр. "Винчанска дама", "Видовданка"). Њихова намена је предмет дебате (култни предмети, играчке, прикази божанстава или предака).

Привреда и друштвена организација Привреда се заснивала на развијеној земљорадњи и сточарству. Величина насеља и богатство материјалне културе указују на релативно сложену друштвену организацију, могућу специјализацију у занатима и развијену трговину (размена сировина попут опсидијана, цинабарита).

Винчански знаци (прото-писмо) На керамичким посудама и фигуринама Винчанске културе често се налазе урезани знаци, познати као "винчански знаци" или "винчанско писмо". Ови знаци су предмет дебате међу научницима – док неки сматрају да представљају најранији облик писмености у Европи (прото-писмо), други их тумаче као власничке ознаке, симболе или магијске знакове.

Рана металургија бакра На локалитетима Винчанске културе, као што су Плочник и Беловоде у источној Србији, пронађени су докази о најранијој металургији бакра у Европи, који датирају још из касног VI миленијума п. н. е. Ово откриће помера границе почетака металургије на европском континенту.

Друге неолитске групе и утицаји Поред доминантних Старчевачке и Винчанске културе, на територији Србије, посебно у пограничним областима, осећали су се и утицаји других савремених неолитских култура, попут Кереш (Körös) културе на северу (у Војводини) или елемената култура из централног и источног Балкана.

Прелаз ка енеолиту (бакарном добу) Крај неолита и прелаз ка енеолиту (бакарном добу) на територији Србије обележен је постепеним променама у материјалној култури, привреди и друштвеној организацији, уз све већу употребу бакра и појаву нових културних група. Касне фазе Винчанске културе већ показују многе карактеристике енеолита.

Значај и истраживања Неолитска налазишта у Србији, посебно Винча-Бело Брдо и Лепенски Вир (који захвата и мезолит и рани неолит), имају изузетан значај за проучавање праисторије Европе. Она пружају кључне увиде у процес неолитизације, развој раних земљорадничких заједница, друштвену комплексност, духовни живот и почетке металургије. Значајан допринос истраживању неолита у Србији дали су археолози попут Милоја Васића, Драгослава Срејовића, Владимира Милојчића, Бранислава Јовановића, Драге Гарашанин, Милутина Гарашанина и бројних других.

Види још Праисторија на тлу Србије Мезолит на тлу Србије Бакарно доба на тлу Србије Старчевачка култура Винчанска култура Лепенски Вир Плочник Археолошка налазишта Србије од изузетног значаја

Референце

Категорија:Неолит на тлу Србије Категорија:Археологија Србије Категорија:Србија у праисторији Категорија:Неолит у Европи Категорија:Старчевачка култура Категорија:Винчанска култура