Грађански рат у Сомалији је актуелни грађански рат који се одвија у Сомалији. Проистекао је из отпора војној хунти којом је током 1980-их руководио Сијад Баре. Од 1988. до 1990. године, Сомалијске оружане снаге су започеле борбу против различитих оружаних побуњеничких група,Ken Menkhaus, 'Local Security Systems in Somali East Africa,' in Andersen/Moller/Stepputat (eds.), Fragile States and Insecure People,' Palgrave, 2007, 73. укључујући Сомалијски демократски фронт спасења на североистоку, Сомалијски национални покрет у рату за независност Сомалиленда на северозападу, и Уједињени сомалијски конгрес на југу. Клановске оружане опозиционе групе су збациле Бареов режим 1991. године.

Различите оружане фракције почеле су да се боре за утицај у вакууму власти који је уследио, посебно на југу. У периоду 1990–92, обичајно право је привремено нестало,. а борбе између фракција су се прошириле. У одсуству централне власти, Сомалија је постала "пропала држава". То је довело до доласка УНОСОМ I посматрача УН у јулу 1992, а затим и већих мисија УНИТАФ и УНОСОМ II. Након оружаног сукоба између побуњеника и трупа УНОСОМ II током 1993, УН су се повукле 1995. Након тога, у већини региона је дошло до повратка обичајном и шеријатском праву.

Сомалиленд и Пунтленд прогласили су аутономију 1991. и 1998. године. На југу су почели да се оснивају исламски шеријатски судови као одговор на безвлашће. То је довело до релативног смањења интензитета борби, па је Стокхолмски међународни институт за мировна истраживања уклонио Сомалију са своје листе великих оружаних сукоба за 1997. и 1998....

Године 2000. основана је Прелазна национална влада, а затим 2004. Прелазна федерална влада (ПФВ). Тренд смањене борбе прекинут је 2005, а озбиљан сукоб је избио на југу 2005–07. Године 2006, етиопске трупе су упале у Сомалију како би збациле Савез исламских судова (СИС) и инсталирале ПФВ. Након распада СИС, избио је велики побуњенички покрет. Најзначајније, Ал-Шабаб је стекао значај у овом периоду и од тада води борбу против сомалијске владе и АМИСОМ мировних снага за контролу над земљом. Сомалија је била на врху Индекса крхких држава шест година заредом, од 2008. до 2013.

У октобру 2011. године, након припремних састанака, кенске трупе су ушле у јужну Сомалију ("Операција Линда Нчи") како би се бориле против Ал-Шабаба и успоставиле заштићену зону унутар Сомалије. Кенске трупе су званично интегрисане у мултинационалне снаге у фебруару 2012. Федерална влада Сомалије је основана у августу 2012, као прва трајна централна власт у земљи од почетка грађанског рата.

Године 2023. избио је сукоб у Лас Аноду између ССЦ-Кхатумо и војске Сомалиленда. Међународни аналитичари и актери почели су да описују Сомалију као "крхку државу" која напредује ка стабилности.

Пад и пропаст режима Сијада Бареа (1978–1991)

thumb|upright|left|Мајор генерал Сијад Баре, председник Врховног револуционарног савета и Председник Сомалије

Након што је Сомалија изгубила Огаденски рат у марту 1978, популарност председника међу Сомалцима драстично је опала, а широко незадовољство међу његовим генералима довело је до покушаја државног удара 10. априла 1978.

Већина заговорника удара је ухваћена и стрељана, али неки су успели да побегну и формирају Сомалски фронт за демократско ослобођење, покренувши побуну која је на крају оборила Сијад Бареа са власти 13 година касније.

У мају 1986. године, Баре је тешко повређен у саобраћајној несрећи код Могадишу, када је његов ауто ударио у задњи део аутобуса током јаке кише.World of Information (Firm), Africa Review, (World of Information: 1987), Лечен је у болници у Саудијска Арабија због повреда главе, сломљених ребара и шока током месец дана.Arthur S. Banks, Thomas C. Muller, William Overstreet, Political Handbook of the World 2008, (CQ Press: 2008), National Academy of Sciences (U.S.). Committee on Human Rights, Institute of Medicine (U.S.). Committee on Health and Human Rights, Scientists and human rights in Somalia: report of a delegation, (National Academies: 1988), Потпуковник Мохамед Али Саматар, тадашњи потпредседник, био је фактички шеф државе неколико месеци. Иако се Баре опоравио довољно да се поново кандидује на председничким изборима 23. децембра 1986. за седмогодишњи мандат, његово лоше здравље и годинама старости довели су до спекулација о његовом наследнику. Могући кандидати били су његов зет генерал Ахмед Сулејман Абдиље, тадашњи министар унутрашњих послова, као и Саматар.

У настојању да остане на власти, владајући Врховни револуционарни савет (ВРС) постао је све тоталитарнији и произвољнији. То је изазвало растући отпор режиму. Баре је покушао да угуши немире напуштајући националистичке апеле, ослањајући се све више на свој унутрашњи круг и искориштавајући историјске клановске непријатељства. До средине 1980-их појавиле су се бројне покрети отпора, подржани од стране комунистичке владе Дерга, широм земље. Баре је одговорио казненим мерама према онима које је сматрао подржаваоцима герилаца, посебно на северу. Ова репресија укључивала је бомбардовање градова, а међу погођеним подручјима био је и северозападни административни центар Харгеиса, упориште Сомалски национални покрета (СНП) 1988. године.

У децембру 1981, немири су избијали у северном делу Сомалије због хапшења 30 професионалаца из клана Исак у Харгеиса, који су основали групу за самопомоћ ради унапређења локалних услуга. Након тога уследиле су систематске мере уклањања свих припадника Исак из позиција власти, укључујући војску, судство и безбедносне службе, као и оштре политике против Исак, укључујући и проглашење економског рата Исак народу. Пренос власти на не-Исак личности блиске режиму додатно је подстакао Исак за побуну против режима Сијад Баре. Ово је био један од главних узрока избијања Рат за независност Самалиленда. thumb|right|Уништен M47 Patton тенк у Самалиленду, остављен као рушевина из Рат за независност Самалиленда

1988. године, Сијад Баре и етиопски диктатор Менгисту Хајле Мариам договорили су се о тајном споразуму којим су обе стране престале да подржавају побуњенике једна друге. Ово је подстакло Сомалски национални покрет (СНП) да покрене офанзиву на северу Сомалије са својих база на граници са Етиопијаом. Режим Бареа је одговорио систематским кршењем људских права и геноцидом хиљада припадника Исак племена, при чему је убијено до 200.000 цивила, а 500.000 је побегло као избеглице у суседну Етиопија.

Репресија коју је покренула влада Сијад Бареа проширила се и ван северних бомбардовања и захватила различите регионе широм земље. Ова агресивна стратегија усмерена на гушење отпора и одржавање власти била је карактеристика режима. Један од најзначајнијих случајева био је 1991. године, када је режим покренуо бруталан ваздушни напад у граду Беледвене на југу Сомалије, што је довело до смрти многих невиних људи. Уједињени сомалски конгрес свргава Бареа thumb|Три уништена СНА М47 Паћтон средња тенка остављена код складишта, фотографисана од стране америчких снага у децембру 1993.

До средине 1990. године, побуњеници из Уједињени сомалски конгрес (УСЦ) заузели су већину градова и села око Могадишуа, што је навело неке да Бареу дају ироничан надимак „Градоначелник Могадишуа“. У децембру је УСЦ ушао у Могадишу. Четири недеље су трајале борбе између преосталих Бареових трупа и УСЦ-а, током којих је УСЦ довео више снага у град. До јануара 1991. године, УСЦ побуњеници су поразили Црвене беретке, Бареове специјалне снаге, свргнувши Бареову контролу над владом. Преостали владини војници су се коначно распали. Неки су постали нерегуларне регионалне снаге и клановске милиције.Нина Џ. Фицџералд, Сомалија: питања, историја и библиографија, (Нова издавачи: 2002), Након победе УСЦ-а над Бареовим трупама, остале побуњеничке групе одбиле су сарадњу са њим, јер је свака имала примарну подршку из свог сопственог конституента. Међу тим другим опозиционим покретима били су Сомалски патриотски покрет (СПМ) и Сомалски демократски савез (СДА), Гадабурс група која је формирана на северозападу да би се супротставила милицији Сомалски национални покрет (СНП) Исак клана. Са своје стране, СНП је у почетку одбијао да прихвати легитимитет привремене владе коју је УСЦ успоставио, али је у марту 1991. бивши лидер СНП-а Ахмед Мохамед Силанио предложио оквир за дељење власти између СНП-а и УСЦ-а у оквиру нове прелазне владе.

Многе од опозиционих група су потом почеле да се надмећу за утицај у моћном вакууму који је уследио након свргавања Бареове владе. На југу су се оружане фракције које су водили команданти УСЦ-а генерал Мохамед Фарах Аидид и Али Махди Мохамед посебно сукобљавале покушавајући да успоставе власт над главним градом.Library Information and Research Service, The Middle East: Abstracts and index, Volume 2, (Library Information and Research Service: 1999),

На северозападу, на конференцији у Бурао у априлу–мају 1991, СНП је прогласио независну Републику Сомалиленд у региону који је раније чинио Британски Сомалиленд пре независности и уједињења са бившом колонијом Италијански Сомалиленд 1960.Interpeace, 'Потрага за миром: Историја посредовања у Сомалији од 1988.,' Interpeace, мај 2009, 13–14. Изабран је Абдирахман Ахмед Али Тур за председника.

Насиље је избило у Могадишуу 17. новембра 1991. када је Аидидова фракција УСЦ-а напала снаге које су биле лојалне Махдију. Заузели су део града, али нису могли да истерају Махдијеве снаге из северног Могадишуа. Године 1992, након четири месеца жестоких борби за контролу Могадишуа, договорено је примирје између Али Махди Мохамед и Мохамед Фарах Аидид. Ниједна страна није успела да преузме контролу над главним градом, па је као резултат успостављена „зелена линија“ која је делила источни и западни део града по зонама контроле.Мохамед Ахмед Џама, „Обезбеђење Могадишуа: Чуварске патроле“, у Whose Peace is it anyway? Connecting Somali and International Peacemaking Approaches, Accord 21, Conciliation Resources, 2010, Интервенција Уједињених нација (1992–1995)

Резолуција Савета безбедности УН 733 и Резолуција Савета безбедности УН 746 довеле су до оснивања Мисија Уједињених нација у Сомалији I (UNOSOM I), која је требало да пружи хуманитарну помоћ и помогне у успостављању реда у Сомалији након распада централизоване владе. Политичка ситуација је, према извештају УН, била описана као хаос са погоршањем система безбедности и распрострањеном смрћу и разарањем.

thumb|right|Амерички војник на главном улазу у луку Могадишо указује на могућу позицију снајперисте (јануар 1994).

Резолуција Савета безбедности УН 794 је једногласно усвојена 3. децембра 1992. године, одобравајући коалицију мировних снага УН под вођством Сједињених Држава. Формирана је Јединствена задаткова група (UNITAF), чији је задатак био да обезбеди безбедност док се хуманитарни напори усмерени на стабилизацију ситуације не предају УН. Доласком 1993. године, коалиција мировних снага започела је двогодишњу мисију Мисија Уједињених нација у Сомалији II (UNOSOM II), углавном у јужном делу земље. Мандат UNITAF-а је био да употреби "све неопходне мере" како би гарантовала испоруку хуманитарне помоћи у складу са Члан VII Повеље УН. Док је циљ UNOSOM I био првенствено хуманитарни, мисија UNITAF-а да врати "мир, стабилност, закон и ред" указује на њихову процену да Сомалија није у стању да сама обезбеди безбедност становништва без помоћи међународних војних снага.