У моралној филозофији, инструментална и суштинска вредност представљају разлику између онога што је средство за постизање циља и онога што је циљ сам по себи. Сматра се да ствари имају инструменталну вредност (или екстринзичну вредност) ако помажу у постизању одређеног циља; суштинске вредности, насупрот томе, сматрају се пожељним саме по себи. Алат или уређај, попут чекића или машине за прање веша, има инструменталну вредност јер помаже да се закуца ексер, односно опере веш. Срећа и задовољство се обично сматрају суштинским вредностима, утолико што питање зашто би их неко желео нема много смисла: пожељни су сами по себи, без обзира на њихову могућу инструменталну вредност. Класичне називе инструментални и суштински сковао је социолог Макс Вебер, који је годинама проучавао значења која су људи придавали својим поступцима и уверењима.

Оксфордски приручник теорије вредности (The Oxford Handbook of Value Theory) даје три модерне дефиниције суштинске и инструменталне вредности:

„разлика између онога што је добро ’само по себи’ и онога што је добро ’као средство’”. „Концепт суштинске вредности различито је тумачен као оно што је вредно само по себи, у себи, за себе, сâмо собом, као циљ, или као такво. Насупрот томе, екстринзична вредност је углавном окарактерисана као оно што је вредно као средство, или ради нечег другог.” „Међу не-финалним вредностима, инструментална вредност — интуитивно, вредност која се везује за средство ка ономе што је коначно вредно — истиче се као прави пример онога што није вредно само по себи.”

Када људи истовремено процењују ефикасна средства и легитимне циљеве, и једно и друго се може сматрати добрим. Међутим, када се циљеви процењују одвојено од средстава, то може довести до сукоба: оно што функционише можда није исправно; оно што је исправно можда неће функционисати. Одвајање критеријума загађује расуђивање о добру. Филозоф Џон Дјуи тврдио је да одвајање критеријума за добре циљеве од оних за добра средства нужно загађује препознавање ефикасних и легитимних образаца понашања. Економиста Џ. Фег Фостер објаснио је зашто једино инструментална вредност може да повеже добре циљеве са добрим средствима. Филозоф Жак Елил тврдио је да је инструментална вредност постала потпуно загађена нехуманим технолошким последицама и да мора бити подређена суштинској натприродној вредности. Филозоф Анџан Чакраварти тврдио је да је инструментална вредност легитимна само када производи добре научне теорије компатибилне са суштинском истином стварности која је независна од ума.

Реч вредност је двосмислена, јер је и глагол и именица, а означава и сам критеријум просуђивања и резултат примене тог критеријума. Да би се смањила двосмисленост, у овом чланку именица вредност означава критеријум просуђивања, за разлику од вредновања које означава објекат који се сматра вредним. Множински облик вредности идентификује скуп вредновања, без навођења примењеног критеријума.

Имануел Кант Имануел Кант је познат по изјави:

Овде Кант разматра и инструменталну и суштинску вредност, иако их не назива тим именима.

Макс Вебер Класичне називе инструментални и суштински сковао је социолог Макс Вебер, који је годинама проучавао значења која су људи придавали својим поступцима и уверењима. Према Веберу, „[д]руштвено деловање, као и свако деловање, може се” процењивати као:

Инструментално-рационално (): деловање „одређено очекивањима у погледу понашања објеката у окружењу других људских бића; ова очекивања се користе као ’услови’ или ’средства’ за постизање сопствених рационално постављених и прорачунатих циљева актера.” Вредносно-рационално (): деловање „одређено свесним веровањем у вредност неког етичког, естетског, религиозног или другог облика понашања самог по себи, независно од изгледа на успех.”

Веберове оригиналне дефиниције такође укључују и коментар који показује његову сумњу да условно ефикасна средства могу постићи безусловно легитимне циљеве:

Џон Дјуи Џон Дјуи је сматрао да је веровање у суштинску вредност грешка. Иако се примена инструменталне вредности лако може загадити, она је једино средство које људи имају да ефикасно и легитимно координишу групно понашање.

Свака друштвена трансакција има добре или лоше последице у зависности од преовлађујућих услова, који могу, али не морају бити задовољени. Континуирано расуђивање прилагођава институције како би наставиле да функционишу на правом путу док се услови мењају. Променљиви услови захтевају променљиве процене како би се одржала ефикасна и легитимна корелација понашања.Tool, Marc. 1994. "John Dewey." Pp. 152–7 in Elgar Companion to Institutional and Evolutionary Economics 1, edited by G. M. Hodgson. Edward Elgar Publishing.

За Дјуија, „обнављање интеграције и сарадње између човекових веровања о свету у којем живи и његових веровања о вредностима [вредновањима] и сврхама које би требало да усмеравају његово понашање представља најдубљи проблем модерног живота”. Штавише, „култура која дозвољава науци да уништи традиционалне вредности [вредновања], али која не верује у њену моћ да створи нове, јесте култура која уништава саму себе”.

Дјуи се слагао са Максом Вебером да људи говоре као да примењују инструменталне и суштинске критеријуме. Такође се слагао са Веберовим запажањем да је суштинска вредност проблематична јер игнорише однос између контекста и последица веровања и понашања. Обојица су доводила у питање како нешто што се вреднује суштински „само по себи” може имати оперативно ефикасне последице. Међутим, Дјуи одбацује уобичајено веровање — које је и Вебер делио — да је натприродна суштинска вредност неопходна да би показала људима шта је трајно „исправно”. Он тврди да се и ефикасна и легитимна својства морају открити у свакодневном животу:

Не налазећи доказе о „претходној, непроменљивој стварности истине, лепоте и доброте”, Дјуи тврди да се и ефикасна и легитимна добра откривају у континуитету људског искуства:

Филозофи означавају „фиксну референтну тачку изван понашања” као „природну врсту” и претпостављају да она има вечно постојање, спознатљиво само по себи, без искуства. Природне врсте су суштинска вредновања за која се претпоставља да су „независна од ума” и „независна од теорије”.

Дјуи признаје постојање „стварности” изван људског искуства, али је негирао да је она структурисана као суштински стварне природне врсте. Уместо тога, он види стварност као функционални континуитет начина деловања, а не као интеракцију међу унапред структурисаним суштинским врстама. Људи могу интуитивно спознати статичне врсте и квалитете, али такво приватно искуство не може оправдати закључке или вредновања о стварности независној од ума. Извештаји или мапе перцепција или интуиција никада нису еквивалентни територијама које се мапирају.

Људи свакодневно расуђују о томе шта би требало да раде и како би то требало да ураде. Индуктивно, они откривају низове ефикасних средстава која постижу последице. Када се циљ постигне — проблем реши — расуђивање се окреће новим условима односа између средстава и циљева. Вредновања која игноришу услове који одређују последице не могу координисати понашање како би се решили стварни проблеми; она загађују рационалност.

Укратко, Дјуи одбацује традиционално веровање да просуђивање ствари као добрих по себи, изван постојећих односа средстава и циљева, може бити рационално. Једини рационални критеријум је инструментална вредност. Свако вредновање је условно, али кумулативно, сва су развојна — и стога друштвено легитимна решења проблема. Компетентна инструментална вредновања третирају „функцију последица као неопходне тестове валидности предлога, под условом да су те последице операционално успостављене и такве да решавају специфичне проблеме који изазивају те операције”.

Џ. Фег Фостер Џон Фег Фостер учинио је Дјуијево одбацивање суштинске вредности оперативнијим показавши да његова компетентна употреба одбацује легитимност утилитаристичких циљева — задовољења било којих циљева које појединци усвоје. То захтева препознавање развојних низова средстава и циљева.Miller, Edythe. 1994. "John Fagg Foster." Pp. 256–62 in Elgar Companion to Institutional and Evolutionary Economics 1, edited by G. M. Hodgson. Edward Elgar Publishing.

Утилитаристи сматрају да се индивидуалне жеље не могу рационално оправдати; оне су суштински вредна субјективна вредновања и не могу се инструментално просуђивати. Ово веровање подржава филозофе који сматрају да чињенице („оно што јесте”) могу служити као инструментална средства за постизање циљева, али не могу ауторизовати циљеве („оно што би требало да буде”). Ова разлика између чињеница и вредности ствара оно што филозофи називају проблем јесте-треба: жеље су суштински ослобођене чињеница, добре саме по себи; док су ефикасни алати ослобођени вредновања, употребљиви за добре или лоше циљеве. У модерној северноамеричкој култури, ово утилитаристичко веровање подржава либертаријанску тврдњу да суштинско право сваког појединца да задовољи своје жеље чини нелегитимним да било ко — а посебно владе — говори људима шта би требало да раде.

Фостер сматра да је проблем јесте-треба корисно место за напад на ирационално одвајање добрих средстава од добрих циљева. Он тврди да задовољење жеља („оно што би требало да буде”) не може служити као суштински морални компас јер су саме „жеље” последице пролазних услова.

Пошто су „жеље” обликоване друштвеним условима, оне се морају инструментално просуђивати; настају у проблематичним ситуацијама када уобичајени обрасци понашања не успевају да одрже инструменталне корелације.

Примери Фостер користи једноставне примере да подржи своју тезу да проблематичне ситуације („оно што јесте”) садрже средства за просуђивање легитимних циљева („оно што би требало да буде”). Рационална ефикасна средства постижу рационалне развојне циљеве. Размотримо проблем са којим се сва одојчад суочавају учећи да ходају. Она спонтано препознају да је ходање ефикасније од пузања — што је инструментално вредновање пожељног циља. Уче да ходају поновљеним покретима и балансирањем, процењујући ефикасност којом ова средства постижу њихов инструментални циљ. Када овладају овим новим начином деловања, доживљавају велико задовољство, али задовољство никада није њихов циљ.

Ревидирана дефиниција „инструменталне вредности” Да би се заштитио од загађења инструменталне вредности независним просуђивањем средстава и циљева, Фостер је ревидирао своју дефиницију тако да обухвати обоје.

Инструментална вредност је критеријум просуђивања који тражи инструментално ефикасна средства која „функционишу” у постизању развојно континуираних циљева. Ова дефиниција наглашава услов да инструментални успех никада није краткорочан; не сме водити у слепу улицу. Иста поента се истиче и кроз тренутно популарну бригу о одрживости — синоним за инструменталну вредност.

Дјуијев и Фостеров аргумент да не постоји суштинска алтернатива инструменталној вредности наставља да се игнорише, а не побија. Научници настављају да прихватају могућност и неопходност сазнања „онога што би требало да буде” независно од пролазних услова који одређују стварне последице сваке акције. Жак Елил и Анџан Чакраварти били су истакнути заговорници истине и стварности суштинске вредности као ограничења релативистичкој инструменталној вредности.

Жак Елил Жак Елил је дао научне доприносе многим областима, али његова америчка репутација је проистекла из његове критике аутономног ауторитета инструменталне вредности, критеријума који су Џон Дјуи и Џ. Фег Фостер сматрали сржи људске рационалности. Он је посебно критиковао вредновања која су централна за Дјуијеву и Фостерову тезу: еволуирајућу инструменталну технологију.