thumb|right|250px|Насловница издања нотног записа Скочи, Џиме Кроу из 1832. године, која приказује стереотипног Афроамериканца по имену Џим Кроу.

Стереотипи о Афроамериканцима су погрешна уверења о култури људи са делимичним или потпуним пореклом из било које црначке расне групе Африке чији су преци боравили у Сједињеним Државама пре 1865. године. Ови стереотипи су у великој мери повезани са расизмом и дискриминацијом са којима се суочавају Афроамериканци. Ова веровања датирају још из времена ропства црнаца током колонијалне ере и еволуирала су унутар америчког друштва током времена.

Прво значајно приказивање стереотипа о Афроамериканцима било је у форми минстрел представа. Минстрел представе су доживеле процват почетком деветнаестог века; то су биле позоришне представе у којима су бели глумци наступали у блекфејсу и носили поцепану одећу како би представили Афроамериканце у циљу пародирања и исмевања црначких заједница. Током историје, постали су популарни и други стереотипи како би се афроамеричке заједнице додатно дехуманизовале. Неки стереотипи из деветнаестог века, као што је Самбо, данас се сматрају погрдним и расистичким. Стереотипи „Мандинго” и „Језавеља” приказују Афроамериканце као хиперсексуалне, доприносећи њиховој сексуализацији. Архетип Мами приказује мајчинску црнкињу која је посвећена свом послу у белој породици, што је стереотип који датира из времена јужњачких плантажа. Друштво је такође приказивало Афроамериканце као особе са необичним апетитом за пржену пилетину, лубеницу и пића од грожђа.

Осамдесетих година 20. века, као и у наредним деценијама, нови стереотипи о црнцима приказивали су их као криминалце и друштвене дегенерике, посебно као дилере дроге, зависнике од крека, бескућнике и пљачкаше у метроима. Џеси Џексон, истакнути активиста за грађанска права, признао је како медији приказују црнце као мање интелигентне, мање патриотске и насилније. Кроз различите медијске платформе, стереотипи су постали претерани, као што је Магични црнац, типски лик који се приказује као неко са посебним увидом или моћима, и који је приказиван (и критикован) у америчкој кинематографији. Међутим, у новијој историји, црнци се стереотипно приказују као неодговорни очеви и опасни криминалци. У Америци је чест стереотип да су Афроамериканци хиперсексуални, атлетски грађени, нецивилизовани, необразовани и насилни. Ове опште и уобичајене теме у Америци довеле су до тога да се млади Афроамериканци етикетирају као „гангстери” или „играчи”, који углавном живе у „крају”.Obama on Our Minds: The Impact of Obama on the Psyche of AmericaFeminisms Matter: Debates, Theories, Activism - Page 165

Већина стереотипа о црнкињама укључује приказе који их представљају као краљице социјалне помоћи или као бесне црнкиње које су гласне, агресивне, захтевне и безобразне. Други приказују црнкиње као особе мајчинске, брижне природе, због архетипа Мами.

Лењост, покорност, заосталост, похотљивост, издајство и непоштење су стереотипи који су се историјски приписивали Афроамериканцима.

У Сједињеним Државама, белина се повезује са добротом, моралношћу, интелигенцијом и привлачношћу, док се црнина стереотипно сматра супротношћу ових особина.

Историјски стереотипи thumb|250px|Детаљ са насловнице The Celebrated Negro Melodies, as Sung by the Virginia Minstrels, 1843. Минстрел представе постале су популаран облик позоришта током деветнаестог века, које су приказивале Афроамериканце на стереотипне и често погрдне начине. Неки од најчешћих стереотипа били су да су они неуки, лењи, лакрдијаши, сујеверни, радосни и музикални. Један од најпопуларнијих стилова минстрелсија био је блекфејс, где су бели извођачи користили спаљени плут, а касније и масну боју, или наносили крему за ципеле на кожу како би је поцрнели, преувеличавали усне, и често носили вунене перике, рукавице, фракове или рите како би дали подсмешљив, расно предрасудан позоришни приказ Афроамериканаца. Овај наступ је допринео увођењу расних увреда за Афроамериканце, укључујући „” и „coon”. Блекфејс извођачи често су приказивали црнце као лење, неуке, сујеверне, са високим сексуалним нагоном, кукавице и као лопове склоне крађи.

right|thumbnail|250px|Ова репродукција постера Вилијама Х. Веста за минстрел представу из 1900. године, оригинално објављена од стране компаније Strobridge Litho Co., приказује трансформацију из „белог” у „црног”.

Најпознатији типски лик је Џим Кроу, међу неколико других, који се појављује у безбројним причама, минстрел представама и раним филмовима са расно предрасудим приказима и порукама о Афроамериканцима.

Црнкиње и црнци су били стереотипно приказивани као похотљиви, а њихова тела су била сексуализована током ере ропства. Афроамерички мушкарци су стереотипно приказивани као похотљива, сексуална чудовишта која су често вребала и жудела за белим женама. Овај стереотип је оправдавао линчовање црнаца.

Џим Кроу

Лик Џим Кроу био је одевен у рите, са изношеним шеширом и поцепаним ципелама. Глумац је носио блекфејс и имитирао веома окретног и дрско духовитог црног пољског радника. Популарна песма овог лика била је „Окрени се, заврти се, и уради баш тако. И сваки пут кад се окренем, скочим Џим Кроу.”

Самбо, Голивог и пиканини

Лик Самбо био је стереотип о црнцима који су сматрани веома срећним, обично насмејаним, лењим, неодговорним или безбрижним. Стереотип Самбо стекао је славу кроз дечју књигу из 1898. године, Прича о малом црном Самбу ауторке Хелен Банерман. Прича је говорила о дечаку по имену Самбо који је надмудрио групу гладних тигрова. Овај приказ црнаца био је истакнут у филмовима с почетка 20. века. Оригинални текст сугерисао је да је Самбо живео у Индији, али та чињеница је можда промакла многим читаоцима.

Фигура Голивога, са црном кожом, очима обрубљеним белим, пренаглашеним црвеним уснама, коврџавом косом, високим белим оковратником, лептир-машном и шареном јакном и панталонама, заснована је на традицији блекфејс минстрел представа. Лик је био веома популаран у другим западним нацијама и остао је такав дубоко у двадесетом веку. Изведени епитет „wog” у Комонвелт енглеском чешће се примењује на људе из супсахарске Африке и индијског потконтинента него на Афроамериканце, али „Голи лутке” које се и даље производе углавном задржавају изглед стереотипног блекфејс минстрела.

Термин пиканини, резервисан за децу, има слично проширен образац употребе у популарном америчком позоришту и медијима. Настао је од шпанског израза „” и португалског израза „” да би се описало мало дете уопште, али се посебно примењивао на афроамеричку децу у Сједињеним Државама, а касније и на аустралијску абориџинску децу.

Црначка деца као мамац за алигаторе

right|thumb|250px|Расистичка разгледница из 1900-их, са натписом: „Мамац за алигаторе, Флорида”

Варијанта стереотипа пиканини приказивала је црначку децу како се користе као мамац за лов на алигаторе. Иако су се расуте референце на наводну праксу појављивале у новинама с почетка 20. века, не постоје веродостојни докази да је стереотип одражавао стварну историјску праксу.

Мами

Архетип Мами описује афроамеричке робиње у домаћинству које су служиле као дадиље, пружајући мајчинску негу белој деци породице, и које су добијале необичан степен поверења и наклоности од својих поробљивача. Рани записи о архетипу Мами потичу из мемоара и дневника који су се појавили након Америчког грађанског рата, идеализујући улогу доминантне кућне робиње: жене потпуно посвећене белој породици, посебно деци, којој је дата потпуна одговорност за управљање домаћинством. Била је пријатељица и саветница.

Архетип Мами, утемељен током ере Џима Кроуа, брендирао је афроамеричке жене као верне и лојалне белцима, што се може приписати њиховој улози поробљених неговатељица током ропства. Штавише, архетип је званично развијен када су бели јужњаци покушавали да створе лажну нарацију показујући заговорницима против ропства да бели мушкарци и црнкиње имају добар однос. Међутим, они занемарују да помену ментално, физичко и сексуално злостављање које су афроамеричке жене доживљавале током ропства.

Архетип Мами се такође одржава кроз медије, што узрокује да системски обесправљене црне девојке верују да њихов идентитет није прихватљив ако није користан друштву. Исто тако, у медијима овај стереотип приказује афроамеричке жене као раздрагане особе које желе да буду оптерећене задацима које им задају њихови бели пријатељи/породица. Ипак, то појачава генерацијско уверење да афроамеричке жене преферирају да буду зависне и брижне према белим породицама, уместо да препознају слободу у независности.

Мандинго Мандинго је стереотип о сексуално незаситом црнцу, који су измислили бели робовласници како би промовисали идеју да црнци нису цивилизовани, већ „животињски” по природи. Наводна инхерентна физичка снага, окретност и способности за размножавање црнаца хваљени су од стране белих поробљивача и аукционара како би промовисали робове које су продавали. Од тада, стереотип Мандинго се користио за друштвено и правно оправдавање претварања случајева међурасних афера између црнаца и белих жена у приче о неконтролисаној и углавном једностраној пожуди (са било које стране). Овај стереотип се такође понекад мешао са стереотипом „црне звери” или „црног мужјака” (), сликајући слику „неукротивог” црнца са похлепним, насилним сексуалним нагонима и са великим пенисом. thumb|Корица књиге Кајла Онстота Мандинго.|268x268px Термин 'Мандинго' је искривљена реч за народ Мандинка из западне Африке, који данас насељава Мали, Гвинеју и Гамбију. Једна од најранијих употреба датира из 20. века, са објављивањем Мандинга, историјске еротике из 1957. године. Роман је био део веће серије која је, у графичким и еротским детаљима, представљала различите случајеве међурасне пожуде, промискуитета, нимфоманије и других сексуалних чинова на фиктивној плантажи за узгој робова. У комбинацији са филмом Рађање једне нације (1915), бели амерички медији формирали су стереотип о црнцу као неукротивој звери која има за циљ да изврши насиље и освету над белцем кроз сексуалну доминацију над белом женом.

Сафир

Стереотип Сафир дефинише црнкиње као свадљиве, надмене и емаскулирајуће у својим односима са мушкарцима, посебно црнцима. Обично се приказује као контролишућа и зановетајућа, а њена улога је често да понижава и омаловажава црнца због његових мана. Овај приказ вербално и физички насилне жене за црнкиње противи се уобичајеним нормама традиционалне женствености, које захтевају да жене буду покорне и не претеће. Током ере ропства, бели робовласници су надувавали слику поробљене црнкиње која диже глас на своје мушке колеге, што је често било неопходно у свакодневном раду. Ово је коришћено да се гласна и „нецивилизована” црнкиња супротстави белој жени, која се сматрала угледнијом, тишом и морално исправнијом. Популаризација стереотипа Сафир датира од успешне радио емисије Ејмос и Енди из 1928–1960, коју су писали и гласове давали бели глумци. Црни женски лик Сафир Стивенс била је супруга Џорџа „Кингфиша” Стивенса, црнца приказаног као лењог и неуког. Ове особине су често биле окидач за Сафирин екстремни бес и насиље. Сафир је била позиционирана као претерано конфронтациона и емаскулирајућа према свом мужу, а популарност емисије претворила је њен лик у типску карикатуру и стереотип.

Културни утицај и критика Овај стереотип се такође развио у троп 'бесне црнкиње', који уопштено приказује америчке црнкиње као безобразне, гласне, злобне, тврдоглаве и надмене у свим ситуацијама, не само у својим везама. Ово утиче на то како се црнкиње перципирају на радним местима, у школама и медијима.