thumb|250px| је био први успешно предвиђени удар астероида. Ова слика приказује процењену путању и висину метеора црвеном бојом, са могућом локацијом за МЕТЕОСАТ ИЦ болид (наранџасти крстићи) и инфразвучном детекцијом експлозије у зеленој боји.
Предвиђање удара астероида је предвиђање датума и времена када ће астероиди ударити у Земљу, заједно са локацијама и озбиљношћу удара.
Процес предвиђања удара одвија се у три главна корака: Откривање астероида и почетна процена његове орбите, која се генерално заснива на кратком луку посматрања од мање од две недеље. Накнадна посматрања ради побољшања одређивања орбите. Израчунавање да ли, када и где би се орбита могла пресећи са Земљином у неком тренутку у будућности. Уобичајена сврха предвиђања удара је усмеравање одговарајућег одговора.
Већина астероида се открива камером на телескопу са широким видним пољем. Софтвер за диференцијацију слика упоређује недавну слику са ранијим сликама истог дела неба, откривајући објекте који су се померили, посветлели или појавили. Ти системи обично добијају неколико запажања по ноћи, која се могу повезати у врло прелиминарно одређивање орбите. Ово предвиђа приближне положаје током наредних неколико ноћи, а накнадна посматрања се затим могу обавити било којим телескопом довољно моћним да види новооткривени објекат. Калкулације пресека орбита затим врше два независна система, један (Сентри) којим управља НАСА, а други (NEODyS) којим управља ЕСА.
Тренутни системи откривају долазећи објекат само када је неколико фактора исправно подешено, углавном правац приласка у односу на Сунце, временски услови и фаза Месеца. Укупна стопа успеха је око 1% и нижа је за мање објекте.Мањи астероиди који су довољно светли да се посматрају само кратко. Већи астероиди су видљиви довољно дуго да се превазиђу привремени услови који спречавају посматрање, као што су лоше време или светао Месец на небу, међутим, близина Сунца на небу може спречити откривање астероида свих величина. Ово је посебно тачно за астероиде Атон, који већину свог времена проводе ближе Сунцу него Земља и стога их је тешко открити без свемирског система који кружи унутар Земљине орбите. Неколико блиских промашаја астероида средње величине предвиђено је годинама унапред, са малом шансом да ударе у Земљу, а неколико малих ударача је успешно откривено сатима унапред. Сви потоњи су ударили у дивљину или океан и никога нису повредили. Већина удара долази од малих, неоткривених објеката. Ретко погађају насељена подручја, али могу изазвати распрострањену штету када то учине. Перформансе у откривању мањих објеката се побољшавају како се постојећи системи надограђују и нови пуштају у рад, али сви тренутни системи имају слепу тачку око Сунца која се може превазићи само наменским свемирским системом или откривањем објеката приликом претходног приласка Земљи много година пре потенцијалног удара.
Историја Године 1992, извештај НАСE препоручио је координисано истраживање (названо Спејсгард) за откривање, верификацију и обезбеђивање накнадних посматрања астероида који пресецају Земљину орбиту.Morrison, D., 25 January 1992, The Spaceguard Survey: Report of the NASA International Near-Earth-Object Detection Workshop , NASA, Washington, D.C. Ово истраживање је било скалирано тако да открије 90% свих објеката већих од једног километра у року од 25 година. Три године касније, други извештај НАСА-е препоручио је истраживачке прегледе који би открили 60–70% краткопериодичних објеката блиских Земљи већих од једног километра у року од десет година и постигли 90% комплетности у наредних пет година.Shoemaker, E.M., 1995, Report of the Near-Earth Objects Survey Working Group, NASA Office of Space Science, Solar System Exploration Office
Године 1998, НАСА је формално прихватила циљ да до 2008. године пронађе и каталогизује 90% свих објеката блиских Земљи (NEO) пречника 1 km или већих који би могли представљати ризик од судара са Земљом. Метрика пречника од 1 km изабрана је након значајних истраживања која су указала да удар објекта мањег од 1 km може изазвати значајну локалну или регионалну штету, али је мало вероватно да ће изазвати светску катастрофу. Удар објекта знатно већег од 1 km у пречнику могао би довести до светске штете, па чак и до изумирања људске расе. Посвећеност НАСА-е резултирала је финансирањем бројних напора у потрази за NEO-има, који су остварили значајан напредак ка циљу од 90% до циљаног датума 2008. године, а такође су произвели и прво успешно предвиђање удара астероида (четворометарски је откривен 19 сати пре удара). Међутим, откриће неколико NEO-а пречника од око 2 до 3 километра 2009. године (нпр. , , , и ) показало је да још увек има великих објеката за откривање.
thumb|250px|right|Једна од 7.000 зграда оштећених Чељабинским метеором 2013. године
Три године касније, 2012. године, откривен је астероид 367943 Дуенде пречника 40 метара и успешно је предвиђено да ће поново проћи близу Земље, али без судара, само 11 месеци касније. Ово је било значајно предвиђање јер је објекат био само и као резултат тога је пажљиво праћен. На дан његовог најближег приласка и случајно, мањи астероид се такође приближавао Земљи, непредвиђен и неоткривен, из правца блиског Сунцу. За разлику од 367943 Дуенде, био је на путањи судара и ударио је у Земљу 16 сати пре него што је 367943 Дуенде прошао, постајући Чељабински метеор. Повредио је 1.500 људи и оштетио преко 7.000 зграда, подижући свест о опасностима чак и малих удара астероида ако се догоде изнад насељених подручја. Процењује се да је астероид био широк 17 m. У априлу 2018. године, Фондација Б612 је изјавила: „Сто посто је сигурно да ћемо бити погођени [разорним астероидом], али нисмо сто посто сигурни када.“ Такође 2018. године, физичар Стивен Хокинг, у својој последњој књизи Кратки одговори на велика питања, сматрао је судар са астероидом највећом претњом планети. У јуну 2018. године, амерички Национални савет за науку и технологију упозорио је да Америка није спремна за догађај удара астероида и развио је и објавио „Национални акциони план за припрему за објекте блиске Земљи“ како би се боље припремила.
Откривање астероида блиских Земљи Први корак у предвиђању удара је откривање астероида и одређивање њихових орбита. Проналажење слабих објеката блиских Земљи наспрам многобројнијих позадинских звезда је као тражење игле у пласту сена. То се постиже небеским прегледима који су дизајнирани за откривање астероида блиских Земљи. За разлику од већине телескопа који имају уско видно поље и велико увећање, телескопи за преглед имају широко видно поље како би скенирали цело небо у разумном времену са довољном осетљивошћу да уоче слабе објекте блиске Земљи које траже.
Прегледи усмерени на NEO-е поново посећују исту област неба неколико пута узастопно. Кретање се тада може детектовати коришћењем техника диференцијације слика. Све што се креће од слике до слике у односу на позадину звезда упоређује се са каталогом свих познатих објеката, и ако већ није познато, пријављује се као ново откриће заједно са својим прецизним положајем и временом посматрања. Ово затим омогућава другим посматрачима да потврде и додају податке о новооткривеном објекту.
Каталошки наспрам упозоравајућих прегледа Прегледи астероида могу се широко класификовати као каталошки прегледи, који користе веће телескопе да би углавном идентификовали веће астероиде много пре него што се значајно приближе Земљи, или упозоравајући прегледи, који користе мање телескопе да би углавном тражили мање астероиде унутар неколико милиона километара од Земље. Каталошки системи се фокусирају на проналажење већих астероида годинама унапред и скенирају небо споро (реда величине једном месечно), али дубоко. Упозоравајући системи се фокусирају на релативно брзо скенирање неба (реда величине једном ноћу). Они обично не могу да детектују објекте који су толико слаби као каталошки системи, али неће пропустити астероид који драматично посветли на само неколико дана када прође веома близу Земље. Неки системи праве компромис и скенирају небо отприлике једном недељно.
Каталошки системи За веће астероиде (пречника од 100 m до 1 km), предвиђање се заснива на каталогизацији астероида, годинама до вековима пре него што би могли ударити. Ова техника је могућа јер их њихова величина чини довољно светлим да се виде са велике удаљености. Њихове орбите се стога могу измерити и било какви будући удари предвидети много пре него што се нађу на путањи удара ка Земљи. Овај дуги период упозорења је важан јер би удар објекта од 1 km изазвао светску штету и био би потребан минимум од око деценије унапред да би се скренуо са путање од Земље. Од 2018. године, инвентар је скоро комплетан за објекте величине километра (око 900) који би изазвали глобалну штету, а отприлике једна трећина је комплетна за објекте од 140 метара (око 8500) који би изазвали велику регионалну штету.Непотпуност се односи на фракцију неоткривених астероида, а не на количину времена преосталог да се постигне потпуност. Астероиди који тек треба да буду откривени су они које је најтеже пронаћи.Тачан проценат откривених објеката је неизвестан, али се процењује коришћењем статистичких техника. Процене из 2018. за објекте величине најмање 1 km стављају цифру негде између 89% и 99%, са очекиваном вредношћу од 94%. Ово се поклапа са цифром из извештаја НАСА-е из 2017. која је процењена независно коришћењем другачије технике. Ефикасност каталогизације је донекле ограничена чињеницом да је одређени проценат објеката изгубљен од њиховог открића, због недовољних посматрања за прецизно одређивање њихових орбита.
Системи за упозоравање Мањих објеката блиских Земљи има на милионе и стога много чешће ударају у Земљу, иако са много мањом штетом. Велика већина остаје неоткривена. Ретко пролазе довољно близу Земље да постану довољно светли за посматрање, па се већина може посматрати само када су унутар неколико милиона километара од Земље. Стога се обично не могу добро каталогизовати унапред и може се само упозорити на њих, неколико недеља до дана унапред.
Тренутни механизми за откривање астероида приликом приласка ослањају се на земаљске телескопе видљиве светлости са широким видним пољем. Они тренутно могу пратити небо највише сваке ноћи, и стога пропуштају већину мањих астероида који су довољно светли да се детектују мање од једног дана. Такви веома мали астероиди много чешће ударају у Земљу него већи, али праве малу штету. Њихово пропуштање стога има ограничене последице. Много важније, земаљски телескопи су слепи за већину астероида који ударају на дневној страни планете и пропустиће чак и велике. Ови и други проблеми значе да се врло мали број удара успешно предвиђа (видети § Ефикасност тренутног система и § Побољшање предвиђања удара).
Астероиди које детектују системи за упозоравање су преблизу свом времену потенцијалног удара да би се скренули са путање од Земље, али још увек има довољно времена да се ублаже последице удара евакуацијом и другим припремама погођеног подручја. Системи за упозоравање такође могу детектовати астероиде који су успешно каталогизовани као постојећи, али чија орбита није била довољно добро одређена да би се омогућило предвиђање где се сада налазе.
Прегледи Главни прегледи усмерени на NEO наведени су у наставку, заједно са будућим телескопима који су већ финансирани.