Похлепа

мини|268x268п|Слика из 1909. „Обожавање мамона“, новозаветна представа и персонификација материјалне похлепе, ауторке Евелин де Морган мини|Жртвовани Шекспир: Или принос похлепи, Џејмс Гилреј алт=|мини|„Отац и мајка“ Бордмана Робинсона приказује рат као потомство похлепе и поноса Похлепа (или среброљубље, ) је незасита жеља за материјалном добитком (било да је то храна, новац, земља или живе/неживе ствари) или друштвена вредност, као што су статус или моћ.

Природа похлепе Првобитна мотивација за (или сврха) похлепе и радњи повезаних са њом може бити промоција личног или породичног опстанка. Истовремено може бити намера да се конкурентима ускрате или спрече потенцијална средства (за основни опстанак и удобност) или будуће могућности; стога је подмукло или тиранско и има негативну конотацију. Алтернативно, сврха може бити одбрана или контраактиван одговор на такве препреке које представљају други.

Модерна економска мисао често разликује похлепу од личног интереса, чак и у својим најранијим делима, и улаже значајан труд у разликовање границе између њих двоје. До средине 19. века – под утицајем феноменолошких идеја Георга Вилхелма Фридриха Хегела – економски и политички мислиоци почели су да дефинишу похлепу својствену структури друштва као негативну и инхибиторску за развој друштава.Thorstein Veblen, The Theory of the Leisure Class (1934 ed.), Џон Мејнард Кејнс је написао: „Светом се не управља толико одозго да се приватни и друштвени интерес увек поклапају. Није тако управљано овде доле да се у пракси поклапају.“Keynes, The End of Laissez-Faire, http://www.panarchy.org/keynes/laissezfaire.1926.html Оба става и даље постављају фундаментална питања у данашњем економском размишљању.

Макс Вебер је тврдио да дух капитализма интегрише филозофију похлепе обојену утилитаризмом. Вебер такође каже да је, према протестантској радној етици, „богатство етички лоше само уколико је искушење за лењост и грешно уживање у животу, а његово стицање је лоше само када је са циљем каснијег веселог и безбрижног живота.“

Као секуларни психолошки концепт, похлепа је прекомерна жудња за стицањем или поседовањем више него што је потребно. Степен прекомерности повезан је са немогућношћу контроле преформулисања „жудње“ када се жељене „потребе“ елиминишу. Карактерише је незасита жеља за више, али и незадовољство оним што се тренутно поседује. Ерих Фром је описао похлепу као „бездан који исцрпљује особу у бескрајном напору да задовољи потребу, а да никада не достигне задовољство“. Склоност појединца ка похлепи може се посматрати као особина личности која се може мерити. Са оваквим мерама, утврђено је да је похлепа повезана са финансијским понашањем (и позитивним у зарађивању и негативним у мањем позајмљивању/штедњи), са неетичким понашањем и да се негативно односи на благостање.

Ставови о похлепи

Код животиња Примери похлепе код животиња у књижевним запажањима често су приписивање људских мотивација другим врстама. Понашање пса у јаслама или свињско понашање су типични примери. Карактеристике ждеравца (чији научни назив (Gulo gulo) значи „прождрљивац“) указују и на његов превелики апетит и на његову склоност ка кварењу хране која преостаје након што се преједе.

Древни погледи Антички погледи на похлепу обилују у скоро свакој култури. У класичној грчкој мисли, плеонексија (неправедна жеља за опипљивом/неопипљивом вредношћу коју други постижу) разматра се у делима Платона и Аристотела. Панхеленско неодобравање похлепе огледа се у митској казни која је изречена Танталу, коме се увек ускраћују храна и вода. Каснорепубликански и царски политичари и историјски писци криви су за пропаст Римске републике похлепу за богатством и моћи, од Салустија Криспа и Плутарха до Грака и Цицерона. Персијска царства су имала троглавог зороастријског демона Ази Дахаку (који представља неутољену жељу) као стални део свог фолклора. У санскритским Дхармашастрама „корен сваког неморала је лобха (похлепа)“, како је наведено у Мануовим законима (7:49). У раној Кини, и текстови Шај Ђан Ђинг и Цуо Џуан убрајају похлепног Таотија међу злонамерне четири опасности које опседају богове и људе. Приче северноамеричких Индијанаца често приказују медведе као заговорнике похлепе (сматране великом претњом у комуналном друштву). Похлепа је такође персонификована лисицом у раној алегоријској литератури многих земаља.

Похлепа (као културни квалитет) је често била приписивана као расна погрдна реч код старих Грка и Римљана; као таква је коришћена против Египћана, Пуна или других оријенталних народа; и генерално против свих непријатеља или људи чији су обичаји сматрани чудним. До касног средњег века увреда је била широко усмерена ка Јеврејима.

У Мојсијевим књигама, Десет Божјих заповести о једином божанству записане су у књизи Изласка (20:2-17), а затим поново у Поновљеном закону (5:6-21); две од њих се посебно директно баве похлепом, забрањујући крађу и похлепу. Ове заповести су морални темељи не само јудаизма, већ и хришћанства, ислама, унитарног универзализма и бахаи вере, између осталог. Куран саветује да се не троши расипно, јер су расипници браћа ђаволима..., али такође каже да се рука не веже око врата...“ Хришћанска јеванђеља цитирају Исуса како каже: „Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат.“Јеванђеље по Луки 12:15 и „Јер све што је на свијету, тјелесна жеља, и жеља очију, и понос живота, није од оца, него је од овога свијета.“Прва посланица Јованова 2:16

Аристофан У Аристофановом сатиру Плутос, Атињанин и његов роб говоре Плутосу, богу богатства, да иако се људи могу уморити од похлепе за љубављу, музиком, смоквама и другим задовољствима, никада се неће уморити од похлепе за богатством:Ако човек има тринаест талената, има још већу жељу да поседује шеснаест; ако се та жеља оствари, желеће четрдесет или ће се жалити да не зна како да састави крај с крајем.Аристофан. Plutus. The Internet Classics Archive.

Лукреције Римски песник Лукреције сматрао је да су страх од смрти и сиромаштво главни покретачи похлепе, са опасним последицама по морал и поредак:And greed, again, and the blind lust of honours Which force poor wretches past the bounds of law, And, oft allies and ministers of crime, To push through nights and days with hugest toil To rise untrammelled to the peaks of power— These wounds of life in no mean part are kept Festering and open by this fright of death.Lucretius. Of the Nature of Things, Book III. Project Gutenberg.

Епиктет Римски стоик Епиктет је такође видео опасне моралне последице похлепе, па је саветовао похлепнима да се уместо тога поносе тиме што се ослободе жеље за богатством, уместо да буду попут човека са грозницом који не може да пије до ситости:Не, какву би цену сами богати, и они који држе функције и који живе са лепим женама, дали да презру богатство и положај и саме жене које воле и освајају! Зар не знате каква је жеђ човека у грозници, колико се разликује од жеђи здравог човека? Здрав човек пије и жеђ му нестаје: други се на тренутак одушеви, а онда му се заврти у глави, вода се претвара у жуч, повраћа и има грчеве, и још је жеднији. Такво је стање човека кога прогања жеља за богатством или положајем, и у браку са дивном женом: љубомора га обузима, страх од губитка, срамотне речи, срамотне мисли, непристојна дела.Епиктет. The Discourses of Epictetus, Book IV, Chapter 9. Translated by Percy Ewing Matheson.Internet Sacred Text Archive. лево|мини|Жак Калот, Похлепа, вероватно после 1621.

Свети Амброзије У својој егзегези о Навутеју (De Nabute, 389) Амброзије Милански пише „omnium est terra, non diuitam, sed pauciores qui non utuntur suo quam qui utuntur“, што је папа Павле VI превео као „Земља припада свима, не само богатима“. Његово веровање је да је наша брига једни за друге сила која ствара друштво и држи га на окупу; и да похлепа уништава ову везу.. Ambrose of Milan and Community Formation in Late Antiquity. .

Древна Кина Лао Це, полулегендарни оснивач таоизма, критиковао је жељу за профитом у односу на друштвено добро. У Књизи пута и врлине, Лао Це примећује да „што више оруђа људи имају да повећају свој профит, то је већи неред у држави и клану.“

Сјуенци је веровао да су себичност и похлепа основни аспекти људске природе и да друштво мора настојати да сузбије ове негативне тенденције строгим законима. Ово веровање је било основа легализма, филозофије која ће постати преовлађујућа идеологија династије Ћин и наставља да буде утицајна у Кини данас.

Насупрот томе, филозоф Јанг Чу био је познат по свом залагању за потпуни лични интерес. Међутим, школа јангизма није посебно подржавала похлепу; већ је истицала облик хедонизма где индивидуална добробит има предност над свим осталим.

Менције је био уверен у урођену доброту људске природе, али је ипак упозоравао на претерану тежњу ка похлепи. Као и Лао Це, био је забринут због дестабилизујућих и разарајућих ефеката похлепе: „У случају када је убијен господар државе од десет хиљада кочија, то мора бити од стране породице са хиљаду кочија. У случају када је убијен господар државе од хиљаду кочија, то мора бити од стране породице са стотину кочија. Хиљаду од десет хиљада, или сто од хиљаду, не може се сматрати малим бројем. Али ако се праведност стави иза, а профит испред, човек неће бити задовољан без грабежа [од других].“Van Norden 1997

Средњовековна Европа

Августин Хипонски У петом веку, Августин Хипонски је написао:Похлепа није мана у жељеном злату, већ у човеку који га воли перверзно, падајући из правде коју би требало да сматра неупоредиво супериорнијом од злата [...]

Тома Аквински Свети Тома Аквински каже да је похлепа „грех против Бога, баш као и сви смртни греси, уколико човек осуђује вечне ствари зарад пролазних ствари.“ Такође је написао да похлепа може бити „грех директно против ближњег, јер један човек не може преобилно имати спољашње богатство, а да га други човек не оскудева, јер многи не могу истовремено поседовати временска добра“.

Данте Алигијери Дантеова епска поема „Пакао“ из 14. века кажњава оне који су починили смртни грех похлепе у четвртом од девет кругова пакла. Становници су шкртице, гомилачи и расипници; морају стално да се боре једни против других. Дух водиља, Вергилије, говори песнику да су ове душе изгубиле своју личност у свом нереду и да више нису препознатљиве: „Тај подли живот, који их је раније чинио гнуснима, сада их чини мрачним и сваком знању неразумљивим.“ У Дантеовом чистилишту, похлепни покајници су били везани и положени лицем надоле на земљу јер су се превише концентрисали на земаљске мисли.

Џефри Чосер Дантеов скоро савременик, Џефри Чосер, писао је о похлепи у свом Прологу „Приче о помиловачу“ следећим речима: „Radix malorum est Cupiditas“ (или „корен сваког зла је похлепа“);, line 426 међутим, сам Помиловач нам служи као карикатура црквене похлепе.

Рана модерна Европа

Мартин Лутер Мартин Лутер је посебно осудио похлепу зеленаша:Дакле, нема ли на овој земљи већег непријатеља човека (после ђавола) од лихвара и зеленаша, јер он жели да буде Бог над свим људима. Турци, војници и тирани су такође лоши људи, али морају да пусте људе да живе и признају да су лоши и непријатељи, и чак морају, с времена на време, да покажу сажаљење према некима. Али зеленаш и прождрљивац новца, такав би желео да цео свет пропадне од глади и жеђи, беде и оскудице, колико год може, како би могао све имати за себе, и да сви могу примати од њега као од Бога, и да буду његови слуге заувек. Да носи лепе огртаче, златне ланце, прстење, да брише уста, да буде сматран и прихваћен за достојног, побожног човека... Зеленаш је огромно чудовиште, попут вукодлака, који уништава све, више од било ког Какоа, Гериона или Анта. Ипак се кити, и сматра се побожним, тако да људи не виде где су волови отишли, које он вуче натраг у своју јазбину.In Karl Marx, Capital, Volume 1, Chapter 24, Footnote 20. Translated by Samuel Moore and Edward Aveling. Edited by Frederick Engels. Marxists Internet Archive.

Мишел де Монтењ