Битка за Задар била је војни сукоб између Југословенске народне армије (ЈНА), коју су подржавале снаге локалних Срба из САО Крајине, и Збора народне гарде (ЗНГ), кога је подржавала Хрватска полиција. Битка је вођена северно и источно од града Задар, Хрватска, у другој половини септембра и почетком октобра 1991. године током Хрватског рата за независност. Иако је почетни задатак ЈНА био да деблокира хрватску опсаду касарни у граду и изолује Далмацију од остатка Хрватске, наређења су током борби проширена и на заузимање задарске луке у центру града.
Напредовање ЈНА подржавали су ратно ваздухопловство и морнарица.
Борбе су престале 5. октобра када је постигнуто примирје, након што је ЈНА стигла на ободе Задра и пресекла све копнене путеве ка граду. Накнадни преговори резултирали су делимичним повлачењем ЈНА, поновним отварањем Јадранске магистрале ка Задру и евакуацијом касарни ЈНА из града. ЈНА је остварила део својих циљева; блокирала је Масленички мост (последњу копнену везу између Загреба и Задра), али је остао отворен пут преко острва Пага (уз помоћ трајекта). Гарнизон ЈНА у Задру је евакуисан, али је ЗНГ заузео неколико мањих положаја у граду. Лука није освојена, иако је била блокирана од стране морнарице.
Септембарско–октобарске борбе довеле су до погибије 34 цивила у Задру услед артиљеријског гранатирања. Хрватска је касније оптужила 19 официра ЈНА за ратне злочине против цивилног становништва; они су суђени и осуђени у одсуству на затворске казне.
Позадина Након изборног пораза владе Социјалистичке Републике Хрватске 1990. године, етничке тензије између Хрвата и локалних Срба су се погоршале, а Југословенска народна армија (ЈНА) је запленила оружје Територијалне одбране Хрватске како би се смањила могућност отпора. Дана 17. августа избио је отворени устанак локалних Срба, концентрисан у претежно српским подручјима далматинског залеђа око Книна, као и у деловима Лике, Кордуна, Баније и Славоније.
Након два неуспешна покушаја Србије (уз подршку Црне Горе и српских покрајина Војводине и Косова) да добије одобрење Председништва СФРЈ за акцију ЈНА ради разоружавања хрватских снага безбедности у јануару 1991. године, и бескрвног сукоба у марту између српских побуњеника и хрватске специјалне полиције, ЈНА (уз подршку Србије и њених савезника) затражила је од федералног Председништва ратна овлашћења и увођење ванредног стања. Захтев је одбијен 15. марта, а ЈНА је стављена под контролу председника Србије Слободана Милошевића. Милошевић, који је више тежио проширењу Србије него очувању Југославије, запретио је да ће заменити ЈНА српском војском и изјавио да више не признаје ауторитет савезног председништва. Та претња је условила да ЈНА постепено замени планове о очувању Југославије стратегијом српског ширења. До краја марта, сукоб је ескалирао након првих жртава у инциденту на Плитвичким језерима. ЈНА је интервенисала, подржавајући побуњенике и спречавајући хрватску полицију да реагује. Почетком априла, вође српског устанка у Хрватској изјавиле су намеру да припоје територије под њиховом контролом Србији; Влада Хрватске је то видела као намеру отцепљења од Хрватске.
Почетком 1991. Хрватска није имала редовну војску; да би ојачала одбрану, земља је удвостручила број полицајаца на око 20.000. Најефикаснији део снага била је специјална полиција од 3.000 људи, распоређена у 12 батаљона са војном организацијом; додатних 9.000−10.000 регионално организованих резервних полицајаца било је груписано у 16 батаљона и 10 самосталних чета. Иако је већина била опремљена лаким наоружањем, део снага је био ненаоружан. У мају је хрватска влада одговорила формирањем Збора народне гарде (ЗНГ), али је њен развој био успорен због Уједињених нација и ембарга на оружје који је уведен у септембру.
Увод У априлу и почетком маја етничке тензије у Задру и северној Далмацији ескалирале су након појачаних диверзантских активности усмерених против телекомуникација, електроенергетске мреже и друге имовине. Дана 2. маја ситуација се додатно погоршала након убистава хрватских полицајаца у Боровом Селу и Франка Лисице (припадника хрватске специјалне полиције) у селу Полача (код Задра) од стране снага САО Крајине. Вест је истог дана изазвала немире у Задру, када су колоне демонстраната марширале кроз центар града захтевајући оружје за сукоб са локалним Србима, при чему су разбијани излози радњи у власништву српских фирми и грађана српске националности. Хрватске радње у Книну уништене су у знак одмазде у ноћи између 7. и 8. маја. ЈНА је активно учествовала у догађајима у оближњем Бенковцу 19. маја, делећи летке са именима 41 Хрвата означеног за непосредну ликвидацију и снабдевајући оружјем снаге САО Крајине у области. Крајем маја сукоб је постепено ескалирао у размену минобацачке ватре.
Од краја јуна до јула, северна Далмација бележила је свакодневне оружане чарке али без већих борби; ипак, растући интензитет сукоба у региону (и широм Хрватске) натерао је становнике Задра да граде склоништа. Власти САО Крајине позвале су 11. јула три јединице ТО у залеђу Задра (дан након смртоносне пуцњаве на хрватску полицијску патролу у задарском крају), а крајем јула 9. (Кнински) корпус ЈНА започео је регрутовање српског становништва у Бенковцу ради попуне својих редова. Дана 1. августа, Хрватска је распоредила два батаљона 4. гардијске бригаде ЗНГ у Крушево (код Обровца); два дана касније били су укључени у борбе са снагама ТО и полиције САО Крајине — први оружани сукоб рата у Хрватској у региону. Растуће амбиције САО Крајине најављене су средином августа, када је Милан Мартић, један од њених лидера, говорио о планираном заузимању Задра. Крајем тог месеца ЈНА је отворено стала на страну САО Крајине. Дана 26. августа јединице и артиљерија 9. (Книнског) корпуса (под командом начелника штаба пуковника Ратка Младића) напали су село Кијево, напредујући са снагама САО Крајине и протерујући све Хрвате из села. Још један регионални ударац за Хрватску догодио се 11. септембра када је ЈНА заузела Масленички мост, пресекавши последњу копнену везу између Далмације и остатка Хрватске.
Дана 14. септембра ЗНГ и хрватска полиција блокирали су и прекинули комуналне услуге свим доступним објектима ЈНА, чиме је започела Битка за касарне. Потез је погодио 33 велике касарне ЈНА у Хрватској и низ мањих објеката (укључујући граничне пунктове и складишта оружја и муниције), приморавши ЈНА да промени планове за кампању у Хрватској.
Ток битке Септембар Планирана кампања ЈНА укључивала је напад у подручју Задра од стране 9. (Книнског) корпуса. Корпус је започео операције против ЗНГ 16. септембра; потпуно мобилисан и спреман за распоређивање, имао је задатак да изолује Далмацију од остатка Хрватске. Ради остварења овога, јединице су напредовале главном осовином у правцу Водица и споредним правцима према Задру, Дрнишу и Сињу. Почетни напад био је намењен стварању услова за нападе на Задар, Шибеник и Сплит. Главнина 221. механизоване бригаде ЈНА, са батаљоном тенкова Т-34 из Другог светског рата замењеним батаљоном М-84 тенкова из корпусне резерве, чинио је главни правац напада, уз подршку делова ТО САО Крајине. Споредни напад (према Биограду на Мору) додељен је 180. механизованој бригади (уз подршку Т-34 батаљона издвојеног из 221. бригаде), 557. мешовитом противоклопном артиљеријском пуку и деловима ТО САО Крајине. Додатни делови 221. бригаде одвојени су са главне осовине и имали су задатак да подигну блокаду ЗНГ око гарнизона ЈНА у Сињу и Дрнишу. Офанзиву је подржавао 9. мешовити артиљеријски пук и 9. војнополицијски батаљон. Иако је првобитно имала споредну улогу, 180. бригада са 3.000 људи постала је главна ударна снага против Задра. Град су бранили делови 4. гардијске бригаде, 112. пешадијске бригаде, самостални батаљони Бенковац – Станковци и Шкабрња, као и полиција. Иако је ЈНА проценила снагу хрватских трупа на око 4.500 људи, хрватске јединице биле су слабо наоружане. Одбраном града командовао је пуковник Јосип Туличић, начелник Задарског сектора 6. (Сплитске) оперативне зоне.
Офанзива је почела у 16:00 16. септембра; другог дана командант 9. (Книнског) корпуса ЈНА, генерал-мајор Владимир Вуковић изменио је почетни план због снажног отпора ЗНГ и хрватске полиције (који су се ослањали на насељена места и конфигурацију терена да задрже ЈНА). Вуковићеве измене подразумевале су преусмеравање дела снага на напад на Дрниш и Сињ, док је остатак снага одмарао. Ове наредбе потврдио је 18. септембра командант Војно-поморског округа ЈНА, вицеадмирал Миле Кандић. Југословенска ратна морнарица започела је блокаду хрватске јадранске обале 17. септембра, додатно изоловавши Задар, а снабдевање града електричном енергијом било је прекинуто првог дана напада. ЗНГ је 18. септембра истиснут из Полаче, према Шкабрњи. Хрватске снаге су заузеле седам објеката ЈНА у Задру, од којих је најзначајнија била касарна и складиште „Турске куће“. Заплењено је око 2.500 пушака, 100 М-53 митраљеза и муниција, мада је Југословенско ратно ваздухопловство бомбардовало касарну 22. септембра у неуспелом покушају да спречи изношење оружја. Заплењено оружје ојачало је хрватску одбрану, али су напади ЈНА северно од града довели до застоја; хрватске снаге биле су превише растегнуте да би могле и да бране град и да освоје преостале касарне, док су опкољени гарнизони ЈНА били сувише слаби да пробију обруч.
Након тога, на подручју Задра уследио је застој борби све до краја месеца, са само спорадичном паљбом и мањим окршајима. У том периоду ЈНА је усмерила напоре на битку за Шибеник и напредовање према Сињу. Иако је ЗНГ одбранио Шибеник и Сињ, изгубио је Дрниш, напустивши га пре уласка ЈНА 23. септембра. Током последње недеље септембра ЈНА је поново усмерила пажњу на Задар, појачавши артиљеријско гранатирање града и окончавши поморску блокаду 23. септембра. Дана 29. септембра ЈНА је напредовала ка Задру, заузевши села Булић, Лишане Островичке и Вукшић и најавивши намеру да евакуише своју задарску касарну (погођену дезертерством).
Октобар Борбе су се наставиле 2. октобра, када је напад ЈНА тенковско-пешадијским снагама на Надин — најсевернију тачку отпора ЗНГ у задарском подручју — одбијен. Југословенска ратна морнарица је 3. октобра поново увела блокаду Јадрана. Тога дана, 9. Кнински корпус ЈНА наредио је нови напад на Задар ради деблокаде својих касарни у граду, уништења ЗНГ (или његовог протеривања из града) и заузимања луке у центру Задра. Ударне снаге појачане су 1. батаљоном 592. механизоване бригаде. Офанзива је почела у 13:00 часова 4. октобра, уз подршку артиљерије, морнарице и авијације. Опкољени гарнизони ЈНА у граду, осим оног у Шепуринама, такође су пружали минобацачку и снајперску подршку. 271. лаки артиљеријски пук и 60. средњи самоходни ракетни пук ПВО ЈНА, стационирани у Шепуринама, пробили су хрватску опсаду и придружили се наступајућим снагама. Иако су ЗНГ и полиција држале град и нанеле много жртава, до ноћи између 4. и 5. октобра Задар је био под опсадом ЈНА; то је приморало хрватске власти да затраже прекид ватре и преговоре.
Последице thumb|300п|alt=Military map|Северна Далмација, јануар 1992. ЈНА 9. (Кнински) корпус је завршио значајан део свог додељеног задатка пре него што је почела свеопшта офанзива против хрватских снага у другој половини септембра, заузимањем моста Масленица, који је блокирао Јадранску магистралу и скоро потпуно изоловaо Далмацију од остатка Хрватске. Ова изолација је додатно ојачана блокадом Југословенске морнарице, која је трајала до 13. октобра. Међутим, споразум о прекиду ватре окончао је опсаду ЈНА и отворена је снабдевачка рута за Задар преко острва Паг. ЈНА је остала на ивицама града, претећи одбрани ЗНГ-а. Иако ЗНГ и полиција нису могли да издрже ЈНА снаге (подржане артиљеријом и оклопним јединицама), они су одржали одбрану Задра; град сваке године слави своју одбрану 6. октобра.