Битка код Пало Алта

Битка код Пало Алта (), прва битка Америчко-мексичког рата. Завршена је америчком победом.

Позадина Анексија Тексаса у јуну 1845. довела је САД на ивицу рата са Мексиком. Иако је Тексас од 1836. био независна република под заштитом САД, јужна граница Тексаса била је предмет спора између америчке и мексичке владе. Док су Американци сматрали да се Тексас простире на југ све до Рио Гранде, Мексико је за границу сматрао реку Нуесес, око 200 миља (320 км) на север. Очекујући војну интервенцију Мексика, америчка влада је уочи анексије окупила део своје мале стајаће војске (око 1.500 војника) под командом генерала Закари Тејлора на западној граници Лујзијане, одакле се могла сместа пребацити у Тексас.

Амерички поход у Тексас Професионална (стајаћа) војска САД имала је 1845. само 7.200 војника: 8 пукова пешадије, 4 пука артиљерије (само по једна чета у сваком пуку имала је батерију пољских топова, док су остале биле наоружане и обучене као пешадија) и два пука драгона. Сваки пук требало је да има по 10 чета од по 64 војника, али је већина чета била непотпуна. Ове трупе биле су расејане у гарнизонима на северној и западној граници, тако да су се јединице веће од чете врло ретко окупљале. Највећи део пешадије био је наоружан мускетама кремењачама (мањи део имао је за оно време модерне каписларе), док је коњица имала карабине каписларе и Холове пушке.

У очекивању сукоба са Мексиком, велики део америчке војске био је до јуна 1845. под командом генерала Закари Тејлора прикупљен у тврђави Џесап на западној граници Лујзијане са Тексасом: Трећи пешадијски пук, 8 чета Четвртог пешадијског пука и 7 чета Другог драгонског пука. Генерал Тејлор је 15. јуна 1845. добио наређење да заузме положаје на јужној граници Тексаса, на реци Рио Гранде или у њеној близини. У складу са тим, Тејлор је пребацио пешадију морем из Њу Орлеанса у Корпус Кристи у Тексасу, на ушћу реке Нуесес, али на њеној јужној, мексичкој обали, док је коњица одјахала копном у Сан Антонио. До краја јула, Американци су у Корпус Кристију окупили око 1.500 војника, а до краја августа стигло је још 7 чета Седмог пешадијског пука, две добровољачке артиљеријске чете из Њу Орлеанса и одред Тексашких ренџера.

До 13. октобра 1845, пристизањем трупа са канадске границе и са Флориде, америчка војска у Тексасу нарасла је на 3.900 војника: 3 пешадијске бригаде (5 пешадијских и један артиљеријски пук) и један драгонски пук, уз нешто артиљерије и Тексашких ренџера.

За то време, америчка влада упутила је преговараче у Мексико Сити, са понудом да Мексико преда спорне области у Тексасу, Нови Мексико и Калифорнију у замену за великодушну новчану надокнаду. Међутим, мексичка влада је 12. јануара 1846. одбила ову понуду и америчка влада је наредила генералу Тејлору да крене на југ и запоседне границу на северној обали Рио Гранде. Покрет америчке војске на југ почео је 8. марта 1846 (наређења су стигла у Корпус Кристи тек 3. фебруара): успут, америчке трупе су делиле прогласе на шпанском, којим су објављивале да долазе у миру ради запоседања спорне територије до окончања преговора са Мексиком и гарантовале верску и имовинску сигурност становништву, као и плаћање свих потреба за војску по највишим тржишним ценама.

Напредујући низ обалу кроз ретко насељену земљу без отпора, америчке трупе су 23. марта 1846. стигле до Рио Гранде. Пешадија је скренула на запад, према Матаморосу, најближем мексичком војном упоришту (око 25 км западно), док је коњица и инжињерија скренула око 16 км на исток до села Порт Изабел на морској обали. Након што је утврдио Порт Изабел и дочекао америчке бродове са залихама, генерал Тејлор је 28. марта са главнином снага стигао до реке Рио Браво, преко пута Матамороса. Након што је генерал Мехија, заповедник мексичког гарнизона у Матаморосу одбио Тејлорове изјаве да долази у миру, америчка војска је 7. априла почела да гради тврђаву Браун на северној страни Рио Гранде, преко пута града.

Почетак рата

У одговор, у Матаморос је 11. априла 1846. стигао генерал Ампудија са снажним одредом коњице. Када су Американци одбили да се сместа повуку на север преко реке Нуесес, протерао је све Американце из Матамороса, на шта је генерал Тејлор одговорио поморском блокадом ушћа Рио Гранде, како би пресекао снабдевање мексичким трупама. Већ 24. априла на сцену је стигао мексички врховни командант генерал Маријано Ариста са још 2.000-3.000 војника: одмах је упутио одред од 1.600 коњаника преко реке северно од Матамороса, који је 25. априла 1846. потукао и заробио малу америчку коњичку извидницу од свега 60 драгона које је предводио капетан Торнтон. Тако је почео америчко-мексички рат.

Мексичка војска Иако је имао троструко мање становника од САД (7,5 милиона према 20 милиона), Мексико је имао 4 пута већу стајаћу војску. Године 1845. било је укупно 32.000 људи под оружјем: пешадија се састојала од 15 стајаћих и 25 активних (резервних) одреда, а коњица од 10 стајаћих и 5 активних пукова, уз скоро 50 граничарских чета (). Било је и око 3.000 обалских стражара. Пешадија је углавном била наоружана расходованим британским мускетама кремењачама заосталим из Наполеонових ратова, док је коњица већином носила сабље и скраћене мускете (), иако су многи уместо сабаља имали копља.

Артиљерија се састојала од 4 бригаде са 14 батерија, али је већина оруђа била застарела и малог калибра, а за превоз топова и муниције су узимани у најам цивилни возари са својим коњима и воловима, тако да је артиљерија током битке била практично непокретна, а између битака кретала се веома споро.

Војна организација Мексика била је сложена, али корумпирана и неефикасна. Иако је војна академија у Чапултепеку образовала изврсне инжињеријске официре, већина виших чинова додељивана је по личним, породичним и политичким везама. Уз то, свака држава имала је сопственог врховног команданта, а читава земља била је подељена у 6 војних области, свака под комадом једног генерала. У таквој ситуацији стајаћа војска била је разбацана на огромној територији, подељена у ситне независне јединице и у пракси под командом локалних власти, а снабдевање трупа храном, оделом и муницијом у потпуности је зависло од локалних могућности, пошто није било војних магацина, а већином ни новца да се потребе за војску набаве.

Тако је генерал Ариста у Матаморосу имао око 5.700 бораца: две пешадијске (3.500 људи, генерали Вега и Гарсија) и једну коњичку бригаду (1.100 коњаника, генерал Торехон), 175 артиљераца, 425 нередовних коњаника (генерал Антонио Каналес) и 500 добровољаца из Матамороса. Мексичка офанзива Оставивши генерала Мехију са око 1.400 људи да брани Матаморос, генерал Ариста је, непримећен од Американаца, 31. априла и 1. маја 1846. пребацио две пешадијске бригаде и 12 топова преко Рио Гранде, на скелама око 15 км узводно од америчког логора, где их је већ чекала целокупна коњица. Генерал Тејлор је сазнао за мексички прелаз тек 1. маја у 1 сат поподне и тек тада је уведео да му је положај стратешки неодржив: у тврђави Браун није било већих залиха хране и муниције, а све залихе биле су у слабо утврђеној луци Порт Изабел, коју су браниле само две пешадијске чете и око 300 пратилаца логора. У таквој ситуацији, генерал Тејлор је деловао брзо: у тврђави Браун оставио је само један пешадијски пук са 8 топова, а са остатком снага је смо сат и по касније кренуо у Порт Изабел, да заштити и донесе тамошње залихе. Америчка главнина стигла је у Порт Изабел сутрадан у подне и свом снагом прионула на утврђивање луке: до 6. маја утврђења су била довршена и војска је 7. маја поподне кренула натраг у тврђаву Браун, вукући са собом преко 200 кола са храном и муницијом. Са појачањем од 200 војника који су се управо исрцали у Порт Изабел, америчка главнина имала је 2.228 бораца.

За то време, генерал Ариста је 3. маја започео бомбардовање тврђаве Браун топовима из Матамороса, а 5. маја послао је бригаду генерала Ампудије са 4 топа да је опседне, док је са остатком снага пресекао источни пут за Порт Изабел. Сазнавши за долазак америчке главнине 8. маја у подне (која је у то време била удаљена око 5 миља) , Ариста је окупио своје трупе и пошао им у сусрет.

Битка

Амерички распоред Око поднева 8. маја 1846, америчка војска је стигла до језерцета Пало Алто, око 30 км западно од Порт Изабела и угледала мексичке трупе на растојању од 2-3 миље. Америчке трупе су застале, напиле се воде и напуниле чутурице, а затим се распоредиле у бојни ред. На десном крилу била су три пешадијска пука (3, 4. и 5), два ескадрона драгона (око 250 коњаника), батерија капетана Рингволда (4 пољска топа) и два тешка опсадна топа калибра 18 фунти. Лево крило чинила је Прва бригада (артиљеријски батаљон и 8. пешадијски пук) са батеријом капетана Данкана. Кола са залихама постављена су иза десног крила, на обали језерцета, а један од два ескадрона постављен је уз њих као заштита.

Мексички распоред Угледавши америчку војску, мексичке трупе распоредиле су се за борбу: на десном крилу било је 150 коњаника под генералом Норијегом, одред сапера, одред обалских стражара из Тампика, четири пешадијска пука и 6 малих топова калибра 4 фунте. На левом крилу, нешто напред и око 400 м удаљена од пешадије, била је преостала коњица (око 1.000 копљаника и граничара) под командом генерала Торехона. Мексички фронт био је широк готово километар и по, а војници су били постројени у само два реда, без резерви. Бојиште је било неравно и мочварно, обрасло жбуњем и травом, које је на неким местима досезала војницима до рамена.

Чим се постројила, америчка војска је кренула напред, у намери да се пробије јуришем бајонетима. Око 2 сата поподне Американци су пришли на 700 метара од мексичке линије, када је на бојиште стигла бригада генерала Ампудије (пук пешадије, одред сапера, два топа калибра 8 фунти и око 400 нерегуларних коњаника) и попунила празан простор на левом крилу, а мексичка артиљерија је отворила ватру. У одговор, америчка војска је стала и одговорила ватром из својих топова.

Артиљеријски двобој Пошто су обе стране биле су углавном наоружане мускетама кремењачама са дометом око 200 метара, војске су биле изван пушчаног домета, па се битка свела на артиљеријски двобој, док је пешадија стајала и трпела топовску ватру. Међутим, мексички топови били су већином сувише лаки (калибра 4 и 8 фунти), па су подбацивали не наносећи штете противнику, док су тежи амерички топови (калибра 12 и 18 фунти) косили мексичку пешадију која је храбро и дисциплиновано трпела ватру. Артиљеријски двобој потрајао је више од сат времена, готово без губитака са америчке стране. Једина шанса Мексиканаца био је јуриш коњицом и бајонетима, али се мексички официри, на челу са Аристом и Ампудијом, нису усудили да нареде општи јуриш. Ариста се одлучио за закаснелу и неодлучну меру: након сат времена борбе (и тешких губитака од америчке артиљерије) наредио је коњици генерала Торехона на левом крилу да нападне. Око 1.000 копљаника и граничара кренуло је напред, али је било немогуће јуришати кроз мочвару, жбуње и високу траву, па је мексичка коњица у колони пришла америчком десном крилу и испалила плотун из пушака. У одговор, амерички 5. пешадијски пук постројио се у кару за одбрану бајонетима од коњице и одговорио плотуном. Мексичка коњица узмакла је око 300 метара и обавестила Аристу да је немогуће јуришати по мочварном и обраслом терену, али је добила наређење да поново нападне. Коњица је напала још једном, обилазећи америчку кару са друге стране и испалила још један плотун, али се није усудила да јурне на бајонете. У том је Американцима стигао у помоћ 3. пешадијски пук са два топа, па је мексичка коњица узмакла натраг на почетни положај.

Амерички напад