Сложени посттрауматски стресни поремећај (сложени ПТСП, СПТСП) или комплексни посттрауматски стресни поремећај (комплексни ПТСП, КПТСП) је ментални поремећај повезан са стресом који се генерално јавља као одговор на сложене трауме (тј. продужено или понављајуће излагање трауматичном догађају (или трауматичним догађајима), од којих особа види мало или нимало шансе за бекство). мини|Слика ратног уметника Томаса Лија из 1944. године, Поглед од две хиљаде јарди, представља војника који доживљава дисоцијацију услед трауматичног рата. У класификацији МКБ-11, сложени ПТСП је категорија посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) са три додатна кластера значајних симптома: емоционална дисрегулација, негативна самоуверења (нпр. стид, кривица, неуспех из погрешних разлога) и интерперсоналне тешкоће.World Health Organization (2022). " Complex post traumatic stress disorder". International Classification of Diseases, eleventh revision – ICD-11. Genova – icd.who.int. Симптоми сложеног ПТСП-а укључују продужена осећања ужаса, безвредности, беспомоћности, изобличење идентитета, нарушен доживљај себе и хипервигиланцију. Иако су рани описи сложеног ПТСП-а прецизирали врсту трауме (тј. продужена, понављајућа), у МКБ-11 не постоји услов за специфичном врстом трауме.

Класификације Међународна класификација болести Светске здравствене организације (СЗО) укључује сложени ПТСП од своје једанаесте ревизије која је објављена 2018. и ступила на снагу 2022. године (МКБ-11). Претходно издање (МКБ-10) предложило је дијагнозу трајне промене личности након катастрофалног искуства (EPCACE), која је била претеча сложеног ПТСП-а. Хелтдирект Аустралија (HDA) и британска Национална здравствена служба (NHS) такође су признале сложени ПТСП као ментални поремећај. Америчко психијатријско удружење (APA) није укључило сложени ПТСП у Дијагностички и статистички приручник за менталне поремећаје. Сродни поремећај, поремећаји екстремног стреса – који нису другачије наведени (DESNOS), проучаван је за укључивање у DSM-IV, али на крају није укључен. Уместо тога, симптоми ПТСП-а су проширени у DSM-IV, а затим и у DSM-5 како би се боље обухватио спектар симптома који могу настати из свих врста трауме.

Знаци и симптоми Деца и адолесценти Дијагноза ПТСП-а је првобитно постављана одраслима који су патили због трауме (нпр. током рата, силовања). Међутим, ситуација за многу децу је сасвим другачија. Деца могу патити од хроничне трауме као што су злостављање, породично насиље, школско малтретирање, дисфункција или поремећај везаности за свог примарног старатеља. У многим случајевима, старатељ детета је тај који узрокује трауму. Дијагноза ПТСП-а не узима у обзир како развојне фазе деце могу утицати на њихове симптоме и како траума може утицати на развој детета.

Термин развојни трауматски поремећај (РТП) предложен је као еквивалент сложеног ПТСП-а у детињству. Овај развојни облик трауме излаже децу ризику од развоја психијатријских и медицинских поремећаја. Бесел ван дер Колк објашњава РТП као бројне сусрете са интерперсоналном траумом као што су физички напад, сексуални напад, насиље или смрт. Такође може бити изазван субјективним догађајима као што су напуштање, издаја, пораз или срамота.

Понављана трауматизација током детињства доводи до симптома који се разликују од оних описаних за ПТСП. Кук и други описују симптоме и карактеристике понашања у седам домена:

Везаностпроблеми са границама у односима, недостатак поверења, социјална изолација, тешкоће у перцепцији и реаговању на емоционална стања других Биомедицински симптомисензорно-моторна развојна дисфункција, тешкоће сензорне интеграције; повећани медицински проблеми или чак соматизација Афект или емоционална регулацијалоша регулација афекта, тешкоће у препознавању и изражавању емоција и унутрашњих стања и тешкоће у комуницирању потреба и жеља Елементи дисоцијацијеамнезија, деперсонализација, дискретна стања свести са дискретним сећањима, афектом и функционисањем, и оштећено памћење за догађаје засноване на стањима Контрола понашањапроблеми са контролом импулса, агресија, патолошко самосмиривање и проблеми са спавањем Когницијатешкоће у регулисању пажње; проблеми са разним извршним функцијама као што су планирање, просуђивање, иницијација, коришћење материјала и самопраћење; тешкоће у обради нових информација; тешкоће у фокусирању и завршавању задатака; лоша константност објеката; проблеми са узрочно-последичним размишљањем; и проблеми у развоју језика као што је јаз између рецептивних и експресивних комуникацијских способности. Самопоимањефрагментирана и/или неповезана аутобиографска нарација, поремећена слика тела, ниско самопоштовање, прекомерни стид и негативни унутрашњи радни модели себе.

Одрасли Одрасли са сложеним ПТСП-ом понекад су доживели продужену интерперсоналну трауматизацију која почиње у детињству. Ове ране повреде прекидају развој чврстог доживљаја себе и других. Будући да су физички и емоционални бол или запуштање често чинили људи са којима су везани, као што су неговатељи или друга браћа и сестре, ове особе могу развити осећај да су фундаментално мањкаве и да се на друге не може ослонити.

Ранији описи сложеног посттрауматског стресног поремећаја сугерисали су шест група симптома:

Варијације у регулацији афекта и импулса Варијације у пажњи или свести Варијације у самоперцепцији Варијације у односима са другима Соматизација Варијације у системима значења

Искуства у овим областима могу укључивати:

Промене у емоционалној регулацији, укључујући искуства као што су перзистентна дисфорија, хронична суицидална преокупација, самоповређивање, експлозиван или изузетно инхибиран бес (може се смењивати) и компулзивна или изузетно инхибирана сексуалност (може се смењивати). Варијације у свести, као што су амнезија или хипермнезија на трауматске догађаје, епизоде дисоцијације, деперсонализације/дереализације и поновно проживљавање искустава (било у облику интрузивних симптома ПТСП-а или у руминативној преокупацији). Промене у самоперцепцији, као што су осећај беспомоћности или парализa иницијативе, стид, кривица и самооптуживање, осећај оскрнављености или стигме и осећај потпуне различитости од других људских бића (може укључивати осећај посебности, потпуну усамљеност, веровање да ниједна друга особа не може да разуме, или осећај нељудског идентитета). Варијације у перцепцији починилаца, као што је преокупација односом са починиоцем (укључујући преокупацију осветом), нереално приписивање потпуне моћи починиоцу (иако процена појединца може бити реалнија од клиничареве), идеализација или парадоксална захвалност, осећај посебног или натприродног односа са починиоцем и прихватање система веровања или рационализације починиоца. Варијације у односима са другима, као што су изолација и повлачење, ремећење у интимним односима, понављање потраге за спасиоцем (може се смењивати са изолацијом и повлачењем), упорно неповерење и поновљени неуспеси самозаштите. Промене у системима значења, као што су губитак чврсте вере и осећај безнађа и очаја.

Дијагноза Сложени ПТСП је разматран за укључивање у DSM-IV, али је искључен из публикације из 1994. године. Такође је искључен из DSM-5, који наводи посттрауматски стресни поремећај. МКБ-11 укључује сложени ПТСП од своје прве публикације 2018. године и постоји валидирана мера самопроцене за процену сложеног ПТСП-а из МКБ-11, што је Међународни упитник о трауми (ITQ).

Диференцијална дијагноза Посттрауматски стресни поремећај

У МКБ-11 постоје две упарене дијагнозе, ПТСП и сложени ПТСП. Особи се може дијагностиковати само једна или друга. Дијагноза ПТСП-а се поставља ако је особа доживела трауму и такође доживљава 1) поновно проживљавање догађаја у облику наметљивих сећања, ноћних мора или флешбекова, 2) избегавање сећања на догађај или на људе, места и ситуације које их подсећају на њега и 3) перцепцију повећане тренутне претње (нпр. хипервигиланција, појачана реакција на препад). Ови симптоми морају изазвати оштећење у важним областима функционисања.

Насупрот томе, дијагноза сложеног посттрауматског стресног поремећаја (СПТСП) се поставља ако особа испуњава све горе наведене критеријуме, као и 1) тешкоће у регулисању емоција, 2) промене у уверењима о себи, као што је осећај безвредности са значајним стидом, и 3) тешкоће у одржавању блиских односа са важним људима. Поново, ови симптоми морају изазвати значајно оштећење да би се сматрали СПТСП-ом.

У DSM-5, многи симптоми СПТСП-а сада су обухваћени симптомима ПТСП-а, који су много шири од симптома ПТСП-а у МКБ-11. Штавише, DSM-5 такође укључује дисоцијативни подтип симптома.

Ранији описи СПТСП-а били су уопштени, али се можда више не могу применити клинички; на пример, описано је да СПТСП укључује заробљеништво, психолошку фрагментацију, губитак осећаја сигурности, поверења и самопоштовања, као и тенденцију ка поновној виктимизацији. Најважнији је губитак кохерентног доживљаја себе: овај губитак, и резултирајући профил симптома, најистакнутије разликују СПТСП од ПТСП-а. Сложени ПТСП је такође окарактерисан поремећајем везаности, посебно свеприсутном несигурном или дезорганизованом врстом везаности. Стога је предложена диференцијација између дијагностичке категорије СПТСП-а и ПТСП-а.

Континуирани трауматски стресни поремећај (КТСП), који је у литературу о траумама увела Џил Стрејкер 1987. године, разликује се од сложеног ПТСП-а.  Првобитно су га користили јужноафрички клиничари да би описали ефекте изложености честим, високим нивоима насиља, обично повезаним са грађанским сукобима и политичком репресијом. Термин се примењује на ефекте изложености контекстима у којима су насиље банди и криминал ендемски, као и на ефекте континуиране изложености претњама по живот у високоризичним занимањима као што су полиција, ватрогасци и службе хитне помоћи. Такође се користи за описивање континуиране трауме у везама коју често доживљавају људи који напуштају везе које су укључивале насиље од стране интимног партнера.

Трауматска туга

Трауматска туга или компликовано жаљење су стања где се траума и туга подударају. Постоје концептуалне везе између трауме и жалости, јер је губитак вољене особе инхерентно трауматичан. Ако је трауматски догађај био опасан по живот, али није резултирао смрћу, онда је вероватније да ће преживели искусити симптоме посттрауматског стреса. Ако особа умре, а преживели је био близак особи која је умрла, онда је вероватније да ће се развити и симптоми туге. Када је у питању изненадна или насилна смрт вољене особе, онда се оба симптома често подударају. Ово је изгледно код деце изложене насиљу у заједници.

Како би сложени ПТСП манифестовао трауматску тугу, насиље би се догодило у условима заточеништва, губитка контроле и немоћи, што се поклапа са смрћу пријатеља или вољене особе у околностима које угрожавају живот. Ово је поново изгледно код деце и пасторака који доживљавају продужено породично или хронично насиље у заједници које на крају резултира смрћу пријатеља и вољених. Феномен повећаног ризика од насиља и смрти пасторака назива се ефекат Пепељуге.

Гранични поремећај личности

Сложени ПТСП може делити и неке симптоме и са ПТСП-ом и са граничним поремећајем личности (ГПЛ). Међутим, постоји довољно доказа да се сложени ПТСП диференцира од граничног поремећаја личности.

Можда ће бити корисно разумети пресек теорије везаности са сложеним ПТСП-ом и граничним поремећајем личности ако се прочита следеће мишљење Бесела А. ван дер Колка заједно са разумевањем изведеним из описа граничног поремећаја личности: