Бокс у старој Грчкој (, ), борба песницама или пигмахија (пореклом од речи пигме, , ), представљао је једну од најстаријих и најопаснијих дисциплина у оквиру Панхеленских игара. Међутим, најзначајније и најбоље документована бокс ривалства су била на Античким олимпијским игарама, где је бокс био формализован као дисциплина са одређеним правилима и обичајима. Његови корени сеже до 8. века п.н.е. будући да се спомињу у Хомеровој Илијади као део надметања у част палих јунака. Иако су сачувани извори углавном фрагментарни или легенде, они јасно сведоче да је овај облик борбе имао дубоко укорењену функцију у грчкој култури и ритуалима. Порекло и митолошке представе Археолошки и сликовни трагови показују да је рвање песницама постојало већ у минoјској и микенској цивилизацији. Фреске са Критa и вазе из Микене приказују борце који носе кожне омотаче око руку, што указује на рану институционализацију овог вида борбе. Грчка митологија, са друге стране, приписује настанак бокса легендарним јунацима. Тако, једна традиција везује изум за Тезеја, атињанина, краља Атике, који је, према легенди, установио облик двобоја у коме су два борца седела један наспрам другога и ударала се песницама док један не би подлегао. У каснијој фази двобоја, борци би прешли на борбу у стојећем положају, користећи кожне рукавице, понекад опремљене металним умецима, што је овакву борбу чинило још смртоноснијом. У епској традицији, описаној у Илијади, борба песницама била је саставни део надметања у част Патрокла, палог саборца Ахила. Управо је у том контексту, према предању, ова дисциплина уведена у програм Античких олимпијских игара (око 688. п. н. е.), под именом пигме или пигмахија. Први победник је био Ономаст из Смирне. Спартанска традиција мини|150п|Минојски младићи боксују, најранији доказ о употреби рукавица, око 1500. п. н. е. (фреска са Санторинија) Према античком писцу и софисти Филострату (), у Спарти се бокс, упочетку, развијао као средство изградње ратничког етоса и дисциплине, при чему је вежбање у примању удараца у главу било природна припрема за битку а заштитне кациге нису коришћене. Међутим, упркос милитаристичком карактеру, Спартанци се нису активно такмичили у боксу у оквиру Панхеленских игаре, сматрајући пораз у двобоју несчасним. Опрема и технике Опрема је одређивала стил борбе. Од времена Илијаде па до око 500. године п. н. е. користили су се химáнтес (), кожне траке од воловске коже дужине 3 до 3,7 метара, намотане око шаке и зглоба, Иако су антички извори називали ове омотаче „меким рукавицама“, савремена истраживања показују да су они служили више за заштиту шаке него за ублажавање удараца. Око 400. године п. н. е. појавили су се сфаираи (, sphaîrai), омотачи са унутрашњим подставама и тврђим спољним делом, који су омогућавали јаче ударце. Паралелно са њима, користили су се и оксéис (, oxéis), омотачи од више кожних трака које су обухватале руку, зглоб и подлактицу, са уметнутом вуном ради брисања зноја. Римљани ће касније развити своју варијанту, цестус (), рукавице са металним умецима и шиљцима, често приказиване на мозаицима. За тренинг су се користиле вреће познате као кóрикис ( kórykos), пуњене песком, брашном или просом, еквивалент модерним боксерским џаковима. Правила и карактеристике борби мини|250п|Лева рука са статуе младог боксера, крај 2. века п. н. е. (Национални археолошки музеј Атине) Правила бокса у античкој Грчкој нису била строго кодификована. На основу археолошких и записаних сведочанстава, могу се издвојити следеће карактеристике: Није било ограђеног простора (ринг), a борба се одвијала на отвореном простору. Није било појединих временских интервала (рунди) нити временског ограничења борбе. Победа се постизала када један борац одустане или буде онеспособљен. Није било тежинских категорија, противници су бирани случајним извлачењем. Било је допуштено ударање свим деловима шаке, али је строго било забрањено гребање, чупање или убадање прстима. Забрањено је било рвање и држање противника. Ако би борба траје предуго, борци су могли добровољно да се ударају наизменично без одбране, климáкион (, , у преносном значењу: одељак, део, етапа борбе). Судије су прекршаје кажњавале ударцима штапом или бичем. Оборени противник није био заштићен (за разлику од модерног бокса), борба се настављала и док је био на земљи, тако да је оваква бруталност доводила је до честих повреда, укључујући потресе мозга и смрт.

У римском свету бокс је био познат као пугилатус (, изведено од , ), који је стигао до Римљана преко Етрураца. Правила су у основи била слична грчким: Није било тежинских категорија. Није било временског ограничења. Ударање обореног противника било је дозвољено. Дозвољена је употреба ногу (што је и даље је предмет расправе).

Међутим, разлика је била у опреми. Коришћене су кожне рукавице са металним додацима (често и са металним шиљцима), зване каестус (). Борбе су често завршавале смрћу, што је био један од разлога да цар Теодосије Велики забрани ову дисциплину око 400. године.

Наслеђе античког бокса Античка борба песницама пигмахија, представљала је много више од пуке физичке дисциплине. Она је била симбол храбрости, издржљивости и мушкости, али истовремено и сведочанство суровости грчког и римског света. Као ритуална пракса, бокс је био повезан са култом палих јунака. Најпознатији пример налазимо у Илијади, где се борбе песницама организују у част погинулог Патрокла. Као спортска дисциплина, међутим, бокс је ушао у Панхеленске игре и постао саставни део Античких олимпијских игара већ од 688. године пре нове ере. У римском контексту, где је бокс (пугилатус) попримио још бруталније облике услед употребе металом ојачаних рукавица (каестус), ова дисциплина је, због својих смртоносних исхода, коначно била забрањена у време цара Теодосија Великог (крајем 4. века). Ипак, наслеђе античког бокса није ишчезло. Оно је наставило да живи као културни образац и као инспирација модерном боксу, који је у великој мери ублажен, институционализован и подведен под хуманије норме, прилагођене етичким и медицинским стандардима савременог друштва. Тако се у модерном спорту препознаје ехо древне традиције, од ритуала у част богова и хероја, преко атлетских надметања, до глобално признате дисциплине која данас обједињује и такмичарску страст и културно наслеђе. Истакнути олимпијски победници у античком боксу мини|200п|Борци панкратиона са рукавицама (почетак 1. века п. н. е.) Међу најпознатијим античким боксерима издвајају се следећи шампиони: Дијагор са Родоса (), био је олимпијски победник у боксу на 79. Олимпијади, 464. п. н. е. а помиње се и четири пута на Истмиским играма, два пута на Немeјским, као и да је имао успеха на осталим Панхеленским играма. Према предању, умро је 448. п. н. е. током церемоније на Олимпијади, док су га на раменима носили његови синова. Теагенис са Тасоса (), био је победник у боксу на 75. Олимпијади 480. п. н. е. а на 76. Олимпијади је тријумфовао у панкратиону (), 476. п. н. е. Према неким тврдњама, освојио је укупно преко 1400 ловоровихих венaца на разним такмичењима. Клеитомах из Тебе (), освојио је олимпијски боксерски појас 212. п. н. е. и панкратион две године раније, 216. п. н. е. Такође се истакао у трострукој победи у борилачким дисциплинама: бокс (пигмахија), рвање (палé ) и панкратион, позната као борилачки тријумф (), на истим Истамским играма у једном дану. Меланкoмас из Карије (), окитио се олимпијским венцм као боксер 49. п. н. е. У делу Беседе Диона Хризостома (, ), Меланкoмас је описан као идеалан боксер: није никада задао ударац, није никада примио ударац, побеђивао је тако што је вешто избегавао и држао противнике док се они не би исцрпели. Тако је послужио као морални пример самодисциплине и стоичке врлине, више него као атлета. Многи савремени историчари наглашавају да је тај опис идеализована конструкција. Дион је био филозоф и говорник, па је користио Меланкомаса као симбол савршене самоконтроле. Референце

Спољашње везе A Dictionary of Greek and Roman Antiquities (1890) Напомене

Литература

Категорија:Историја спорта Категорија:Борилачки спортови Категорија:Спорт у Античкој Грчкој Категорија:Античка Грчка Категорија:Панхеленске игре Категорија:Бокс