thumb|Арт деко маскарон изнад врата у улици Мадмоазел бр. 40, Париз, 1930.
Маскарон је орнамент у облику лица који се користи у архитектури и декоративним уметностима. Првобитно намењен да плаши зле духове како не би ушли у зграду, овај композициони елемент постао је чисто декоративан, обично људског изгледа, а понекад химеричан. Последњи архитектонски стилови који су га обимно користили били су боз-ар и ар нуво. Поред архитектуре, маскарони се користе и у другим примењеним уметностима.
Врсте Зелени човек
У 11. веку, европски клесари који су украшавали цркве почели су да клешу стилизовани лиснати маскарон у облику мушког лица, подсећајући на стил који се појавио на зеленим керамичким плочицама још у византијско доба. Данас познат као „Зелени човек”, научници с почетка 20. века веровали су да ова слика тајно представља преживелог прехришћанског бога. Данас, мали број научника заступа ово мишљење и уместо тога тумачи Зеленог човека као симбол поновног рођења, који представља циклус новог раста који се дешава сваког пролећа.
Букранијум
Букранијум (множина bucrania) је маскарон у облику воловске лобање, који се обично користио у антици, за украшавање погребних и спомен-обележја. Мотив је настао у церемонији у којој је воловска глава била окачена о дрвене греде које су носиле кров храма; ова сцена је касније представљена, у камену, на фризу, или каменим надвратницима, изнад стубова у дорским храмовима. Воловска лобања је обично украшена тракама и фестонима. Мотив је поново коришћен током ренесансе, губећи своју древну симболику и сведен само на једноставан орнамент. Изашао је из употребе све док ископавања у Помпеји и Херкуланеуму у 18. веку нису довела до неокласицизма, оживљавања естетике класичне Грчке и Рима.
Историја У антици, средњем веку и ренесанси, маскарони су се углавном користили за декорацију, али понекад и за претњу злим духовима. Од барока, користили су се само као орнамент, обично представљени на врховима различитих елемената (заглавни камен прозора или врата, ручке, картуши итд.).
Антика Древни Блиски исток и Египат Маскарони су били ретко присутни на древном Блиском истоку, и то обично у облику глава бикова или лавова. Добри примери се могу видети на Лире из Ура.
У старом Египту, Хатор је била врховна богиња љубави, коју су Грци поистовећивали са Афродитом. Њено лице је коришћено за украшавање више предмета. Најчешће је приказивана као жена која носи украс за главу са роговима и сунчевим диском. Огледала и систpуми (музички инструмент који се користио у старом Египту) имају маскарон Хатор на дршци. Нека огледала је приказују јер су у Египту често била направљена од злата или бронзе и стога су симболизовала сунчев диск, као и због тога што су била повезана са лепотом и женственошћу. Хатор је понекад представљана као људско лице са говеђим ушима. Ово лице налик маски постављано је на капителе стубова почевши од касног Старог краљевства. Стубови овог стила коришћени су у многим храмовима посвећеним Хатор и другим богињама. Маскарони су такође били присутни на египатским канопским вазама. То су биле посуде које су се користиле за чување унутрашњих органа уклоњених током мумификације. Најраније вазе су биле једноставне, али током Првог прелазног периода, поклопци ваза почели су да се моделују у облику људских глава. Од 18. династије, свака је била дизајнирана са различитим маскароном, тако да подсећају на четири Хорусова сина (павијан, шакал, соко и човек).
Грчко-римски свет У старој Грчкој, Риму и у архитектури етрурске цивилизације, лављи маскарони су се често користили за украшавање храмских венаца. Крајеви црепова на ивицама крова били су сакривени украсним блоковима познатим као антефикси, који су понекад били украшени људским маскаронима.
Понекад су се маскарони користили за претњу. Медуза украшава архитрав храма у Дидими и намењена је да плаши непријатеље Аполона, стилизована тако да се види из даљине и омогућава игру светлости и сенке.
Осим лица, маскарони су понекад имали облик позоришних маски. Позоришне манифестације су у почетку биле света церемонија повезана са култом Диониса. Ове свете церемоније огледају се у декоративним фризовима са лицима Диониса познат као Бахус, менада (баханткиње код Римљана), сатира и Силена, сви са фестонима између себе, који украшавају верске објекте.
Одређена врста маскарона која се користила у грчко-римском свету био је букранијум, глава или лобања бика, која ће касније бити поново откривена у ренесанси и коришћена у стиловима који користе класични речник декорације и дизајна.
Касније је Римско царство преузело све ове декоративне елементе, будући да је инкорпорирало многе културне елементе старе Грчке.
Претколумбовска Мезоамерика
Кина
У неолитском периоду у Кини, стварани су мали предмети од жада. Тврдоћа жада даје му издржљивост, што је помогло у његовом очувању током миленијума. Неки од ових предмета, попут цунга, равне цеви са кружном унутрашњошћу и квадратним спољним пресеком, били су украшени високо стилизованим маскаронима.
Током кинеског бронзаног доба (династије Шанг и Џоу), дворска посредовања и комуникација са духовним светом водио је шаман (могуће и сам краљ). У династији Шанг ( 1600–1050. п. н. е.), врховно божанство био је Шангди, али су аристократске породице преферирале да контактирају духове својих предака. Припремали су им раскошне банкете са храном и пићем, загрејаним и служеним у бронзаним ритуалним посудама. Ове посуде су имале облике који су одражавали њихову намену, различите за вино, воду, житарице и месо; неке су биле обележене читљивим карактерима, што показује развој писма. Један од најчешће коришћених мотива био је таотие, стилизовани маскарон подељен симетрично, са ноздрвама, очима, обрвама, вилицама, образима и роговима, окружен урезаним шарама.
Средњи век Употреба маскарона настављена је током средњег века. Налазе се у готичкој архитектури, посебно у 14. веку. Уобичајено је наћи средњовековне маскароне који се користе као конзоле. Маскарони су се такође користили у средњовековној руској архитектури.
Ренесанса Ренесансни уметници су поново читали митове грчко-римске антике, што им је дало нове теме и орнаменте. Археолошка открића попут ископавања Каракалиних терми од стране породице Фарнезе, или Лаокоон и његови синови, инспирисала су вајаре и архитекте 15. и 16. века. Хадријанова вила и Пантеон у Риму нуде моделе градње радикално другачије од готичког стила. Облици антике се враћају у моду: стубови, пиластери, забати, куполе и статуе украшавају зграде ове епохе.
У кватроченту, последњи готички утицаји су тежили да нестану; тек почетком 16. века декоративна лица антике поново заузимају своје место у облику маскарона.
Ренесансна мода се проширила на остатак Западне Европе. У Француску је стигла са италијанским ратовима. Росо Фјорентино (рођен у Фиренци 1494, умро у Фонтенблоу 1540) и Приматичо (рођен у Болоњи 1504, умро у Паризу 1570) дошли су да раде у Фонтенблоу за француског краља Франсоа I. Росо, који је радио у Италији до пљачке Рима 1527. године, овладао је техником штукатуре. Приматичо је сарађивао у Мантови са Ђулијом Романом.
Барок и рококо Наследивши маниризам, и развијајући се као резултат верских тензија између католика и протестаната широм Европе, барокна уметност се појавила крајем 16. века. Назив можда потиче од 'barocco', португалске речи за бисер неправилног облика, и описује уметност која је комбиновала емоцију, динамику и драму са снажном бојом, реализмом и јаким тонским контрастима. Између 1545. и 1563. на Тридентском сабору, одлучено је да верска уметност мора да подстиче побожност, реализам и тачност, и, привлачећи пажњу и емпатију гледалаца, велича Католичку цркву и јача имиџ католицизма. Пошто су барокна архитектура и дизајн проширили класични речник ренесансе, маскарони су наставили да се користе. Током 17. и 18. века, најчешће су украшавали заглавне камене изнад лучних врата или прозора, унутар картуша. Били су присутни посебно на првом спрату многих палата, које често имају континуиране лучне прозоре и врата. Друга честа употреба била је на врху картуша.
Барок је наследио рококо, који је задржао неке карактеристике барока, попут монументалности и закривљених облика, али је донео нове карактеристике, као што су пастелне боје, лисната орнаментика, асиметрија и нагласак на секуларној архитектури. Рококо се такође углавном повезује са дворском и стамбеном архитектуром, у поређењу са тим како се барок често види као углавном црквени стил. Једна од најуочљивијих карактеристика је његова деликатност. Осим употребе закривљених линија и цвећа, отменост стила је такође видљива у многим уметничким делима која приказују сцене аристократског живота. Људи на сликама рококоа уметника попут Антоана Ватоа, Жан-Батиста ван Лоа, Франсоа Бушеа или Жана Симеона Шардена имају лица налик Купидону. Наравно, ова карактеристика је присутна и у скулптури, укључујући маскароне. Као и у случају барокне архитектуре, већина рококо маскарона постављена је на заглавне камене лучних врата или прозора. Добри примери се налазе на већини градских палата () из доба владавине Луј XV.
Интеракције између западноевропских нација и остатка света, изазване колонијалистичким истраживањима, имале су утицај на естетику. Ретко, да би се зграда или објекат учинили екстравагантнијим, додавани су маскарони домородачких Американаца, приказујући их са стереотипним перјаницама. Слично томе, маскарони подсахарских Африканаца додавани су на зграде на Тргу Берзе у Бордоу, Француска. Они су резултат чињенице да су колонизација и ропство допринели богатству града Бордоа, како кроз трговину робљем, тако и кроз трговину робом коју су производили робови и поседовање плантажа. Од свих ових облика егзотизма, најпопуларнији је био шиноазерија, стил у ликовној уметности, архитектури и дизајну, популаран током 18. века, који је био снажно инспирисан кинеском уметношћу, али истовремено и рококоом. Пошто је путовање у Кину или друге далекоисточне земље у то време било тешко и стога је остало мистериозно за већину Западњака, европску машту су подстицале перцепције Азије као места богатства и луксуза, па су се покровитељи, од царева до трговаца, такмичили у украшавању својих стамбених просторија азијском робом и декорисању у азијским стиловима. Тамо где је азијске предмете било тешко набавити, европски занатлије и сликари су ускочили да задовоље потражњу, стварајући спој рококо форми и азијских фигура, мотива и техника. Као резултат тога, неки европски аристократи су градили вртне павиљоне инспирисане оним што су архитекте замишљале као кинеску архитектуру. Наравно, многи њихови елементи су много ближи рококоу него палатама династије Ћинг. Неке од ових структура имају маскароне људи са Далеког истока, као у случају Кинеске куће у парку Сансуси у Потсдаму, Немачка, или Кинеског павиљона у вртовима палате Дротнингхолм у Шведској.
Неокласицизам и историцизам Ископавања током 18. века у Помпеји и Херкуланеуму, који су били затрпани вулканским пепелом током ерупције Везува 79. године, инспирисала су повратак реду и рационалности. Средином 18. века, антика је уздигнута као стандард за архитектуру као никада пре. Неокласична архитектура се фокусирала на детаље античке Грчке и Рима, једноставне, беле зидове и грандиозност размере. У поређењу са претходним стиловима, бароком и рококоом, неокласични екстеријери су тежили да буду минималистичкији, са правим и угластим линијама, али и даље украшени.
Неокласицизам је био статус кво од средине до краја 18. века, до средине 19. века. Прелаз из рококоа у неокласицизам није био драматичан. Стил Луја XVI у Француској јасно показује снажан интерес архитеката и дизајнера за волумене, пропорције и мотиве старе Грчке и Рима, али њихове креације и даље имају аристократску и удобну атмосферу рококоа. Слично томе, неке од креација Роберта Адама, једног од најпознатијих британских архитеката који је дизајнирао у неокласичном стилу, и даље имају деликатност рококоа, као у случају трпезарије у Остерли парку у Лондону.