мини|Поглед на луку из ваздуха Лука Венеција (; скраћено VCE) је осма лука по обиму комерцијалног саобраћаја у Италији и једна од најважнијих у Средоземном мору за сектор крстарења.

Историја Током 1830-их и 1840-их, Аустрија је посветила значајну пажњу граду Венецији. 1. фебруара 1830. цар је прогласио цео град слободном луком, са намером да повећа његову комерцијалну улогу. Сви бродови су се окупљали на улазу у Маламоко, чија је пловност побољшана копањем мреже канала који су осигуравали да бродови могу да путују право у град. Да би заштитили канал од песковитих наноса, између 1838. и 1857. Аустријанци су наредили изградњу две бране, северно и јужно од излаза на отворено море.

Губитком Ломбардије, царство је почело да фаворизује Трст, своју „природну луку“ на Јадрану, постепено препуштајући Венецију њеној судбини. Од 1859. до 1865. саобраћај је опао са 4581 брода (са 436000 тона) на 3788 бродова (са 292000 тона). Припајањем Венеције Краљевини Италији, ризиковало се да се пропадање луке Венеција настави, јер је италијанска влада, уместо да се директно супротстави аустријској конкуренцији на Јадрану, радије подстицала развој лука на Тиренском мору, пре свега Ђенове, која је снабдевала целокупно залеђе Падске низије.

Стога је постало неопходно да се одреди нова локација за лучку структуру, која је, након дугог низа дискусија и дебата, смештена на крајњем западном ушћу канала Ђудека, где се лако могла створити железничка веза између докова и станице. 1869. почели су радови на изградњи Нове поморске станице, који су завршени отварањем 1. марта 1880. Након тога, да би се скратило време путовања, одлучено је да се поново отвори ушће Лида и 1882. су почели радови на ископавању морског дна (до тада смањеног на неким местима на само 75 цм) и изградњу две бране, слично ономе што је урађено за ушће Маламока. лево|мини|Лука између 1890. и 1900. Поморска станица је била повезана са железницом помоћу два гвоздена моста, док су између 1908. и 1909. изведени даљи радови на учвршћивању приступа ушћу Лида. Ушће Маламоко је тако дефинитивно напуштено (1910), а 1911. отворено је треће лучко ушће, оно код Кјође, намењено пре свега трговини рибљим материјалом. Захваљујући овој серији интервенција, Венеција је постала друга лука у Италији за кретање робе, чак и ако је, све до избијања Првог светског рата, примат на Јадрану и даље држао Трст.

Нова лука је допринела расту луке, која је 1928. поново достигла друго место међу италијанским лукама, вративши се на конкурентски ниво из предратног периода (1912) са прометом робе од 2800000 тона. Међутим, мол А, први који је пројектован, започет је тек 1934. и коначно завршен 1963.

Опис Лука је снажно повезана са индустријском зоном Маргере; у њеном басену постоје бројна бродоградилишта за изградњу и поправку, присутна у Маргери, Венецији и Пелестрини. Поред комерцијалне луке, многе индустрије су опремљене приватним везовима. Лука је такође седиште италијанске морнарице, са бившим Поморским војним арсеналом, сада домом Института за поморске војне студије Музеја поморске историје и Поморске војне школе.

Приступ је обезбеђен кроз два „лучка отвора“ Лида и Маламока: први је директно повезан са историјским градом, други је директно повезан са индустријском зоном преко вештачког Канале деи Петроли . Морско дно, састављено од песка и блата, дубоко је приближно 16 метара у Канале деи Петроли, а затим се спушта на 12 метара у Каналеу који повезује Маламоко и Маргеру. У индустријским каналима Маргере постоје различита ограничења, међутим, не дубље од 10 метара и не плиће од 8,50 метара. Ушћа тренутно пролазе кроз велику реконфигурацију као део пројекта MOSE, са стварањем нових брана како би се смањили ефекти југа и заклона и базена који ће омогућити саобраћај чак и када су постављене мобилне баријере од поплава против високог водостаја.

Саобраћај Промет нафте је смањен са 10,8 милиона тона 2008. на 7,5 милиона тона 2016., након што је забележио позитиван знак 2014., због исцрпљивања залиха сирове нафте и супститутивног доприноса производње биогорива. Ро-Ро сектор, преполовљен политичком и економском експлозијом источног Медитерана, вратио се брзом опоравку почев од 2014., када је лука Венеција активирала наменски терминал (привлачећи нове линије и нове услуге).

У јуну 2018. Европска комисија је поновила процену луке Венеција у оквиру пројекта Трансевропских транспортних мрежа, већ изражену 2013. за Балтичко-јадрански коридор,, e sintesi, p. 13 ојачавајући је дефиницијом чвора и луке пристајања приоритетне мреже, како поморске тако и речне. Лука Кјођа је додата као поморска и речна лука пристајања секундарне мреже.

Дестинације мини|Путнички терминал Дестинације путничких трајеката су:

Умаг Пореч Пула Ровињ Игуменица Патра Пиран

Референце

Категорија:Венеција Категорија:Луке Категорија:Саобраћај у Италији